Мира Фурлан: Одрасла сам на ужасним причама и на страху од сваког национализма и фашизма. То је напросто дио мог бића.

Данас кад сам се пробудила у блиставо цалифорнијско јутро, помислила сам: да, ово је рај. Залијевала сам врт и мали зелено-црвени колибри се пожелио истуширати у мом воденом млазу. Гледали смо се, он и ја. То је био добар тренутак.

Hani Erceg / 22. јануар 2021

Мира Фурлан била је једна од најуспјешнијих казалишних и филмских глумица у бившој Југославији, чланица Хрватског народног казалишта у Загребу. Разбуктавањем рата емигрира из Хрватске, а у матичном театру добија отказ. Слиједи жестоки медијски линч, необуздано проказивање и дифамације, који ће потрајати годинама, све уз громогласну шутњу већине њених казалишних колега. Град Загреб потом јој одузима стан, сходно једној дискриминаторској, фашистичкој одредби тадашњег предсједника државе Фрање Туђмана. Доласком у Америку снима популарну научно фантастичну серију Бабyлон 5, а затим и серију Лост. У хрватском ће казалишту заиграти први и задњи пут тек након 2000. године, у улози Медеје, театра Улyссис на Бријунима. Данас, са сином и супругом Гораном Гајићем, режисером, живи у Лос Ангелесу, у Цалифорнији. И ријетко даје интервјуе за овдашње медије.

Нема томе давно да је Америка за источне Европљане била попут сна, па смо и ми у бившој Југославији за сваку добру ствар имали изреку: „То је Америка“. Што је остало од такве Америке?

Да, постојала је идеја о Америци, идеја која се, као и многе друге ствари у животу, показала као илузија. Митска снага Америке је огромна, чак и сада, у вријеме озбиљне кризе, у вријеме кад се број пристижућих емиграната свакодневно смањује, па је тако „Соутх Парк“ недавно емитирао епизоду у којој погранична полиција на граници с Меxицом моли Мексиканце да дођу у Америку, умјесто да их из ње тјера. Сватко од нас који смо се затекли у овој земљи имао је вјеројатно своју визију Америке, па тако и своју илузију о њој. Оно што је мене у младости фасцинирало у идеји о Америци нису биле уобичајене приче о обиљу и богатству. Није ме посебно узбуђивао мит о „земљи могућности“ у којој је „небо граница“, као ни приче о томе да „ако радиш, онда и зарадиш“. Цијела прича о „америчком сну“, који укључује да сваки грађанин посједује властиту кућу, није било то што ме фасцинирало у идеји Америке. Уосталом сад се сви ти митови руше као кула од карата.

Не, оно што је мене фасцинирало, била је идеја слободе, идеја о снази индивидуе, идеја расне и етничке измијешаности, тај „мелтинг пот“, идеја права на избор, слободу говора, штампе. Лијеп је текст Декларације о независности и свака њена ријеч и даље стоји и има огромну снагу. Али се концепт руши. Јер се идеја демокрације љуља, уколико већ није сасвим угинула од беспоштедне руке безочног, грамзивог капитализма. О томе много паметнији људи од мене знају много више, као на примјер господин Славој Жижек чије смо наступе, у оквиру покрета „Оццупy Wалл Стреет“, с поносом пратили. Виктор Иванчић о томе такођер бриљантно пише у књизи својих есеја „Зашто не пишем“.

Чини се стога као да би капитализам, ако га се не заузда, радо склизнуо у робовласнички систем. Уосталом, није ли се то већ и догодило у Кини, гдје се комунистички тоталитаризам тако савршено спојио с беспоштедним капитализмом?

Питате ме што је остало од онога што је Америка била или што нам се чинило да је била. Ево, рецимо, данас у новинама читам да је Врховни суд пресудио у корист Цхенеy-јеве тајне службе, а против човјека који је на улици пришао господину Цхенеy-у и рекао му да је „његова политика у Ираку одвратна“, због чега је био ухапшен и стављен у затвор. Тај човјек данас изјављује: „Овако нешто се не би смјело догодити ни у Ирану или у Кини, а догађа се овдје, у Америци“. Толику, дакле, снагу има онај слављени први амандман америчког Устава којим се свим грађанима гарантира слобода говора и мишљења. Толику снагу данас такођер има и амерички мит у који смо сви повјеровали, мит који је присутан, на овај или онај начин, у 99 посто свих америчких филмова, мит о побједи система од стране такозваног малог човјека. Тај мит, а то се види на сваком кораку, у сваком сегменту друштва, па тако и у мојој професији, је нажалост мртав. Покопао га је бескрупулозни, безлични, арогантни корпоративни дух који у овом тренутку влада не само Америком, него и цијелим свијетом.

Све америчке администрације свој су култ успјешности градиле махом на такозваним малим, локалним ратовима, од Вијетнама до Ирака. Садашњи амерички предсједник био је велика нада, но чини се да и његова администрација нема великих скрупула кад су ратови у питању. Арбитрира се у туђим државама, увијек под изликом борбе за демокрацију и људска права, а заправо су разлози врло прозаични: нафта, профит…?

Да, то је страховито разочаравајуће. Обаму су многи дочекали као спаситеља, што је дакако увијек погрешка и неминовно води у разочарање, човјека који ће знати и бити вољан штитити обичне грађане, будући да је и сам пристигао „извана“, са стране, припадајући повијесно угњетаваној мањини која је, по Малцолму X-у, увијек носилац истине, као и свака обесправљена мањина. Некако се чинило да би тај образовани, артикулирани, културни и паметни човјек могао донијети битну промјену. Али и то се, наравно, показало као илузија. Јер, као што смо увијек знали или смо барем то до сада морали научити, није ствар у човјеку, него у систему. А систем који је базиран на снази корпоративног капитала је тако јак и тако отпоран на све ударце да га један човјек не може помакнути ни за милиметар, ма колико се трудио. Обама то стално покушава, мора се признати.

Ратови су, не само амерички, увијек били изазивани и вођени због новца и профита једних на уштрб оних других. Није ли тако било и у рату на нашим подручјима? Тај рат је изградио потпуно нову класу ултра богатих, углавном ратних и поратних профитера који су спретно уновчили ресурсе бивше државе и потрпали их у властите джепове, док су већину становништва оставили у стању биједе. Све велике приче о нацији биле су и остале тек приче за малу дјецу. Или, боље, за глупу дјецу. Барем се тако мени чини.

Како се ви особно, као имигрант из посве друкчијег друштвеног окружења, носите с корпоративним капитализмом Америке у којој живите већ годинама?

Није лако поднијети тај стални жестоки притисак на човјека да зарађује, по могућности што више и још више, нити је лако живјети у систему у којем се људска вриједност мјери искључиво новцем. Никад ме тај аспект живота није превише узбуђивао. Често мислим како се, да сам којим случајем одрастала у Америци, највјеројатније никада не бих пожељела бавити овом професијом у којој је све беспоштедна утакмица и гдје су људи спремни на апсолутно све да дођу до циља. Како старим, тако све више према цијелом том циркусу осјећам благо гађење. Корпоративни аспект ове професије сам најинтензивније осјетила снимајући ултра популарну серију „Лост“ у којој је третман глумаца био у потпуности одређен ловом коју су дотични зарађивали. Наравно, будући да се ради о капитализму, они који су зарађивали највише били су и најбоље третирани. И обратно. Ми, дјеца социјализма, очекивали бисмо да ће третман бити бољи што је лова мања, да се, као, надокнади финанцијски мањак. То, наравно, није тако. Опћи став овдје је да ако не зарађујеш велики новац, онда ваљда и не вриједиш.

Глумци овдје раде послове не би ли зарадили за здравствено осигурање, и то ме увијек изнова шокира, то да у најбогатијој земљи свијета није могуће – а није да Обама није покушао – омогућити бесплатно здравствено осигурање свим грађанима. Моментално се рачуна да у Америци има чак око 50 милијуна неосигураних грађана и исто толико легално сиромашних. То је срамота. Али је зато профит фармацеутских компанија и организација које пружају здравствено осигурање напросто огроман. То су најјаче индустрије Америке, с највећом стопом профита. Ипак, као и у свим другим сегментима друштва, тако ни у овој индустрији не постоји никаква шанса да се богати одрекну и најмањег дјелића онога што имају.

Немам искуства ринтања у корпорацији као што то има једна моја овдашња пријатељица, такођер емигрантица. Она има стабилност, али ја имам слободу. Обје ствари су потребне људском бићу али чини се да их је готово немогуће спојити.

Уз неколико јако успјешних серија, снимљених у вашој „другој домовини“, своје филмове углавном снимате у Европи и на подручју бивше Југославије. Зашто је то тако, будући да вам је енглески језик као материњи, дакле, није препрека, и када се то с послом глумице заправо треба опростити у Америци?

Дошавши у Америку „десила“ ми се научно–фантастична серија „Бабyлон 5“. Тако сам се некако, на властито чуђење, затекла у свијету ТВ-а. Тко зна зашто се ствари дешавају и не дешавају. Жене су, наравно, у сасвим друкчијој позицији од мушкараца јер су сексизам и егоизам свакодневна појава па више нитко и не трепне оком ни кад их искуси на својој кожи. Недавно сам снимила један лијеп филм у Турској гдје сам играла главну улогу жене која је у вези с млађим мушкарцем. Ту би улогу у Америци играла глумица од 35 година, то је, наиме, њихова идеја о „старијој“ жени. А ја сам у Америку пристигла у доби од 36 година. Наравно да увијек има изнимака, али оне су ту само да потврде правило и да даље настављају илузију како је простор отворен, игра праведна и да сватко има једнаку шансу.

Већ сам рекла да сте бројне филмове снимили у Европи, потом у Босни, Србији… свугдје, дакле, осим у Хрватској. Не желите или вас не зову?

Недавно смо Горан и ја понудили своју адаптацију романа Дубравке Угрешић „Министарство боли“ хрватском филмском фонду али је пројект одбијен. Понуда није било или су биле полупонуде. Прошло је точно 25 година, тј. четврт стољећа, како у Хрватској нисам снимила филм. Занимљиво. Али сам ипак у Хрватској радила, једном казалиште, други пут телевизију. Што је, ето, два пута у двадесет година. Тако се да закључити како тамо радим „декадно“. Дакле, слиједећем послу се могу надати 2020. А до тада ко жив, ко мртав.

Ваш одлазак, прије двадесет година, имао је све ознаке типичног изгона, добили сте етикете националног издајника и непријатеља домовине, у Загребу вам је одузет стан, па потом враћен, али тек након 17 година. Како данас гледате на то раздобље? Сигурно је комотније у одређеном тренутку прагматично прихватити колективни националистички занос, умјесто отпора који нам онда дугорочно одређује не баш угодну судбину. Мислите ли, из данашње перспективе, да сте платили превисоку цијену? Данас бисте поступили једнако?

Процес око тог стана у Загребу, дуг 17 година, вјеројатно спада у својеврсне рекорде. А можда је хрватско судство напросто споро зато јер је тако темељито. Што се тиче времена деведесетих, чини ми се, из ове перспективе, да и нисам имала избора него да живим свој живот онако како сам га живјела. Да сам поступила некако друкчије, то би онда била нека друга особа. Ја сам била од оних који су заиста вјеровали у такозвано братство и јединство, али не само наших народа, него свих људи на свијету. И још увијек вјерујем да је то једина опција за опстанак људске расе. Све друго води у насиље, патњу и уништење. Не разумијем национализам, не вибрирам на тој жици. Можда је то производ мога одгоја у обитељи која је била атеистичка и антинационалистичка, можда је то производ мога етничког сустава гдје је сваки мој дјед и свака бака био друге националности. Кад сам једном као дијете питала тату: „Јесмо ли ми Талијани?“, он ми је мудро одговорио: „Овиси из којег угла гледамо“. А онда ми у Истри један Истријан каже: „Фурлани нису Талијани. Они су Фурлани“. Мој дјед Јанез Фурлан је, међутим, цијели свој живот био претплаћен на часопис „Словенац“, а живио је у Огулину, у Хрватској. Моја бака је била рођена с друге стране Купе, што ју је сврстало у Хрвате, иако је говорила истим горанским језиком као дјед који је живио на словенској страни. Одувијек ми се чинило да су националне етикете случајне и, више мање, произвољне. Мој други дјед Фритз Wеил је имао могућност да оде у Израел и да се тако спаси за вријеме Другог свјетског рата, али је одбио отићи јер није вјеровао ни у који, па тако ни ционистицки, национализам. То га је вјеровање стајало главе, мучки је, наиме, убијен у усташком логору Јасеновац.

Одрасла сам, дакле, на тим ужасним причама и на страху од сваког национализма и фашизма. То је напросто дио мог бића.

Често се у гадним временима деведестих, а и касније, од наших пријатеља који су отишли с ових подручја, могло чути како је много теже бити емигрант у некој страној држави, него одабрати и живјети „унутрашњу емиграцију“, односно живот у земљи похараној ратом и вулгарним национализмом. Испадало је то некако као покушај властитог, наравно непотребног, оправдавања због одласка, због, рецимо тако, напуштања терена док траје грмљавина. Какво је ваше мишљење?

То је тешко питање. О томе сам једном покушала написати текст за Ферал. Ради се о сталној потреби успоређивања патње кроз коју смо прошли, ма какав избор учинили, или ма какав избор су други учинили за нас. Нема, наравно, успоредбе јер су сва искуства тешка и различита. Друкчије су патње, друкчије боли. То су она питања из дјетињства која смо постављали себи, је ли боље бити слијеп или глух.

Ја се пак никада нисам бавила „оправдавањем“ својих поступака, нити ћу. Све што сам чинила, чинила сам једино онако како сам могла. Да сам могла друкчије, тако бих и учинила. Али нисам. Зато што сам то што јесам. Нажалост. Или на срећу. Овиси о куту гледања, рекао би мој тата.

Били сте позната и призната казалишна глумица док почетком деведестих у загребачком, матичном театру нисте добили отказ. Онда сте овдје на Бријунима заиграли главну улогу у „Медеји“ и – потом опет мук. Је ли стање у хрватском театру само одраз туробне политичке ситуације, дакле својеврсни „умивени“ наставак његовања вриједности из деведесетих, па се ни вама не прашта своједобни одлазак?

Мислим да сте то одлично примијетили. Да ме случајно нетко из казалишта у којем сам провела 13 година, „носећи репертоар“ – кажем то с ироничним одмаком – позове да тамо нешто радим, или да покуша успоставити било какав контакт након ових 20 година, било би то из њихове перспективе, претпостављам, признање властите погрешке. А то се никако не смије допустити јер би то нарушило причу коју су они изабрали причати, причу о оправданости рата, о националном заједништву у коју се ја, ето, нисам уклопила, причу о свом херојству и мојој кривњи. Иако су то казалиште ових година водили неки од мојих врло блиских колега, нитко, али баш нитко није ни покушао са мном успоставити контакт. Мени је то, наравно, тужно, али заправо разумијем. Прича, наиме, мора остати неокрњена. Сваки контакт самном би је нарушио. Била би то субверзија која се не може прогутати.

Што се тиче мојег гостовања на Бријонима, ни то није дуго трајало. Превише је било притисака, страхова и политичких калкулација. Штета. Јер сам доиста уживала и у улози „Медеје“ и у љепоти отока, као и у раду са својим колегама након толиких година.

Мени су моји родитељи често говорили: „Немој се никада бавити политиком“. То су говорили на основу својих ужасних искустава. И ја се заиста никада и нисам бавила политиком, нити ме она занимала. Али се живот нашалио и политика се итекако позабавила самном.

Знам да сте свој позив увијек доживљавали врло ангажирано. Што то данас у пракси значи? Смије ли, по вашем суду, умјетник пристајати на комфор углавном биједних репертоара, одрицати се дакле властите слободе, нужног умјетничког отпора свакој власти? И колико је, у постојећим околностима, тешко наћи простор за такво дјеловање, а истовремено егзистенцијално преживјети?

Наше младеначке идеје о ангажираном умјетнику су дефинитивно мртве. Нема више алтернативе, нема бунта, роцк’н’ролл је давно умро. Све је кооптирано од онога што смо у младости звали естаблисхмент. Данас се траже послушни робови, а не људи који мисле. Ти су опасни и непотребни. Они су третирани као луђаци, неприлагођени, тешки, „негативни“, они заустављају „напредак“. Не бих вољела данас почињати.

Постоји ли данас и у којој мјери такав отпор у америчком казалишту?

Америчко казалиште? Не знам точно што је то. Постоји комерцијално казалиште и постоје ваљда неке трупе које по подрумима Неw Yорка и ЛА-а покушавају правити представе на које ријетко тко долази. У ЛА-у глумци плаћају да би глумили по малим представама којима је главни разлог постојања жеља глумаца да их тамо виде цастинг директори и режисери па да им удјеле који дан снимања у ТВ–серијама.

Казалиште овдје нема тежину коју има у Европи. Напросто зато што то не доноси профит. А, као што смо већ рекли, једина права вриједност у данашњем свијету је што већа количина новца.

Прије неколико година, приликом снимања филмова Даниса Тановића и Горана Марковића, дуже сте вријеме боравили у Босни. Ја рецимо јако волим ту земљу, несретну и несређену, али с људима који су на свој начин друкчији од осталих на овим просторима, топлијим и приснијим, па се стјече дојам да је управо у Босни данас најмање мржње и поратних фрустрација, мада је баш она платила највећи данак српском и хрватском национализму. Размишљате ли на сличан начин или су ваша искуства друкчија?

У Сарајеву се осјећам као код куће. То је град који ми је пружио толико љубави и топлине и тамо сам у овим поратним годинама највише и најчесће боравила и радила. Зашто? Зашто не осјећам мржњу и горчину код људи у граду који је највише пропатио? То је занимљив феномен. Ја се разумијем с тим људима. Оно што нас спаја је наша заједничка позиција, негдје „између“.

Из перспективе данашњих држава на овим просторима, које уживају у својим самодостатностима и уситњеним „суверенитетима“, каквом видите некадашњу Југославију? Или другачије: Да ли ове крајеве, без обзира на границе и царинске пријелазе, доживљавате као јединствени културни простор?

Презрет ће ме сви националисти, мада су то већ ионако учинили, али одговор на ово питање је: да. Ми који смо отишли, негдје смо запели у сјећању и за нас је то још увијек јединствен простор. Неки дан сам се срела с колегама, лосангелеским емигрантима, и нетко је питао: „Идеш ли у еx-YУ ово љето?“ Како су авионске карте скупе и како се не може путовати баш често, тако сви настојимо покрити што више територија и видјети све своје разбацане пријатеље посвуда.

Сиромаштво је свуда исто, национализам такођер, ноувеауx рицхес такођер, сви у джиповима исте марке. Све је врло слично. И у бившој Југославији, али и свуда на свијету. Што је тужно, па ускоро више неће ни бити потребе за путовањем.

Недавно сте такођер прилично дуго боравили у Турској због снимања једног „малог“, нискобуджетног, скоро женског филма, будући да су сценаристица, режисерка и главна глумица жене. Какви су ваши дојмови? Имају ли жене и колике шансе у сувременој Турској?

Тешко је бити жена било гдје. А у Турској се то осјећа на сваком кораку. Враћала сам се таксијем с једне вечере и таксист ме испустио усред непознатог кварта. Није знао наћи моју адресу. Ја сам протестирала, све на фришко наученом, а сада већ помало заборављеном, турском, а он је, љут, изишао из аута и дигао руку на мене, пријетећи. Ту је пристигао један старији господин који му се супротставио, па онда још један таксист који ме на крају одвезао на моју адресу. Одједном сам се нашла усред успаљених бркатих мушкараца који су ламатали рукама и чије су вратне жиле пуцале од напетости и бијеса. Препала сам се. Мудра сценаристица филма којој сам се пожалила рекла ми је: „Што очекујеш? Зашто си се бунила? Морала си шутјети и платити. Прилагодити се. Возила си се по страном граду, у таксију, усред ноћи, сама. То је сумњиво и лоше се на то гледа. И онда се јос буниш.“

У Хрватској је конзервативизам и даље врло јак, па су жене тек декларативно равноправне, а заправо су другоразредна бића, све као посљедица снажног утјецаја цркве и деценијске владавине исте, конзервативне, у сваком смислу загрижене партије. Како објашњавате ту регресију, поготово с обзиром да је својевремена хајка на вас имала снажну „антиженску“ ноту?

У ужасном свијету живимо. Све иде назад. Чисти регрес. Религија, нација, жене као другоразредна бића. Било би дивно да се ради само о Хрватској. Али ради се о цијелом свијету. Како то објашњавам? Вољела бих да знам. Можда Жижек зна. Или Виктор. Ја не знам. Само ме ужасава. Како мора да се тек осјећају стари борци за цивилна права, старе феминисткиње, сви ти храбри бивши борци чије су идеје покопане а да за њима нитко, али баш нитко, није пустио ни једну сузу?

Ваше везе с некадашњом домовином прилично су оскудне и танке, а ни америчке се никада нису бас учврстиле. Па како је живјети усамљеност у Лос Ангелосу, негдје на брду, испод чувеног натписа „Холлywоод“? Већ смо давно закључиле да је то врло слично као и осамити се у неком селу на неком далматинском отоку, но – је ли баш тако? И како уопће измирити огорченост због удараца и модрица, а која рађа потребу за изолацијом, с природном људском жељом да се припада неком друштву, колективитету, да се буде дио заједнице?

То су питања које постављам себи сваки дан. Чудан је то живот. Не сасвим нормалан. Срећом, такав се усамљенички живот савршено уклапа у овај град. Неки дан сам се америчком познанику пожалила на осјећај изолираности и неповезаности са средином у Лос Ангелесу, а он је на то рекао: „Управо ту реченицу би могло изговорити 80 посто становника овога града“. Ако је човјеку блиска идеја такозване егзистенцијалне празнине – што је била идеја која ме потпуно заокупљала док сам расла и бјесомучно брстила Цамуса и Сартреа – онда је Лос Ангелес његов град.

Неки пут је јако тешко. Срећом, живимо на предивном мјесту, чаробном. Данас кад сам се пробудила у блиставо цалифорнијско јутро, помислила сам: да, ово је рај. Залијевала сам врт и мали зелено-црвени колибри се пожелио истуширати у мом воденом млазу. Гледали смо се, он и ја. То је био добар тренутак. Тренутак праве среће. Барем на кратко. Како да кажем, нешто добијеш, нешто изгубиш. То је живот. Ваљда.

Ових је дана напорно живјети свугдје, Америка се гуши под притиском бескрупулозног, корпоративног капитализма, Европа тек глуми заједништво, а при томе, некада моћне државе, чланице Европске Уније, једна за другом крахирају, грађани губе сваку сигурност, мировине, радна мјеста, будућност… Не указује ли то све на крај либералног капитализма у садашњем издању? Постоји ли по вашем мишљењу алтернатива? Да ли јој се надате?

Не знам довољно о свему томе, немам ту врсту политичко-повијесног знања и образовања. Која би то алтернатива била? Нека врста социјализма? Друштво у којем би такозвана приватна иницијатива била могућа, али би истовремено постојала и брига за слабије? Величање снаге и моћи је по мом мишљењу облик фашизма. Није ни чудо да се амерички филмови у застрашујућој мјери баве супер-херојима. Ја сам увијек имала много више симпатије за слабе, неприлагођене, „неуспјешне“.

Ипак, као да на укупни друштвени крах нема ваљаног одговора, нема квалитетне побуне у умјетности, књижевности, на филму. Као да је кастрација слободног мишљења свеобухватна, макар је људски род повезанији него икада, разним виртуалним средствима. Не придоноси ли таква интелектуална шутња широком отварању простора фашизму који, видимо то, ионако већ несметано диже главу у бројним европским државама?

Да ли је то, између осталог, управо производ те манијакалне технолошке повезаности, свих тих Фацебоока и Тwиттера који оперирају неким новим, мени страним језиком? Гледам свог тринаестогодишњег сина. Он ми стално говори да сам „преполитична“ и „прерадикална“. Младе генерације се „пале“ на нове моделе телефона и тенисица, не на револуцију. То им се чини глупо и „досадно“, ово потоње им је главна ријеч. Постоји код младих генерална апатија, потпуно пристајање на постојеће вриједности. Не знам, можда су ствари цикличне и можда је сад тако, а онда ће се нека нова генерација опет бунити. Али то је свакако и питање образовања јер да би се могао бунити против онога што видиш око себе, мораш моћи препознати што је то. А за то ти треба образовање, право образовање, оно које учи мислити и препознавати. Данашње образовање међутим настоји младе људе само постројити у постојећи систем у којем ће функционирати на начин који ће њима или, точније, њиховом послодавцу донијети највише новца. И то је све.

Тако празно, „досадно“, да употријебим омиљену ријеч свога сина, тако незанимљиво. Не желим свом дјетету такав живот. Ми смо барем нешто мислили, нешто сањали, нечему се надали. Нови иПхоне се исцрпи у року од 3 дана. Нове идеје ипак трају нешто дуже. Али ја схваћам да сам мањина. И да је с таквим ставовима готово. За сада. Нека далека будућност ће можда донијети неке потпуно друге могућности, нешто што ми из своје садашње перспективе не можемо ни замислити. Ево сад звучим као Др. Астров у „Ујаку Вањи“. А можда нас тада више неће бити, нас људи. Можда ћемо врло ускоро сами себе укинути. Можда се приближавамо крају па нема потребе да се толико бринемо.

Недавно сте у Београду објавили књигу есеја и текстова што сте их своједобно писали за Ферал Трибуне. Знам да и сада радите на новом рукопису. Што за вас значи искуство писања?

Писање је најтежи посао на свијету и ужасно се мучим. Али ме оно скупља и радим то као своју властиту психотерапију. Тко зна хоћу ли овај пројект којим се сад бавим икада довршити. Вољела бих доћи до „продукта“ који би се онда могао продати, уновчити итд, итд., тако како се то већ ради, али покушавам пристати на то да је бит у нечему другоме, то јест у самом процесу. Трудим се усвојити будистички приступ животу: процес, не резултат. Пут, не циљ. Покушавам тако мислити о животу. Иначе се гомилају фрустрације. Унедоглед.

Што се тиче књиге, захвална сам Фералу што ме натјерао да се саберем и несто артикулирам, формулирам, довршим. Као и већина обичних смртника, и ја много тога почнем а мало тога довршим. Самодисциплина, без које се не може писати, и мени је – баш као и већини људи – најтежи задатак. И зато ваљда најизазовнији.

И на крају, осим сунца и „најљепше обале на свијету“, има ли нешто у Хрватској што би вас могло навести на повратак? Или је то питање на које одговор још тражите?

Ви – пријатељи, људи истог кова, људи с којима могу подијелити свој свијет. То је одговор.

Младина, лето 2012.

Пешчаник.нет, 04.10.2012.


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.