Мој син је, ни крив ни дужан, убијен због Ратка Младића

Роса Јаковљевић, мајка гардисте Драгана Јаковљевића, који је са колегом Драженом Миловановићем трагично настрадао у касарни "Топчидер", 5. октобра 2004. године, говорила на Женском суду у Сарајеву

Danas.rs / 12. децембар 2017

* И дан данас не знамо како је погинуо. Само смо сазнали да се нису међусобно убили... После Драгана погинуло је једно девет војника, сви су страдали због Ратка Младића. Један војник је је отишао да се раздужи, убили су га пошто је возио Ратка Младића

Ја долазим из Србије, из једног места код Шапца, које се зове Бела Река. Желим поздравити све сведокиње, све другарице које ће ме подржати овде данас да испричам свој тешки бол. Сваки је бол на свој начин различит. Мој је бол посебан, а ви ћете чути зашто.

 

 

Од почетка 1992. године имала сам три трауме. Муж ми је био на ратишту месец дана, остала сам са малолетном децом, ишли су у школу, било је јако домаћинство, али сам морала све да одржавам. Остала сам са свекрвом која је сваки дан плакала што јој је син отишао. Овај старији син је био испод самог Цера, када је било бомбардовање. Месец дана је био у некој школи и ја сам размишљала да ли ће доћи жив. Све је било у реду и дошли су, хвала богу, и ја сам то преживела.

Али ово што сам дочекала од млађег сина и даље преживљавам. Отишао је у редовну војску јуна 2004, испратила сам га са музиком, а вратили су ми га у сандуку... И дан данас не знамо како је погинуо. Само смо сазнали да се нису међусобно убили... После Драгана погинуло је једно девет војника, сви су страдали због Ратка Младића, који је и вама зло направио у Босни. Драган и Дражен су били на стражи у касарни Караш. Официри из касарне су камере били искључили. Претходно су њих двојица били затворени три дана, јер су видели Младића када су га изводили...

Ја сам мајка која је доживела да због њега изгубим сина, ни кривог ни дужног... Нешто су видели што нису смели... Ту су се раније крили и Тито и Милошевић. Наш је адвокат наредио да се то отвори. Ту је било свега, ту се могло живети двадесет година. Али када смо требали да уђемо, то је све било поплављено. Да се сперу трагови. Драган је убијен из пушке Дражена Миловановића, а Дражен је убијен из пушке мога сина. Да би их ољагали да су убили један другог. Војска је тако хтела да заташка злочин. Војна је верзија била да су се међусобно поубијали, да се заташкају трагови... Међутим, после три недеље, тражили смо ексхумацију и независну комисију да се утврди да ли су се међусобно поубијали. Држава нам је одобрила. Независна комисија је утврдила да је трећа особа убила војнике. И из Вашингтона и одавде, стигао је извештај да је убица трећа особа. То много боли и сада вам кажем, тешко је, тешко је живети са тиме. Свака мајка која је имала дете то може да разуме, али она која то није доживела, не зна како је...

...Један војник је отишао да се раздужи, убили су га пошто је возио Ратка Младића. Тај војник је био у ауто-јединици, и скинули су га, убили су га, и у црном џаку је донет. Лјуди не знају ни шта су сахранили... Борићемо се докле год будемо могли да се истина сазна, премда ја немам неку наду да ћу сазнати истину за мога живота, али бих желела да нађемо убицу... Тешко је што нисмо сазнали истину толике године. Истина је закопана у земљи, и ту идемо сваког дана, и плачемо, и кукамо нон-стоп.

Овде сам дошла да ме и ви чујете. Многи знају, али има многих који ни не знају мој случај. А и Драган као да ме чује кад причам о њему. Ја сматрам да је жив докле год се о њему прича. Желим да сазнам истину о убици и да му станем пред лице и питам зашто је то учинио.

Од војске нам нико никада није био. А војска је крива што је он убијен... Прве године када је погинуо, мислила сам да нећу живети више од годину дана. Много је било тешко. После сам схватила да морам, миц по миц. Ишла сам му на гробље, јер је најважније да му мајка иде на гробље. Зато кажем, много је тешко много живети са тиме. Имам унучиће, хвала богу старијег сина, имам и мужа. Ми ћемо живети и борићемо се докле год будемо могли да тај злочинац, тај убица, криминалац, не знам како да га назовем, да стварно одговара и изађе пред нас и каже зашто је то урадио. Не знам да ли он има савест, свест, да ли га гризе кад легне ноћу да спава, да ли он има породицу, можда то сутра може да се деси и његовом детету. Ја стварно не могу да схватим такве људе. Да дете оде да одслужи војни рок, а да се врати мртав у сандуку. Када је сахрањиван, мислим да је било више људи него што је сада овде... Рекла сам: "Мајке, не дајте своје синове у војску". Оне су плакале. Много је било новинара. Да није медија, не би у јавности било толико о овом злочину...

Ако будемо живи, ми ћемо се борити и хвала нашим адвокатима који су нам много помогли. Нама је лакнуло када смо сазнали да се нису међусобно поубијали. Тешко је живети и тешко је носити се са тим. Борим се и даље за ову децу која су остала. Све ви мајке које сте доживеле слично, знате. Да сам знала, не бих сина дала у војску. Дала бих све за њега, само да не оде. Сада да имам виле и градове, не вреди, јер њега нема. Много ми недостаје. Да ми није требао, не бих га ни родила. Да се ово никоме нигде не понови.

Објављено у књизи "Женски суд: О догађају у Сарајеву и о наставку процеса", Жена у црном, приредила Ј. Д.

 

Данас.рс

 

 

 

 


Бука препорука

Регион

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.