Мирко Ковач: Писац и град

Писац и град, то је готово посебни статус; једва се може наћи пјесник који се није бактао градом као поетском темом, опјевао његове чари, његове тајне, овјековјечио га или ударио на његове митове.

Mirko Kovač / 29. април 2021

 

Сватко од нас заволи или замрзи неки град често и не знајући зашто, било да смо се у њему нашли први пут, било да смо боравили краће или дуље вријеме. Неко лоше или добро искуство може утјецати на наше осјећаје према одређеном граду. С градовима је као и с особама; могу вам бити драге, симпатичне, одбојне; можете се заљубити на први поглед или остварити трајно пријатељство. Град је живо биће у којему пулсира скуп свих својстава његових житеља, свих разлика културолошких, повијесних, антрополошких, класних и др. У њ се сажима све оно што вам даје право да без суспрезања рабите термине да је град некога прихватио, прогнао, прославио, одужио му се, убио га, итд., јер смо га уздигли до особе и поистовјетили са животом. Родни град је, како Пессоа вели “као колијевка”; за њ нас држе успомене, боје, мириси дјетињства, пријатељства, ближњи, па ипак смо толико пута маштали о бијегу из те колијевке и тјескобе, сукобљавали се с градом, проглашавали га непријатељем или га покушали мијењати.

Писац и град, то је готово посебни статус; једва се може наћи пјесник који се није бактао градом као поетском темом, опјевао његове чари, његове тајне, овјековјечио га или ударио на његове митове. У Паришким сликама Бауделаире пјева да пјесник попут краља силази у град да оплемени ствари. Он вели: “У лабиринтима великога града, чак и ужас неке чаролије крије.” За Wхитмана је град љубавник, ондје се оргија уз “бљесак ока”; за Боргеса је Буенос Аирес лабиринт, он га стално ћути, јер “спојени нисмо љубављу већ страхом”. Он свој град сматра особом која не воли његову поезију. Итало Цалвино изабрао је Торино као “идеални град за писање, јер позива на строгост и стил”, а надасве “красе га врлине сличне врлинама мојих сународњака”. Он тврди да градови утјечу на писца исто колико и књиге које чита. Париз назива енциклопедијом. Уосталом, Цалвино је аутор дивне књиге Невидљиви градови у којој узбудљиво приповиједа о имагинарним градовима као симболима трагања за неким својим царством, јер град са свим протурјечностима јест царски посјед. Цалвино, као и гласовити низоземски архитект Рем Коолхас, доживљава град као “метафизичку ос”; унаточ свим својим стварним цртама, прљавштини, излоканим улицама, урбаном каосу или пак љепоти и складу прекрасних здања и тргова, лијепих каштела и добро уређених перивоја. Уза све, за Цалвина је град “женски принцип”.

Двојица аутора, Аргентинац Алберто Мангуел и Талијан Гианни Гуадалупи написали су заједничку књигу Рјечник имагинарних мјеста, неку врсту географског појмовника о земљама, отоцима, републикама, насељима у джунгли, државама “джиновских жена”, градовима од жељеза, заљевима; дакле о мјестима којих нема у атласима. Има доиста савршених проналазака и открића, као, примјерице, град Абатон који никад није на истом мјесту. Аутори су ишли за тим да уз постојеће увијек иде и непостојеће, да видљива страна има и невидљиву. И Марц Аугé вели да ми заправо стално путујемо или кружимо “од мјеста до немјеста”. Цалвино је био одушевљен “измишљеном географијом” двојице писаца, па је рекао да је њихово дјело једно од најважнијих у Библиотеци сувишних књига.

Живот великог пољског писца и племића Wитолда Гомброwицза могао би се назвати У потрази за изгубљеним градом. Провео је готово двадесет пет година у емиграцији живећи у Буенос Аиресу, а кад се вратио у Европу, бјежао је од града до града. У Паризу се нашао након тридесет и осам година. У свом гласовитом Дневнику писао је како је ходао Паризом покуњене главе, носталгичан за Аргентином. “Паризу, мислио сам, Паризу, стари теноре, увенула балерино, сиједи мангупе, који ли је твој смртни гријех према Љепоти.” Био је “антипаришки расположен”; записао је како “Париз јест двор, али све је у њему остављало дојам дворске послуге”. Године 1964. стигао је у Берлин као стипендист Фордове закладе и ондје остао годину дана. “Берлин је као ладy Мацбетх, без предаха пере своје руке…” Након годину дана напустио је Берлин потпуно немоћан да је једва ушао у авион, а потом се настанио у Роyаумонту, тридесетак километара од Париза, “те аутомобилске апокалипсе која завија, урла, јури, смрди”, али и тај град му није одговарао, јер је посвуда одзванјала празнина, све је изгледало опустошено и мртво – град који је “временски протекао”. Напокон се скрасио на Азурној обали, пронашао је свој градић Венце, гдје је убрзо и умро. Живот у потрази за изгубљеним градом или барем гробом у каквом мирном и тихом приморском закутку.

И док се Гомброwицз хрвао с утварама градова, а Французи га частили да је “мрзитељ Париза”, српски пјесник у емиграцији Милош Црњански китио је оду Београду ласкајући како у њему “нема бесмисла, ни смрти”, те како сјаји “као ископан стари мач”. У то исто вријеме кад се заблудјели син враћао из емиграције у домају, кад је клекнуо у цркву свог града чекајући да га тај Београд “пољуби као мати”, један српски писац, у то вријеме славан и много познатији од Црњанског, дословно је харао Европом, преведен на више од тридесетак језика, присутан у медијима, са смислом за маркетинг и лову, чувен по откаченим и махнитим изјавама. Био је то Миодраг Булатовић. Његов роман Црвени петао лети према небу, само је на јапанском имао тиражу какву Црњански није постигао са свим својим издањима, за цио живот. Али, Булатовићева слава била је ограничена, трајала је можда једно десетљеће, да би је потом сам прождерао, а његова га је луда глава довела у најцрње националистичко легло. У том свом десетљећу славе свашта је говорио, духовито и будаласто, али нитко није тако олајао Београд као што је то он учинио у загребачком листу Телеграм (08. листопада 1965.). Догодило се то након што су му у Београду забранили тискање романа Херој на магарцу; идеолози су га прогласили деструктивним, јер је вријеђао морал и течевине НОБ-а. Поистовјећујући Београд с цензорима, Булатовић се окомио на ту “загађену варошицу”, на чаршију од које нитко не може бити “лукавији и подлији”, на град који не трпи таленте, који додјељује награде “онима који пролазе”.

Он каже: “У овом обожаваном, у овом умазаном, у овом инфицираном Београду тешко је живети стојећи усправно. У овом граду из којег једва чекам да збришем, најтеже је бити поражен.” Друга је то и дуга прича што је несретни писац, у вријеме бујања српског национализма, све то полизао и као куја подвијена репа вратио се у “загађену варошицу”, ситно танцајући моравац у Милошевићеву колу.

Иво Андрић у млађахним се годинама знао окомити на многе градове у којима је боравио или се накратко задржавао; чинио је то младеначки претјерано што је зачуђујуће за господина који ће касније постати суздржан и опрезан. Селио се из једног града у други, али мало је лијепих ријечи имао о градовима своје младости; можда тек о Кракову покоји згодан запис. Вишеград је био смртоносан, Сарајево пусто, премда тај град у писмима школском другу Дурбешићу назива “наш град”, истиче да га воли, али волећи га и заборавља, јер то је “непријатељски амбијент”. У сарајевској гимназији Андрић је био предсједник Хрватске напредне младежи, па је као стипендист хрватског друштва Напредак дошао на студиј филозофије у Загреб. Свом другару Дурбешићу пише: “Ко зна је ли Хрватска најмизернија земља у Европи, али ја знам да је Загреб најбедније место у Хрватској…” Он даље пише да се у Загребу “за годину дана постаје животиња, бестиа загребиенсис, а за две шпијун”. За њега је то “град без милости”, “црвоточни град”, а у једном писму вели да “Загреб изгледа као попишан акварел…” И Сплит му је био мучан, пише својој пријатељици: “Све је овдје осим мора и неба досадно.”

Засигурно се цијела та пизма напрама Загреба и других градова може одбити на младеначке немире и лутања. Са зрелошћу је надахнуто и без огорчености записивао импресије и цртице о градовима, земљама, крајолицима. Дакако, градови у његовим романима (Вишеград, Травник, Сарајево), описани умјетничком руком, имају митску вриједност и изван су ове приче.

Густав Матош умио је за срце ујести своје градове, али их и прихваћати, иако се не може са сигурношћу рећи да је у било којем од њих био нешто посебно сретан. Београд је хвалио и кудио, а Загреб му је био “најљепши град на свијету”, “гостољубив и интимно домаћи”. Радо га је и лијепо описивао. У тексту Код куће Матош вели: “Једино париски кејеви на ученој Сеини и фланерија по талијанским древним тријемовима варошким пружа раскоши загребачке шетње. На читавом свијету нема можда шеталишта, храстова шеталишта као Тушканац. Дрвеће у реномираној Булоњској шуми крај Париза је права карикатура нашег Тушканца, о максимирским дивним дубовима, пуним сјене, окрепе и мира, да и не бесједим.” И Тин Ујевић је писао и пјевао о градовима, чак је Бернарду Схаwу за посјета Далмацији препоручио: “Видјети Дубровник и онда умријети.” Тинов град очито је био Сплит као синтеза свих приморских градова. Тин је писао: “Сплит сам као град, својом великом старином и својом тмастом, трошном љепотом остварује јединцат тип егзистенције, непознат Загребу, Београду и Сарајеву, па чак и Дубровнику. Ја знам овај Диоклецијанов уморни и тешки град од дјетињства, али су ми требала четири деценија живота да најзад сасвим продрем у његову агонијску и дубоку поезију. Сплит спада у градове који су на свијету једини своје врсте.”

Да бисмо упознали град који смо из ових или оних разлога завољели, морамо завирити у сваки његов кутак и то безброј пута. Градови који се мијењају “брже од срца смртника”, бацају ме у депресију; у њима се изгубим и клонем од неког тешког умора. Такве градове најрадије заобилазим. Волим се враћати оному што је непромијењено, драго ми је видјети и много пута додирнути једно те исто. Оно што “устрајава у истом”, овјерава наше постојање. Градови који се не мијењају, држе нас у увјерењу да и нама припада “вријеме које се не троши”. Неке градове у којима сам живио или одређено вријеме боравио, готово сам посве заборавио. Каткад се питам могу ли се успомене избрисати мимо моје воље и одлуке, саме од себе? Зачуђујуће је да ми се уопће не јављају никакве слике из Београда, иако сам ондје провео највећи дио времена. Нема ниједног бљеска, ниједне успомене, све је угашено. Могу се многих ствари присјетити само кад хоћу, али оних спонтаних и ничим изазваних искрица нема. Пријашњих сам и давних година најчешће бјежао у Загреб; ондје сам често боравио и по неколико година заредом, или тек у дужим и краћим размацима. Чинило ми се да ме у младости тај град спасавао београдских неуроза; смирио би ме и препородио. Можда сам га заволио управо читајући Матоша; тко зна. А можда је тому допринијела нека ситница, неки детаљ, нешто посве неважно и безазлено, неки неодољив окус, мала вртна рестаурација у којој сам се осјећао као на пријестољу, тренутак никад дефиниране среће.

Градови су мамци за писце и путописце; готово да нема писца који је одолио изазову градова, посебице оних о којима се много писало. Путници трагају за повијесним мјестима, желе видјети родну кућу или гроб неке славне личности, додирнути оно што су читали у књигама, разгледати знаменитости. Туристи фотографирају, а пјесници опијевају своје доживљаје градова. Град је вјечна инспирација, “вјечна садашњост”, како је говорио Јосиф Бродски задивљен Венецијом као умјетничким ремек-дјелом које би се могло надмашити само градом саграђеним у зраку.

Пјесници су ходочастили изабраним градовима и враћали се с руковети стихова. Мало је тко пјеснички одолио Паризу; Матош је записао да је тај град “највећа личност данашњег свијета”, “славна кокета која канда никад остарјети неће”. Тин је Ујевић пјевао Паризу; био је опћенито фасциниран градовима, посвећивао је своје чудесне стихове Загребу, Сплиту, Шехер-Сарајеву и још многим мјестима у која је “мамуран стизао”. Градови буде машту, јер то су “бучна мора”, како би рекао Г. Бацхелард. На валовима градова пјесници су усамљени сурфери – тај сам стих запамтио, дирнуо је неку моју жицу, али сам заборавио име аутора.

За Пасолинија је био, тко зна из којих разлога, ирански град Есфахан најљепши на свијету, “град прелијепих младића, с божанским затиљцима и вратовима”, како је писао. Кажу да се најрадије слушају приче о рату, лову и далеким непознатим градовима.

Мирко Ковач

Сарајевске свеске, хттп://www.свеске.ба/ен/издања/архива


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.