Многе мајке не могу остати са дјецом у болници: Петогодишња дјевојчица након два дана у болници мјесец дана имала трауме

Стручњаци сматрају да је одлазак дјетета у болницу без присуства родитеља веома непријатно искуство за дијете и посебно је проблематично за дјецу до 4-5 године старости.

Maja Isović Dobrijević / 30. јун 2020

Foto: Ilustracija

 

Мајка из Бањалуке Наталија Тодоровић каже да је у јеку борбе са корона вирусом њена петогодишња дјевојчица провела два дана на Универзитетско клиничком центру Републике Српске због повреде главе.

“Нама као родитељима нису дозволили да будемо с њом, да јој доносимо кухане оброке, да је посјетимо, али смо се сјетили да јој однесемо мобилни телефон, то је могло, као и слаткиши, тако да смо како-тако били у контакту. Цурица је с времена на вријеме знала плакати, звала нас је, али нама су руке биле свезане. Након изласка из болнице, скоро мјесец дана смо се борили са траумама”, рекла је за БУКУ Наталија Тодоровић.

Удруга из Хрватске РОДА - Родитељи у акцији крајем прошле седмице покренула је интернет иницијативу да се родитељима допусти боравак са дјецом у болници.

“Свега неколико дана од поновне појаве коронавируса, болнице су одлучиле затворити своја врата за посјете. То не би било проблематично да се с посјетима не изједначава и једнако третира неизмјерно важно право дјетета да буде хоспитализирано у пратњи родитеља. Тиме су болесна, хоспитализирана дјеца, поново, остала без пратње родитеља, јер се унутар нашег здравственог сустава континуирано не препознају потребе једне од најрањивијих скупина пацијената - дјеце. Уз проблем произвољног допуштања и укидања пратње на породу, право дјетета и родитеља на нераздвајање тијеком хоспитализације дјетета, горући је проблем увијек, а ситуација с коронавирусом само је дала додатно оправдање за одвајање родитеља и дјеце. Како је могуће да смо мање ризични по околину у било којој другој ситуацији, осим кад бисмо требали бити уз наше најмилије у њиховим најрањивијим тренуцима? Не желимо да нам клинци буду #БолесниАСами сваки родитељ жели остварити право да буде #УзДијетеУБолници (или да га замијени друга одрасла особа у коју дијете има повјерења) јер #ПратњаНијеЛуксуз”, стоји у Родиној објави.

Након што се о овој теми почело причати у сусједној Хрватској, наши родитељи истичу да је ситуација иста и код нас. Наиме, родитељима није дозвољен останак са малом дјецом у болници, као ни посјета дјеци у болници.

Јелена Бјелица, новинарка и ауторка блога и Фацебоок странице Моје дијете-часопис за родитеље рекла је да се мајкама мора омогућити да остану са дјететом у болници и мора се наћи начин како, јер је сам останак у болници за дијете јако стресан, а камоли да у том тренутку остане само, без мајке.

“Мислим да се мора узети у обзир колико тај стрес утиче на дијете и да је много већа штета тиме што раздвајају мајку и мало дијете него да мајка остане. Ја гледам из свог угла, мој дјечак је јако везан за мене, има три године и недајбоже да се нађемо у тој ситуацији, не знам која би нас сила успјела одвојити и натјерати да га оставим самог у болници. Наводим примјер, када је са двије године кренуо у вртић, стално је био болестан, и наша педијатрица нам је рекла да је то од стреса, јер је он јако везан за мене и стрес од раздвајања му обара имунитет и зато ‘купи’ све могуће вирусе”, каже за БУКУ Бјелица.

Она истиче да су у таквим ситуацијама контакт са мајком и имунитет повезани и мора се узети у обзир као приоритет за дјететово здравље, јер психичко стање дјетета је јако битно.

“Када се навикао на вртић, за неколико мјесеци, више никако није био болешљив и прехлађен, када за њега одлазак у вртић више није био стрес. Ја то некако вежем једно са другим”, истиче Јелена.

Тања Тосовић, Бањалучанка која тренутно живи и ради у Низоземској, каже да је њен дјечак, који има четири године, у најгорем периоду остао у болници.

“Нико није ни споменуо да не останем са њим, добили смо свој апартман и забрану кретања, храну су нам остављали испред, а сестре су носиле заштитна одјела. Још сам ја баш имала могућност да се заразим, јер радим у вртићу који је био отворен само за дјецу љекара. Свјесна сам да је у нашим боницама стање грозно, али ово ми је страшно и недопустиво”, рекла је за БУКУ Тања Тосовић.

Ненад Стевандић, замјеник директора УКЦ-а, каже да је на УКЦ-у ситуација иста као у европским земљама.

“На Клиници за ухо, гло и нос, мајке могу остати на изричит захтјев, а морају платити за боравак око 20-30 КМ. На Клиници за педијатријске болести, ситуација је мало сложенија. Раније је било неколико инцидентних ситуација, имали смо мајку коју примимо и која се шета на одјелу, уђе у интензивну његу и гледа другу дјецу. Имамо ми своје културолошке и обичајне проблеме. Међутим, оно што је најбитније, само тамо гдје се процијени да је присуство мајке, као код онколошких обољења у Дјечијој кући, неопходно, онда је то нешто што је оправдано и по закону. Уколико имамо обољења која ће трајати 5, 7, 10 дана, ми не можемо да убацујемо ту мајке, када за то немамо ни законског основа, ни етичке норме које би могли да испоштујемо. Није тачно да мајке не буду са дјецом, буду тамо гдје је то могуће и гдје је предвиђено”, рекао је за БУКУ Стевандић.

Он додаје да одвојеност дјеце од мајки може бити проблем, али у одрастању дјеце је неопходна социјализација, дјеца иду на екскурзије и у обданиште. Истиче да се у овој ситуацији у којој се сад налазимо ризикује контаминација простора.

“Дјеца се прво прегледају у контејнерима. Упркос огромном притиску, успјели смо сачувати Дјечију клинику. Ми радимо дан и ноћ за читаву Републику Српску, па и за дјецу из Унско-санског кантона. У таквој ситуацији било би јако тешко да направимо да сваки родитељ остане са дјецом. Замислите да са 60 дјеце имате и 60 одраслих. Ове ствари не могу се рјешавати на општи начин, мора се селектовати према породици, обољењу и могућностима које ми тренутно имамо. Прошао сам много европских земаља и нигдје не постоји могућност да ко год хоће буде са својим дјететом”, истакао је Стевандић и додао да би они највише вољели да мајке буду са својом дјецом, али да то није питање воље, него медицинске оправданости и могућности.

“Ми смо посвећени сваком пацијенту. Ако је за његову добробит да мајка буде са њим, а ми имамо ту могућност, наравно да ћемо то учинити, али ако немамо ту могућност и није законски регулисано, онда не можемо да будемо отворени за сваког. Без обзира колико је тешко и колико трпимо притисак медија, ми морамо да се држимо медицинских критеријума и могућности којима располажемо. То је наш оријентир, а не да неку мајку недајбоже повриједимо”, истакао је Стевандић.

На новинарско питање да ли је Институту за јавно здравство РС познато да мајке не могу остати са дјецом у болници, Бранислав Зељковић, в.д. директора Института, рекао је да није упознат са тим и да ће провјерити информацију са директором болнице.

Из Универзитетско клиничког центра Републике Српске рекли су нам да, према ријечима проф. др Јелице Предојевић Самарджић, замјенице начелника Клинике за дјечије болести, на одјељењима гдје су смјештени тешки пацијенти, са озбиљном клиничком сликом и комплексним дијагностичким и терапијским процедурама, и који захтијевају дуготрајнију хоспитализацију, заједно са дјецом смјештене су и мајке.

“Када је ријеч о краткотрајним хоспитализацијама, тренутна епидемиолошка ситуација и чињеница да је потребно чекати на резултат ПЦР теста родитеља, налагали су поступање у интересу свих пацијената у болници, односно хоспитализацију само дјеце. Радило се углавном о лијечењу у трајању од један до два дана и та су дјеца брзо отпуштена својој кући”, рекли су за БУКУ са УКЦ-а.

Саша Рисојевић, директор Удружења “Нова генерација” и дипломирани психолог и психотерапеут у супервизији каже нам да је одлазак дјетета у болницу без присуства родитеља веома непријатно искуство за дијете и посебно је проблематично за дјецу до 4-5 године старости.

“Уколико дијете нема контакт са родитељем и уколико је отишло неприпремљено у болницу, дијете тада пролази кроз фазе суочавања са одвајањем од родитеља, а то су тзв. фазе ПОП-а (Протест - Очај – Порицање). У принципу, дијете које прође кроз све три фазе има интензиван доживљај напуштености и мање вриједности. Дјеца до 4 године, због неразвијености когнитивних капацитета и неразумијевања узрока и посљедице, могу да закључе да их је родитељ оставио и казнио јер са њима нешто није било у реду”, рекао је Рисојевић за БУКУ.

Он додаје да оваква искуства имају потенцијал да се развију у траума, јер у великој мјери могу да поремете дјечији доживљај себе и повјерења у друге људе.

“Посљедице могу бити и дугорочне уколико родитељ не зна како да дјетету пружи адекватну подршку и објасни његово искуство кроз разговор. Управо због ових ризика се дјечија болничка лијечења пролонгирају, уколико је то могуће, а уколико није, онда би са дјететом требало да борави родитељ”, истиче Рисојевић.

Поводом ове теме контактирали смо и Министарство здравља и социјалне заштите РС и очекујемо одговор у наредним данима.

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.