Млада научница Зерина Куртовић за БУКУ: Власти су многима ускратиле најелементарније потребе, па нам се наука почела чинити као луксуз

БиХ је држава у којој политичарке и политичари имају возне паркове какве многе еуропске државе немају, а истраживачка инфраструктура је врло сиромашна.

Maja Isović Dobrijević / 22. фебруар 2021

Foto: Privatna arhiva

 

Зерина Куртовић, рођена је 1993. године у Хернинг-у, Данска. Ту је провела рано дјетинство и почела основну школу. Заједно са породицом сам се преселила у Сарајево 2004. године гдје је похађала Основну школу „Едхем Мулабдић“. Завршила је гимназију „Сарајево Цоллеге“ након чега је отишла у Истанбул, гдје је студирала Молекуларну биологију и генетику на İТÜ (İстанбул Текник Üниверситеси) у Истанбулу. Дипломирала је као Студент генерације на Одсјеку за молекуларну биологију и генетику.

Након тога је радила магистарски на ЛМУ (Лудwиг-Маxимилианс-Университäт Мüнцхен) у Минхену и на Университy оф Цамбридге у Кембриджу. Тренутно ради као докторантица у Канцери АБ (фармацеутска фирма) и у групи Свенссон на КИ (Каролинска Институтет) у Штокхолму. Говори 6 језика, научила је све језике земаља у којима је живјела барем до конверзацијског нивоа. Још од студентских дана учествује у организацији конференција и користи сваку прилику да прича о својим истраживањима са разном публиком: ученицама и ученицима средње школе, пацијентицама и пацијентима, јавности. Прије пандемије је користила слободно вријеме за путовања.

У интервјуу за портал БУКА Зерина говори о свом образовању у многим земљама Европе, науци, младима у науци, али и односу према Босни и Херцеговини.

Зерина, данас живите у Шведској, можете ли нам рећи гдје сте до сада живјели и гдје сте све студирали?

До сада сам живјела у Хернингу (Данска), Сарајеву, Истанбулу, Минхену, Кембриджу и тренутно живим у Штокхолму. Основне студије сам завршила на İТÜ-у (İстанбул Текник Üниверситеси) у Истанбулу, потом сам наставила магистарске студије на ЛМУ-у (Лудwиг-Маxимилианс-Университäт Мüнцхен) у Минхену. Сам магистарски рад сам радила на Университy оф Цамбридге у Кембриджу и сада сам на докторату у ЦММ-у (Центрум фöр Молекyлäр Медицин) на КИ-у (Каролинска Институтет) у Штокхолму. КИ је један од водећих свјетских медицинских универзитета, на ком се од 1901. године номинирају добитници Нобелове награде за физиологију и медицину.

Како је дошло до одлуке да студије наставите у иностранству?

Ја сам жељела студирати молекуларну биологију и генетику. Такав програм који се фокусира на ове двије области није постојао у БиХ. Такођер, сматрала сам да ћу у већем универзитетском центру, који има добро опремљене лабораторије, поред теоретског знања имати више прилика за стицање и практичног искуства.

На недавном одржаном 3МТ или 3-минуте тхесис (докторат у три минуте) такмичењу за докторантице и докторанте из Босне и Херцеговине и дијаспоре за презентацију свог доктората освојили сте Прву награду публике. Која вам је тема докторатата ако бисте га могли укратко изложити?

Пацијентице и пацијенти који болују од реуматоидног артритиса, имају и даље болове и након што почну користити имуносупресивну терапију, која зауставља напредовање болести. Ми покушавамо наћи начин за лијечење те „преостале“ боли. До сада је фокус у овом пољу био на неуронима, који преносе сензацију боли од периферије тијела према мозгу. Наш приступ је другачији, јер истражујемо ћелије које се налазе поред неурона и комуницирају с неуронима. Надамо се да можемо наћи начин за модифицирање те комуникације тако да дође до престанка боли.

 

Главна тема вашег научног рада је бол. Колико је бол проблем савремене медицине, док каквих истраживања сте дошли?

Код нас се често каже „Само нек не боли“. Мислим да то директно показује колико су истраживања везана за болове важна. Листа обољена која узрокују кроничну бол је јако дуга. Свака пета особа пати од неке врсте кроничне боли. До 60% РА пацијентица и пацијената има болове упркос терапијама које примају и упорно се изјашњавају да им је престанак боли најважнији ефекат који очекују од својих лијекова. Ја сам још у раној фази мог доктората, али за сада могу рећи да наши резултати указују на то да су имуне ћелије које истражујемо хетерогена популација и да је функционалност тих ћелија другачија зависно од спола животиња које користимо као моделе. Ја сам индустријска докторантица, што значи да радим с фартмацеутском индустријом и академијом у исто вријеме. То нам дозвољава да већ тестирамо одређене кандидате за лијекове који дјелују на ћелије које истражујемо. Проблем боли додатно добија на важности у популацијама у којима се животни вијек продужава. Важност ових истраживања је препознала и ЕУ која финансира мој пројекат у оквиру ширег пројекта који се зове ТОБеАТПАИН. Финансиран је под програмом Хоризон 2020 Марие Цурие. Унутар ТОБеАТПАИН нетwорк-а ради нас 11 докторантица и доктораната у Уједињеном Краљевству, Њемачкој, Аустрији и Шведској. Сви радимо на истраживањима везаним за болове, али је узрок боли различит. Осим реуматоидног артритиса, колегице и колеге раде и на Алзхеимеровој, Паркинсоновој, Фабријевој болести и фибромиалгији. Наш тим такођер истражује болове који су нуспојава кемотерапије.

Како бисте оцијенили положај науке у БиХ, да ли се довољно улаже у ову област?

Врло ми је тешко коментирати на ову тему јер је, нажалост, одговор: лоше и не. Ни близу довољног. Ја се дивим и желим честитати свим колегицама и колегама који раде на пројектима везаним за молекуларна истраживања у БиХ упркос томе што власти игнорирају науку. БиХ је држава у којој политичарке и политичари имају возне паркове какве многе еуропске државе немају, а истраживачка инфраструктура је врло сиромашна.

Колико је важно подстицати младе да се баве науком и истраживачким радом?

Подстицај према науци је важан још од малих ногу. Дјецу треба навикавати да одговоре и истину траже у науци и експериментима да би у будућности знали како филтрирати информације на које наилазе. Младе је важно афирмирати и пружити им могућност да се развију у пуном потенцијалу, што је неопходно како би постали задовољни сами собом, а затим постали успјешни и корисни широј друштвеној заједници. Ми смо једнако добри као и наше колегице и колеге у другим државама, само нам је теже добити прилику да то докажемо. Као друштво се требамо научити да наука не смије бити резервирана за научне кругове, сви ми имамо право на њу.

Који су вам највећи изазови живота у инострантсву, далеко од куће?

Недостаје ми породица, то је једино што остаје као изазов послије свих ових година.

Шта нам податак да се у БиХ баш мало улаже у науку, али и младе, говори о друштву у којем живимо?

Мени говори да смо у неком облику друштвене депресије, ако то тако могу назвати. Власти су многима ускратиле најелементарније потребе па нам се наука почела чинити као луксуз. Међутим, морамо се извући из тога стања, инвестиција у науку и истраживања је инвестиција у будућност уколико желимо кренути напријед и живјети живот који заслужујемо.

Млади требају имати прилику да се развијају у оном што воле и у чему се могу исказати на најбољи начин било да је то наука, спорт, умјетност...  
И за крај, да ли  након доктората планирате да се вратите у БиХ или ипак желите да каријеру градите у иностранству?

Већ сам се два пута враћала, тако да би то за мене била 3. срећа! Упутила бих то питање БХ властима. Да ли ће нам обезбиједити услове да будемо ефикасни као научнице и научници у БиХ? С годинама сам научила уживати у плуралитету својих идентитета, али сам ипак највише Босанка и носим БиХ са собом гдје год да сам.

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.