Мој живот са Алијом Сиротановићем

Данас је годишњица смрти Алије Сиротановића, хероја рада који је ушао у хисторију ископавши 152 тоне мрког уља за један радни дан са својих 8 комората.

Mubera Salihović / 13. мај 2019

Његова унука Мубера Салиховић која живи и ради у Брези присјећа се свог живота са Алијом Сиротановићем, његовој улози у животима рудара, али и данашњем односу према хероју рада.

Одрастао је у породици са петеро браће и двије сестре. Живио је у сиромашној породици, па када је постао пунољетан почео је радити у Руднику мрког угља Бреза па све до пензије.

Оженио се са супругом Мевлом из Трторића, те пошто није имала браће он се пресели у Трториће. Нису баш имали среће, Мевла је родила 6 дјеце и сви су као мали умирали. Родио се син Мустафа 1940. године, те се иста несерећа догоди у 21. години, Мустафе који умире од леукемије, иза њега остадоше жена и кћерка Мубера. Настадоше проблеми Мустафина жена послије три мјесеца оде код својих родитеља и одведе Муберу. Алија паде у тешку тугу, једино што му је остало то бијаше унука. Послије три године Алијина снаха Тајиба се удаде и он Муберу доведе да живи с њим.

Човјек са села

Мајчинска љубав бијаше јака и она одлучује да дијете иде код ње. Агонија траје, она долази у село да види кћерку, али јој дедо не дозвољава зато што се тако рано послије смрти мужа удала. Мубера мајку не види три и више година. Полази у школу у село Сливно и дедо Алија је прати и чува сваког дана јер је мајка Таиба пријетила да је старатељ дјетета и да треба да буде с њом.

Мубера заборавља лице мајке само један дан улази непозната жена и даје учитељу рјешење да дијете припада мајци а деде не бијаше тог дана због послова у пољу.

Сјећам се, али ничег нисам била свјесна, само сам видјела непознату жену с непознатим човјеком који бијаше њен дјевер, те ми приђе и узе ме за руку да идем с њом. Опирала сам се, али није вриједило. Кренули смо са Сливна према Дабравинама, а у међувремену је један дјечак одлетио на Трториче и рекао деди да ме мајка води себи. Док смо дошли са Сливна у Дабравине и дедо је стигао. Одједном смо се сви нашли на истом мјесту, дедо ме вукао себи, мајка себи, наиђе неки камион и покупи мене, мајку, њеног дјевера и одвезе нас.

Дедо остаде тужан и у сузама галамећи. Кад сам дошла код мајке већ је имала двоје дјеце, све ми је било непознато и пуно сам била тужна и патила за дедом, као мало дијете преживљавала сам велике трауме које су необјашњиве. Остадох код мајке четири године а кад сам кренула у пети разред она ме сама одведе код деде јер ми је лакше ићи у О.Ш. у Дабравине са Трторића. Они се спријатељише и то ме учини веома срећном. Ишла сам мајци често, али сам остала да живим с дедом.

Он бијаше „сељачки“ човјек, њива, шљивњак, краве, те и ја тако прихватим. Била сам мала и нисам знала колика је он величина а поготово да нешто тражим од државе. Живјели смо скромно од његове мале пензије, он ме школовао и ако је у то вријеме мало женске дјеце ишло у школу. Нана Мевла никада није хтјела отићи са Трторића иако су деди нудили кућу у Брези, Београду и не знам гдје више, понекад сам је осуђивала због тога а сада залуд сва блага овог свијета ако немаш душе, скромности, доброте, односно скромности у души.

Скроман, пожртвован, честит

Ја данас фино живим и поред тога што мој дедо није ништа узео од тих кућа. Сада када су прошле године и године када је Алија Сиротановић заборављен од државе и овдашње власти видим да је био скроман човјек без великих амбиција, материјална средства му ништа нису значила, ни виле ни куће ни викендице само је хтјео да има свој мир у Трторићима.

Волио је кафану и држити се с људима, волио да попије, али све с тим тадашњим друштвом. Ја га доживљавам као великана свих времена баш ме брига што га сада нико не признаје, он је човјек од велике вриједности, прије свега поштења, саме његове скромности. Нису му била важна материјална добра, своје име је искориштавао само у ситуацији да некоме помогне. Никада се више неће родити човјек као он.

Скроман, пожртвован, честит, радин, шта више да напишем, племенит, душеван. Не знам имали потребе да пишем какав је био према мени, насљеднику, волио ме и учинио што је сматрало неопходним за моје добро. Направио је од мене човјека поштеног као што и сам данас да вреднујем људе по њиховом поштењу, достојанству. Био је велики а тако "мали" човјек по својој скромношћу, по својој људскости све је давао за државу, друштво а они га ни тада нису баш признавали. Отом потом, то је човјек који се не заборавља, бар од стране поштених људи, а има и оних који кажу Алија је измишљења личност. Није измишљен, борио се и радио у руднику и живот му је био рудник.

Обожавам га као радника, човјека који је радни вијек уложио у рад и само рад имали. Само му је био рад и рад, питам се имали данас таквих људи да раде без интереса, без звања њему није било битно име само рад и рад. Био је познат по свом раду у цијелој тадашњој Југославији, а гдје је сад ко га спомиње?

Негово име и симболично презиме је урезано у колективно сјечање свих грађана СФРЈ, обични човјек који је заувијек обиљежио једну епоху времена у такмичарском духу. Уз његов лик и дјело везана је његова Бреза, БиХ и Југославија, на што је био поносан уз његов сваки интервју и разговор. Алија је рођен у Орахову, гдје је одрастао, остатак живота је провео у мјесту Трторићи на домак Брезе.

Његов отац Ариф и мајка Када имали су 8 дјеце, 6 браће и 2 сестре, сви су радили у рудницима. Његов брат Ахмед је у рударској несрећи 1970. године погинуо заједно са својих 50 рудара.

Како је постао свјетски рекордер

Послије другог свјетског рата и у изградњи Југославије поставља се нови начин рада, заснован на такмичарском духу. Један од покретача такмичарског духа је био Алија, који је дао своју визију како и на који начин се постижу већи резултати рада.

Нови начин рада 1948. године била је успјешна за Брезу. У извршењу плана, у руднику је за 45 дана прије истека рока извршен план.

Успјех је постигнут сталним такмичењима између јама, ревира, смјена, бригада и наизад рудара. Сваког мјесеца додјељивала се прелазна заставица, а сваког дана у свакој јами читала су се имена најбољих радника претходног дана.

На свечаном митингу уочи Нове године 1949. године, колектив Брезе обавезао се да ће у наредној, још боље испуњавати своје планске задатке. И овом прилико упућен је позив колективима на такмичење и телеграм маршалу Титу. Исте године у свим рудницима су се одвијала такмичења, на којим је Алија побјеђивао.

Бреза је преузела организацију припреме за такмичење на свјетском нивоу, гдје се даје рок од 100 дана припрема за такмичење.

Дана 24. 07. 1949. године рађа се ново поглавље Брезе исписано славом и ударништвом рудара рудника Бреза. Тог славног дана Алија и његови коморати обарају свјетски рекорд у ископавању угља за 50 тона више, односно 152 доне угља за 8 сати. Алија је у исто вријеме радио са двије пнеуматске бушилице, која је то жеља била за успјехом.

Побједа је прослављена како је и доликовало, пред јамом Алијину бригаду су дочекали са цвијећем и овацијама не само рудари, већ и сви мјештани села и општине Бреза.

Скромност његова се огледала у томе да је био задовољан са свим што има и никада није жудио за неким богаством. Нуђена му је и вила на Дедињу у Београду, кућа у Брези и много тога, али Алија би се уз свој препознатљиви осмјех насмијао и захвалио говорћи „Дајте оном ко нема, имам све, мени не треба“. Овако је описан: "Он није джин, али је ипак врло снажан, плечат човјек широких груди, истурене доње вилице, човјек са огромним, тврдим шакама. Из његових насмијаних очију зрачи једноставност, доброта и искреност... Његове реченице нису граматички правилне, али његове ријечи погађају као маљем“.

Свјетски рекордер и херој рада

Када је Алија постао свјетски рекордер, проглашен херојем рада, добио највећа признања у СФРЈ, додијељена су му многа признања у Југославији, Босни и Херцеговини, као и његовој Брези. 1949. године такмичио се са Стахановим из тадашње Русије којег је побиједио.

Стизале су награде и поклони широм Југославије, многе које нису дошле до Алије, већ би завршавале негдје другдје али их он никада није примио, а због своје скромности није ни га то ни интервенисао. Алија је био идол омладине, војске и свих трудбеника, једноставно легенда.

Гдје су данас успомена и дјела Алије Сиротановића – да ли смо заборавили – и њега и његово вријеме?

Мишљења сам да се заборављају времена радничких епоха које је живио Алија и његови коморати. Код правих и искрених људи никада неће бити заборављен Алија и њему слични. Једна од првих организација која не заборавља Алију је Омладинска радна бригада „Брезански рудари“. Алијин лик и дјело су симбол бригаде гдје се налази на застави бригаде, а са друге стране амблем бригаде. Гдје год бригада путује по Југославији, Алија је уз њих – слика и застава. Формирано је У.Г. „Алија Сиротановић и његови коморати“, која дјелује другу годину.

Удружење води активности на традицији и његовању лика и дјела Алије и његових комората. Води активности о прикупљању материјала за књигу о Алији Сиротановићу, као и активности изградње Спомен дома Алија Сиротановића у мјесту рођења Орахово. То је била животна жеља Алије, да се сагради игралиште и спомен дом у мјесту рођења.

Ја лично нећу дозволити заборав свог деде док сам жива, а то ћу пренијети на своју кћерку Амилу да настави тим стопама.

Питам се на крају да ли је Алија Сиротановић икоме важан, да ли су његова дјела и рад некоме битни у овој држави, је ли заиста заборављен што је чињеница, па помислим вриједили бити поштен, радан, активан у друштву, зар мој дедо тако мало знаћи у овом систему, па шта треба урадити да те памте ако си нешто урадио за друштво, изгледа ништа и онако смо сви ништа па и Алија Сиротановић.

Шта то разара друштвену зајеницу да се заборављају људи који су поштено радили, дали све од себе и пали у заборав. Гдје је морал овдашњих политичара да бар мало подсјете на људе који су некада вриједили и да не падну у заборав. Тужна сам кад на годишњицу смрти мога деде нико не дође осим мене и шире породице, тужна сам на политички систем који га не признаје а некада га читава бивша Југославија признавала, тужна сам да је заборављен а толико био поштен и вриједан, тужна сам јер није имао никакве користи ни од кога нити је хтио, а шта је остало само једно велико ЗАБОРАВ. А зашто, јер друштво више не вреднује честите, поштене људе који хоће да ураде за заједницу нешто корисно, па водећи се с тим нема више ни Алије Сиротановића. Не дозволимо то!

 

Н1

 

 


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.