Могу ли школе остати затворене све до прољећа?

Постоји ли чаробни штапић који ће омогућити да повратак у школе буде безбедан или - зашто су наши медији поруку гнералног секретара УН скратили извлачећи само део „отворите школе“, а не и онај да финансирању образовања треба дати предност

Refik Šećibović / 07. август 2020

 

Пре само неколико сати, генерални секретар УН Антонио Гутереш својом видео поруком упозорио је да се спрема глобални проблем у образовању, односно да је пред нама велики поремећај у школовању деце и младих, који може јако скупо да кошта савремени свет.

Међутим, оно што ме је шокирало јесте што су нам демократски медији скратили поруку и избацили неке веома важне делове, који су, уствари, суштински за разумевање комплексности образовног система у време пандемије. Срамота коју су лансирали медији односи се на то што су од једне упозоравајуће поруке, стварали медијску вест чији је циљ био површна агитиција за отварањем школа, без додатних објашњења. Да ли је порука Антонија Гутереша вест коју треба прилагодити логици и незнању појединих уредника или је у целини објавити и дати могућност наставницима и родитељима да се суоче са оним што следи ове јесени – неизвесним образовањем?

Порука генералног секретара УН има четири дела, који јасно показују да се школе морају сачувати и да се никако не сме догодити површни прилаз кризној ситуацији. У поруци се јасно говори да је  кључни тренутак за даљи развој образовања, односно да је пандемија јасно показала да је образовање на стари начин под великим знаком питања. У исто време у свету се распада и медијска слика о образовању, она која је до сада била јако поједностављена и не одговара стварним проблемима са којима се суочавају људи који управљају образовањем као системом или образовним установама.

Управо ова порука конвергира, са сазнањима да процес повратка у школе није једноставан и да ће бити потребно много припремних радњи урадити како би био безбедан. Нажалост, наши медији су поруку скратили и из ње извукли само један део – отворите школе. Поново смо дошли у ситуацију да нам се не даје потпуна информација која долази из света, а која је у складу са многим напорима стручњака за област образовања, који упозоравају да овакво образовање има озбиљни проблем да квалитетно ради у доба коронавируса.

Зато сада у свим медијима имамо конфузно схватање проблема јесењег отварања школа и њихов рад у доба коронавируса, јер се први пут не пише о школама кроз ексцесе, корупцију или криминал, већ морају да пишу о будућој настави. А пре само шет месеци проблем наставе је за медије био једна од најдосаднијих тема, коју су обично прескакали (рецимо извештаји ПИСА тестирања).

Међутим, сада када су се несигурност и опасност увукли у школе (одлична кратка изјава др Кона о пандемији и школама), настава је постала актуелна тема. Односно, и кроз изјаву генералног секретара УН, изјаву др Кона и велики броја стручњака, који упозоравају да нам школе могу остати затворене од јесени ове године, па чак до пролећа идуће и да то може створити огроман јаз између ученика, велику неједнакост у продукцији знања и глобално заостајање у развоју људских ресурса. Можемо озбиљно доћи у ситуацију да се осети мањак знања код генерација које сада су у школама и универзитетима. А то може створити још већи јаз између развијених и оних мање развијених.

Међутим, ако нису затворене школе ове јесени, како ће изгледати њихов рад у доба кризе?

Сад већ постаје јасно, а о томе смо упозоравали још у априлу месецу ( низу текстова које је објавио портал КРУГ), да се овде не ради о пар додатних мера, већ о комплетној адаптацији система, који се мора прилагодити несигурном окружењу. Јер адаптација система захтева да се приоритет са преноса знања и једнаких услова за све, пребацује на сигурност и очување здравља ученика и наставника.

Зато је недопустиво да да се скраћује порука генералног секретара УН управо у том елементу који се односи на промењене услове у образовању. Тако нама медији говоре о томе да треба отворити школе и ту стају, а ускраћују нам део ове изјаве који говори да финансирању образовања треба дати предност, да се треба борити да сва деца, поготову оне најрањивије групе (деца са посебним потребама, сиромашни, из руралних подручја итд.) буду обухваћена свим облицима образовања и посебно да је историјски тренутак да унапређењем образовања (дигитализацијом и улагањем у инфраструктуру) добијемо систем који ће моћи да очува квалитет учења, а да флексибилним прилагођавањем адекватно укључимо модерне технологије у наставни процес за све. Досадашњи неолиберални концепт заснован на социјалним разликама је очито на преиспитивању. Идеја великог светског педагога Паола Фреиреа да ће „банкарски концепт“ образовања пропасти, почиње да се све више појављује на различитим меридијанима, јер се уједно мења улога државе која ће у образовању морати да преузме веће ингеренције.

И онда се суочимо са тим да нам медији агнотолошки ускраћују право да сазнамо да ће наша деца и омладина морати да уче на другачији начин од нас. И да је сада тренутак који захтева од читаве заједнице да посвети пажњу стицању знања да би се ова цивилизација унапредила.

Поменуо сам реч агнотологија и да објасним њено значење – то је теорија која се бави културолошком производњом незнања, која је настала крајем XX века када се ширило незнање о штетности дувана (већ класично и познато истраживање Роберта Проктора са Стенфорд универзитета, о дуванској индустрији и ширењу сумњи у штетност дувана).

Дакле, наши наставници, родитељи, студенти, и ученици суочили су се са општим и систематским незнањем о сложености образовања као адаптивног система у условима неизвесности. Интернет нас је довео у један осећај да се несигурност и незнање повећавају, а не смањују. Давид Дунинг амерички социјални психолог са Универзитета Цорнелл одавно је написао да интернет итекако помаже у ширењу незнања. Јер, велика је заблуда да ћемо све одговоре наћи данас на Гооглу. Једноставно ради се само о скупљању искустава, ставова и теорија, која могу бити и те како нерелевантна за окружење у коме живите.

Управо је пандемија открила колики је степен незнања о организацији школа и модерном наставном процесу, односно о дигитализацији наставе као облику преноса знања имате и на интернету. Ту уствари долазимо до оне реченице Јургена Хабермаса у априлу ове године:

Толико знања о нашем незнању и о принуди да се дјелује и живи у увјетима несигурности још никад није било.“ (хттп://идеје.хр/јурген-хабермас-о-корони-толико-знања-о-незнању-јос-никада-није-било/)

Актуелизацијом проблема наставе у условима неизвесности, дошли смо до јасног становишта – немамо најбоље решење.

И то из више разлога!

Први: наставу у учионицама више не креирају самостално наставници, већ им многе параметре одређују епидемиолози, али и у многим ситуацијама итекако се питају, организатори наставе и психолози. Настава у времену неизвесности мора обухватити припремљене наставнике и руководства школа, односно они морају имати посебне компетенције за наставу у доба неизвесности (треба о томе погледати сјајан текст Ребеке Тауритз са Универзитета  Wагенинген у Холандији хттпс://рлтауритз.филес.wордпресс.цом/2019/02/тауритз-2016-а-педагогy-фор-унцертаин-тимес.пдф)

Настава у нормалним условима има своја (глобална ) јасна правила, која нису примењива у условима неизвесности. А одступање од стандардних правила захтева другачији приступ и преносу знања и вредновању исхода ученика. И ту смо у огромном проблему – јер ту не постоје јединствени параметри који би се могли користити.

Друго: учење на даљину (поготову у хитним случајевима, као што је овај сада) непознаница су за 90% наших институција и наставника. Ова настава је на нижем нивоу од класичног мрежног учења (учење преко интернета, институције и програми који се ослањају само на онлине учење и наставу), те тако немамо данас јасне параметре вредновања знања. Да би то могли да отворимо у потпуности, потребни су нам стручњаци за учење на даљину и посебни Центри за вођење овог процеса (какав има Универзитет примењених наука у Оснабрику у Немачкој).

Треће – хибридна настава (комбинација претходна два начина)  мора да има озбиљну припрему унутар институција, како би се усагласили различити садржаји и начини учења и подучавања ученика и студената. Е ту смо тек далеко, и за то је потребно најмање годину дана припреме. У институцијама могу настати проблеми укомпоновања садржаја који се раде на даљину и у учионици, за такав подухват потребно је прилагодити садржаје наставе и за један и за други вид рада.

Дакле, морамо се као јавност помирити да нема чаробног штапића који ће образовање спасити на јесен. Образовање је сложен адаптивни систем који ће неумитно имати много проблема у имплементацији било ког облика рада и нема тог појединца који све може решити. Ту нико, ни министар, ни директор неће моћи да каже и да предвиди да ће све функционисати савршено, јер не зависи све од одлуке појединца или институције, већ од – партнерства.

Партнерство са родитељима, ученицима, студентима, наставницима, локалним заједницама, лекарима, превозницима, пекарима, власницима фаст фоод објеката, полицајцима, комуналним предузећима је толико важно да је једино тако могуће успети. Али...

Сви морају преузети део одговорности, иначе отворене школе ће бити место и жаришта епидемије (како реће доктор Кон, или како најави бивша министрица образовања Хрватске Блаженка Дивјак – да ће на јесен најмање 20.000 ученика у Хрватској бити заражено, ако не буде сарадње), које ћемо брже боље, опет враћати на неспретно сачињени онлине систем и децу затворити у куће.

Кључ нашег успеха су пре свега партнерство и тимски рад, ако хоћемо да имамо отворене школе, као најбољу варијанту за учење наше деце, у коме ћемо сви престати да „паметујемо“, „будемо нервозни“ или „да се доказујемо“, већ ћемо поштовати правила и стандарде и да прихватимо чињеницу - образовање сложен адаптивни систем у коме се морају сви понашати уважавајући друге.

            Проф. др Рефик Шећибовић

Извор


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.