СПОМЕНИЦИ У БИХ: Три истине које се међусобно игноришу

На хиљаде споменика је изграђено у региону након рата, али шта они заиста говоре и поручују посматрачу?

Tatjana Čalić / 27. септембар 2020

 

Да ли су израз надметања у томе ко је највише страдао? Да ли су жртве видљиве кроз саграђене споменике? Да ли смо спремни прихватити страдања других? Шта млади нараштаји закључују на основу споменичке културе у региону? Ово су само нека од питања на која се покушало одговорити на другом панелу онлине конференције „Споменици у култури сјећања. Свједочанство времена, мјеста сјећања, мјеста пријепора“.

Како је већина учесника закључила, неспорно је да и више од 20 година од рата имамо три истине о ономе што се дешавало 90-их у БиХ, а типичан примјер за то је Брчко Дистрикт, гдје у кругу од 200 метара егзистирају три споменика - борцима ВРС, борцима Армије БиХ и борцима ХВО, док споменик цивилним жртвама рата, због немогућности договора и због недостатка политичке воље, никада није саграђен.

“Овдје се у јавности покушава формирати став да су сви били једнако криви”, истакао је Рамиз Ахметовић из Удружења породица несталих, насилно одведених и убијених Бошњака Брчко Дистрикт БиХ, појашњавајући: “Споменик српским борцима је урађен прије 2009. године и тада је супервизор за Брчко наредио да се ураде и преостала два споменика у центру града, у питању је политичка игра, а не оно што смо ми хтјели. Бивше руководство је било за изградњу споменика за цивилне жртве рата, али су тада све стране одбиле да дају имена и презимена жртава, ваљда зато јер би имена и годишта страдања од 3 до 80 година пуно тога рекла. Овај споменик је за сада залеђен у Брчком и биће док преостале двије стране не пристану да се евидентирају имена и презимена страдалих, јер само би се тада јасно приказало шта се дешвало у Брчком”. 

Три различита наратива говоре и да унутар БиХ коегзистирају три друштва која врло мало комуницирају или се пак игноришу, мишљења је Неджад Новалић из Центра за ненасилну акцију. Јасно се, каже, то може видјети, како на примјеру Брчко Дистрикта, тако и Травника, Бусоваче, Високог и Мостара, гдје коегзистирају два одвојена друштва и два одвојена јавна простора који се у суштини игноришу. 

Рад на терену Центра такође показује да локалне заједнице гдје једна група има политичку и сваку другу моћ настоје наметнути своје сјећање, свој поглед на оно што се дешавало 90-их, док мањинске заједнице немају могућности, нити им се даје за право да искажу своје сјећање на рат, сјећање на своје жртве, тако да у БиХ, која има јако много споменика, исто толико има и необиљежених мјеста страдања. 

“Самим доласком у један град ви можете само гледајући у споменике јасно да закључите која је заједница већинска у том граду, ко има политичку моћ у тој локалној заједници и Брчко јесте специфичан случај. Оно што ми у Центру покушавамо већ дуго времена јесте да дамо глас овим заједницама које данас јесу мањинске, да им помогнемо да обиљеже своја мјеста страдања и оно што јесте специфично да све три заједнице у БиХ имају таква мјеста“, казао је Новалић.

Един Јашаревић из БЗК Препород Брчко дотакао се и односа локалне заједнице према цивилним жртвама рата у Брчком, који је према њему и дискриминаторски и понижавајући.

Наиме, Закон о цивилним жртвама рата Скупштина у Брчком никада није усвојила, права цивилних жртава рата донекле су регулисана и то тек дио, за оне који су успјели доказати да су преживјели тортуру у рату, тако да велики број породица и дјеца цивилних жртава рата немају никакве бенефите, као што то имају породице и дјеца погинулих бораца.

Јашаревић је подсјетио и да је Закон о споменицима и симболима Брчко Дистрикта донесен 2003. године. Он је зправо предвидио да сва три народа буду ‘испоштована’, те је то довело до уклањања споменика Дражи Михајловићу који је постављен на православно гробље, а склоњен је и крст који је био у центру града, али је споменик српским борцима остављен тамо гдје је и постављен, тако да је Бошњацима и Хрватима дозвољено да подигну споменике својим борцима и то у кругу од 200 метара, што је и учињено.

Како данашње генерације младих у Брчком доживљавају споменике који су подигнути борцима показују јасно шта су учиниле три истине: “Данас млади који се окупљају око споменика углавном имају снажна национална осјећања, ту се фотографишу, пазећи да у кадар не “уђе” споменик оних “других”. Истовремено споменици оних “других” су забрањена територија, непријатељско мјесто на које се не залази. Нећете видјети припаднике других народа да сједе на клупи код споменика оних “других” и самим тим сматрам да још дуго неће бити говора о уважавању жртава других народа, када још увијек није дошло ни до уважавања цивилних жртава рата других народа”, сматра Јашаревић.

На панелу је говорио и Бранко Ћулибрк из Центра за младе „КВАРТ“. Како је истакао, Приједор је врло специфичан по двије струје - једна је бошњачка, а друга српска, с тим да је у самом граду доминантна ова друга струја и наратив који и креира историју и баца у заборав страшне злочине који су се десили у Приједору.

„У Приједору је убијено преко три хиљаде људи, тачније 3186 особа, од тога 266 жена, 102 дјеце и малољетника. Најмлађе дијете било је старо само два мјесеца. О свему томе се, нажалост, јако мало прича”, истакао је Ћулибрк, додајући, између осталог, да неријешена питања о прошлости пуно тога одређују у нашој садашњости, али одређиваће нам и у будућности: “Негдје смо од 2013. године кроз друштвену борбу кренули да говоримо о свим тим злочинима. Наш циљ није био само упирање прста, него адресирање свих проблема и свих чињеница које само желимо учинити доступним широј јавности и отворити дискусију на ову тему. Нажалост, након свих ових година, не мислим да у Приједору има отворен дијалог на тему шта се у Приједору дешавало почетком 90-тих".

О ситуацији у Хрватској више је рекла Анета Владимиров из Српског народног вијећа. Како је нагласила, друштво које смо имали у југославенском политичком уређењу, трампили смо за самосталне државе, а крај рата дочекали су само мртви, којих се данас покушавамо сјећати.

Како је нагласила, хрватски однос према рату 1991.-1995., укључујући териториј Хрватске, али и Босне и Херцеговине, истовремено је побједнички и виктимизирајући и то је конфузија која се прелила у неке од најрањивијих сфера друштвености, а једна од њих је образовање. 

“Шта се заправо догодило прошле године, дјеца из госпићких основних школа су своју школу и своје образовање, учење о животу, науци, започели на начин да су одведени на прославу акције Медачки джеп у Госпићу, која је за промјену имала и свој епилог на хрватским судовима. Ријеч је о злочинима који се не могу оправдати ни на који начин, ни у једном систему”, закључила је Владимиров.

Маријана Стојичић из Центра за примењену историју, говорећи о ситуацији у Србији, истакла је како је 2016. година представљала својеврсну смјену у политици сјећања, јер тада долази до хероизације ратова из деведесетих кроз перспективу НАТО бомбардовања и рата на Косову.

На крају, наведимо да је ово само један од три панела које је током 9. и 10. септембра организовала Фондација Фриедрицх Еберт БиХ, у сарадњи са Удружењем за друштвена истраживања и комуникације и организацијом Оштра нула.

Први панел је одржан 9. септембра и на њему се говорило  о планираном „Пољска – споменик“ у Берлину, али и о томе шта нам споменици говоре, а шта не, њиховој улози у градњи идентитета, доприносу помирењу и критичком суочавању са прошлошћу, о искуствима из Њемачке, а презентована је и типологија споменика с обзиром на степен демократије на примјеру Хрватске и Босне и Херцеговине. (више на ОВОМ линку)

Трећи панел бавио се споменицима у медијима, односно да ли медији тематизују улогу споменика у култури сјећања, игноришу ли медији страдање Других, те каква је уопште улога медија у процесу критичког суочавања с прошлошћу. (више на ОВОМ линку)


Бука препорука

Бука деск

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.