Na ovu temu razgovarali smo sa Ninoslavom Tikijem Dobrijevićem, ton majstorom i muzičkim producentom.
Tiki, tokom ljeta mnogi građani žale na buku od raznih koncerata u gradu. Šta kaže struka na to, može li dobar koncert na otvorenom proći bez prevelike buke u užem jezgru grada?
Odgovor na ovo pitanje nije lako dati jer problem nije jednostavan. Mnogo je problema i okolnosti zbog čije međusobne interakcije imamo situaciju kakvu imamo. Osnovni i ujedno najteže rješiv problem je sama urbanistička koncepcija grada, koji, činjenično, nije planski razvijan, a samim tim ne postoji namjenska i adekvatna lokacija za održavanje open air koncerata. Zbog toga se u praksi za takve koncerte koristi prostor tvrđave Kastel. Ljudi se često pitaju zašto se koncerti održavaju baš na Kastelu. Više je faktora u pitanju. U prvom redu, sam koncept tvrđave, veličina prostora, postojanje ljetnje pozornice, fizička odvojenost od okolnih ulica, te na kraju sam izgled lokacije koji je organizatorima jako bitan. Činjenica je da Kastel izgleda lijepo. Pored toga, Kastel ima svu potrebnu infrastrukturu: prilazne saobraćajnice, adekvatno napajanje električnom energijom, parking... I na kraju – LOKACIJA. Prosto je svaki koncert na koji možete doći pješice za par minuta u puno boljoj poziciji nego onaj na koji morate da se vozite satima automobilom.
S druge strane ta ista LOKACIJA je suštinski problem kada je u pitanju uticaj koncerata na okolno stanovništvo. O tome da li koncerti trebaju da se održavaju u strogom centru grada ili ne, mogla bi se otvoriti zasebna tema, ali činjenica je da Banja Luka trenutno (a i za dugo) nema bolju lokaciju za open air koncerte.
Da li koncert u centru grada može da prođe bez buke u centru grada? Ne može. Da li buka može biti manja? Može.
Kako bismo definisali problem buke moramo znati neke osnovne pojmove. Da bi se nešto zvalo koncertom, potrebno je posjetiocima, tj. slušaocima obezbjediti određenu glasnoću sadržaja koji se izvodi. Ta glasnoća varira, zavisno od žanra muzike koji se izvodi, kao i od količine publike. Tako recimo koncerti „fine“ akustične muzike mogu da se održavaju na nivoima od 90 do 96dB. To su uglavnom koncerti manjeg formata, sa 1.000-2.000 posjetilaca, gdje publika uglavnom sjedi i tiha je. S druge strane koncerti pop-rock muzike zahtjevaju daleko veću glasnoću, kako zbog samog doživljaja te muzike, tako i zbog broja slušalaca koji je u praksi između 3.000 i 10.000. Zašto to napominjem? Morate znati da je na takvom koncertu žamor publike (sa ugašenim razglasnim sistemom) između 85 i 90dB. Publika koja pjeva (bez razglasnog sistema) bez problema može da proizvede glasnoću između 90 i 98dB. Iz tog razloga je u svijetu ustaljena praksa da se takvi koncerti realizuju na glasnoći u rasponu od 98 do 105dB. Poslednja i posebna kategorija koncerata su festivali elektronske muzike na kojima se reprodukuje studijski smiksana muzika i jedino ograničenje (u tehničkom smislu) je mogućnost razglasnog sistema koji se koristi. Nije rijedak slučaj da sa na svjetskim festivalima elektronske muzike nivo zvuka kreće u rasponu od 110 do 120dB.
S druge strane... da bismo imali subjektivni osjećaj tišine potrebno je da buka okruženja ne prelazi 40 ili 45dB. Kako biste shvatili koliko je to... to je stan u kom ne radi ništa sem frižidera i klima uređaja. Sigurno je moguće spavati i sa nešto višim nivoom zvuka ali nije pretjerano ugodno. Zašto to napominjem? Ako u bilo kom većem gradu u regionu odsjednete u hotelu u strogom centru grada i otvorite prozor u vašoj sobi ćete (u svako doba dana ili noći) imati između 70 i 75 dB ambijentalne buke. Banja Luka u tom pogledu nije izuzetak i ambijentalna buka na Trgu Krajine u toku dana je uprvo u tom rasponu. Nešto je bolja situacija noću, jer još uvijek nismo veliki turistički centar, tako da se buka ambijenta kreće oko 65dB. Suština cijele ove priče je da shvatite da je buka sastavni dio života iako je često ne percipiramo jer smo prosto naviknuti na nju.
Evo kod mene, na primjer, (živim u Centru 1) jedno veče muzika se čuje blago, nenapadno, dok je sljedeće veče muzika jaka kao da je puštam u stanu, to se dešava čak i kad je isti događaj u pitanju. Ovo pokazuje da se može i bez preglasne muzike, zašto se onda organizatori odlučuju na tu drugu opciju?
U odgovoru na prethodno pitanje sam načeo nešto što se zove subjektivni osjećaj buke. Naime, ukoliko do nas dopire zvuk koji smatramo ugodnim, a to može biti muzika koju volimo nama to neće pretjerano smetati. Kao što majci nikad neće smetati gromoglasni smijeh djeteta koje se razdragano igra. S druge strane, kada čujemo muziku koju ne volimo počećemo da reagujemo na negativan način. Jednako kao i na dijete koje stvara buku u susjednom stanu. To je prosto stvar psihologije i tu ne možemo previše da učinimo sem da tu činjenicu osvjestimo i prilagodimo svoje reakcije imajući to u vidu.
Što se tehničke i fizičke strane tiče, stvari opet nisu jednostavne. Na način prostiranja zvuka utiče jako mnogo faktora. Zvuk je mehanička vibracija čestica vazduha i kao takva jako podložna uticaju niza promjenjivih. Konkretno, prva stvar koja utiče na prostiranje zvuka kroz okruženje je sama postavka koncertne bine i orijentacija razglasnog sistema. Kada je Kastel u pitanju, u igri su najčešće dvije scene. Imamo Ljetnju Pozornicu koja je namjenski adaptiran prostor, nešto manjeg kapaciteta i u kom scena ima jednu orijentaciju. Na ljetnjoj pozornici razglasni sistem je okrenut ka istoku i prostiranje zvuka je najintenzivnije u tom smjeru. Pored Ljetnje Pozornice u poslednjih par godina je aktuelna i Velika Scena koja se nalazi u istočnom djelu Kastela. Trostruko je većeg kapaciteta i nema fiksiranu poziciju bine. Tu se bina formira zavisno od želja organizatora koncerta i u praksi je uglavnom uslovljena vizuelnim doživljajem koncerta. Najčešće orijentacije razglasnog sistema na Velikoj Sceni su: ka sjeveru i ka sjeverozapadu. Arhitektonski najotvorenija pozicija (sa najmanje direktnih barijera) je pozicija ka sjeveru. Istovremeno je to organizatorima najatraktivnija pozicija jer je vizuelno najatraktivnija. Pozicija ka sjeverozapadu je nešto zatvorenija jer tada razglas gleda u Kamenu Kuću i drveće oko nje koje djelimično apsorbuje direktni zvučni talas. Dakle, prva stvar koja utiče na količinu buke u okolnim naseljima je orijentacija razglasa i na nju firme koje tehnički realizuju događaj u praksi nemaju nikakav uticaj.
Ono što je ljudima najteže za razumijeti je sam način prostiranja zvuka, pa ću pokušati na najprostiji način da vam to približim. Zvuk se samo teoretski prostire pravolinijski. Tako da orijentacija razglasnog sistema samo dijelom utiče na intenzitet zvučnog talasa u okruženju. Pojava koja u praksi najviše utiče na prostiranje je refleksija, tj. odbijanje zvuka od prepreke. Prepreke su u praksi svi građevinski objekti oko Kastela, zemljište, vegetacija... U praksi su te refleksije višestruke i užasno kompleksne tako da je nemoguće osloniti se na matematički model (što su Gradskoj Upravi pokušali da učine), već su jedino relevantna detaljna i precizna mjerenja u praksi. Naime, zbog te pojave odbijanja se može desiti da dijelovi grada koji nisu na direktnom udaru (vizuelno gledano) budu više pogođeni od ostalih. Isto tako se često dešava da naselja koja su na okolnim brdima (a udaljenija su) više trpe od naselja u neposrednoj blizini a koja su na istoj nadmorskoj visini. Pored toga, morate znati da je prostiranje zvuka jako zavisno od atmosferskih prilika. U prvom redu od intenziteta i smjera vjetra. Laički rečeno, zvuk će se bolje prostirati u smjeru u kom duva vjetar, odnosno, daleko slabije uz vjetar. Pored vjetra ulogu igra i vazdušni pritisak i vlažnost vazduha. Tako će vlažniji vazduh upijati više zvučne energije, dok će ga suv idealno prenositi. Složićete se da su tu u pitanju faktori na koje niko od nas ne može imati uticaja. Kada sve to uzmemo u obzir dobijamo odgovor na pitanje zašto se neki koncert jako dobro čuje u našem stanu a neki ne.
Posebna analiza bi se morala izvesti za objašnjenje zašto su neki koncerti na istom festivali drugačiji od ostalih, ali se bojim da je to prekompleksno za neko kratko objašnjenje. Naime, zvuk se različito prostire zavisno od zastupljenosti određenih frekvencija u cjelokupnoj zvučnoj slici. Tako npr. nećemo imati istu situaciju kada je na sceni bend koji je elektronski orijentisan, sa gomilom zvuka u donjem spektru (basovi i subbasovi) ili kada je na sceni punk bend kod kog su najzastupljenije srednje i visoke frekvencije. U krajnjoj instanci, cijela stvar jako zavisi i od ton majstora koji miksa koncert, neki će uspjeti da naprave fantastičan zvuk na koncertu na 98dB, dok neki idu na to da ako ništa bude bar glasno pa rade na 104dB poprilično nerazumljive buke. A dobar ton majstor opet košta.
Koliko su u ovome važni kvalitet opreme, zvučnika, ali i stručnost ljudi koji rade na zvuku određenog događaja?
Kvalitet opreme i stručnost ljudi koji rukuju njom je od izuzetno velike važnosti. Tehnologija razglasnih sistema je jako napredovala poslednjih decenija. Naravno, jednako je porasla i cijena modernih razglasnih sistema. Pokušaću maksimalno uprostiti stvar pravljenjem poređenja između dva koncepta razglasnih sistema koji su u praksi najzastupljeniji.
Prvi koncept su tzv. Point Source sistemi. U pitanju je razglasni sistem koji se ponaša kao tačkasti izvor zvuka i kod kog su mogućnosti usmjeravanja zvučnog talasa izuzetno skromne. Kada postavite takav sistem on će u osnovi podjednako da puni cijelu prednju hemisferu u srednjim i visokim frekvencijama, dok će se niske frekvencije radijalno širiti u prostor bez obzira na orijentaciju razglasa. Takav razglas je relativno jeftin i lak za rukovanje, ali ima taj problem nekontrolisanog širenja zvuka u okruženje što ga čini jako neefikasnim. Zbog toga se nedostatak količine zvuka na koncertnom prostoru kompenzuje povećanjem broja zvučnika, a što opet dovodi do ogromnog curenja zvuka u okruženje. Takav razglasni sistem posjeduje kompanija koja realizuje najveći broj koncerata u Banjaluci.
Drugi koncept razglasnih sistema su tzv. Line Array sistemi koji su drastično skuplji od prethodnih (5 do 10 puta) ali koji imaju mogućnost usmjeravanja zvučnog talasa u tačno određene zone. Takav razglasni sistem je izuzetno efikasan i ima mogućnost da isporuči gro energije u publiku i to u svim frekvencijskim spektrima. Curenje zvuka u okruženje i dalje postoji ali je svedeno na minimalnu moguću mjeru. Problem je naravno cijena takvog razglasa, te izuzetno kompleksno rukovanje koje zahtjeva obučene ljude. Samim tim, cijena rente takvog razglasnog sistema je veća, što organizatoru koncerta umanjuje profit. Veliki razglasni sistem tog tipa, sa ljudima obučenim za korišćenje ima samo jedna kompanija u RS i svega par u BiH.
Suštinski, moguće je obezbjediti dobar koncertni ugođaj i sa jednom i sa drugom vrstom razglasa, ali je kontrola količine zvuka koja odlazi van koncertnog prostora (Kastela) jako različita, što je kroz par događaja koji su proteklih mjeseci održani i praktično dokazano.
Da li je potrebno pratiti određene standarde kada se muzički događaj održava u gradu na otvorenom? Postoje li neki propisi?
Problem zakonske regulative je posebna priča. Kao sa svim zakonima u ovoj zemlji. Neka zakonska regulativa postoji. Najvećim dijelom je preuzeta iz zakonodavstva SFRJ i kao takva poprilično neadekvatna i nedorečena. Poslednjih godina postoje pokušaji da se donesu neki zakonski akti na tu temu, ali je sve što je do sada učinjeno po tom pitanju jako je loše. Posebno je skandalozna poslednja Odluka gradske skupštine koja propisuje nivo buke na koncertima koji je u praksi potpuno nemoguć. Tako recimo imate propisano da je dozvoljeni nivo buke na koncertu na Trgu Krajine 76dB. Koliko je to apsurdno shvatate kada znate da je nivo ambijentalne buke (saobraćaj i sl.) otprilike na tom nivou. Ili... ako bubnjar udari doboš (sa ugašenim razglasom) mi smo već na 90dB. Praktično... to znači da je Grad zabranio održavanje koncerta na Trgu Krajine. Lično nemam nikakav problem sa tim, ali ajde onda da stvari zovemo pravim imenom.
Suštinski, zakonodavac je u velikom problemu jer, s jedne strane, mora da omogući održavanje koncerta u određenom standardu kvaliteta (već sam naveo optimalne nivoe zvuka), a sa druge da zaštiti građane koji žive u neposrednoj blizini mjesta održavanja koncerta. Tu se onda poteže jedan ogroman problem i pitanje davanja građevinskih i upotrebnih dozvola za stambene objekte u gradu. Naime, većina objekata starije gradnje nema adkevatnu zvučnu izolaciju jer je stolarija propala, dotrajala i ne vrši svoju funkciju. U novogradnji se takođe jako štedi na zvučnoj izolaciji jer je to popriličan izdatak u gradnji. Da bih pojasnio... kvalitetan PVC prozor sa izo staklom i gumenim zaptivkama omogućuje nivo izolacije od 40dB. Loš, stari drveni prozor svega 10 do 20dB. Znam da većini te cifre ne znače mnogo ali razlika je ogromna.
Uzeću za primjer dva ekstrema. Ako se na Kastelu održava koncert elektronske muzike na 110dB, na sceni koja je okrenuta ka sjeveru, koristi se neusmjereni Point Source razglas, a pritom imamo suv vazduh i vjetar ka sjeveru, u centru ćete imati oko 90-95dB, što je objektivno mnogo. Ako pritom imate stari drveni prozor on će nivo buke u vašem stanu spustiti na 80dB, što je otprilike nivo glasnog razgovora više osoba. Nimalo ugodna situacija. S druge strane, ako se na Kastelu održava koncert pop benda sa orijentacijom razglasa ka sjeverozapadu i pritom se koristi Line Array sistem koji je upucan tako da svira pod krošnje drveća oko Kamene Kuće na Kastelu imamo sledeću situaciju: Na koncertu je ugodnih 100dB. Van Kastela smo na 80dB, što je već prihvatljivo (svega 5-10dB iznad ambijentalne buke), tako da kada vaš prozor skine još 40dB vi u stanu imate savršenih 40dB, što znači da vam je najveća briga da ne upalite klimu na najjače jer ćete tada imati 50dB.
Foto: Tea Jagodić
Naravno ne postoji idealno rješenje da svi budu zadovoljni, ali koje je po tebi prihvaljivo rješenje da budu zadovoljni ljudi koji su na koncertu, ali i oni koji su ostali u svojim domovima, koji ustaju rano ujutru, idu na posao ili jednostavno samo odmaraju?
Sve što sam do sada rekao nameće rješenje a ono je po meni u realnoj percepciji problema od strane svih uključenih strana. Na prvom mjestu zakonodavac mora napraviti Strategiju razvoja Grada i odlučiti se šta će Banja Luka u budućnosti da bude. Ukoliko Banja Luka želi biti turistički grad, a što se pretpostavlja kandidaturom za Evropsku Prijestonicu Kulture 2024. onda se organizatorima mora obezbjediti mogućnost da se koncerti održavaju po svjetskim koncertnim standardima. Ako ne znamo bolje, uzmimo za primjer legislativu skandinavskih država koja kaže da je dozvoljeni nivo zvuka na koncertima: 102dB (za koncerte na kojima nema djece), 98 dB (za koncerte sa mješovitim sastavom publike), te 92dB (za koncerte za djecu). Potom, moraju da se definišu koncertni prostori i ukoliko se pokaže da su postojeći neadekvatni raditi na tome da se obezbjedi tehnički adekvatan prostor na odgovarajućoj lokaciji (za to su potrebne godine planiranja, projektovanja, mjerenja i realizacije). Sledeći korak bi bilo definisanje gradskih zona, gdje bi dozvoljeni nivo buke u stambenim objektima u strogom centru morao biti iznad onog koji je u prigradskoj zoni, tako da ljudi koji biraju život u strogom centru preuzimaju odgovornost za povećani nivo buke što je objektivno neophodno, normalno i uobičajeno u velikim gradovima. Takođe bi trebalo subvencionisati organizatore koji na koncertima koriste moderne razglasne sisteme, što je veoma lako realizovati kroz regulisanje cijene zakupa prostora. Spustite cijenu zakupa za razliku u cijeni rente usmjerenog razglasnog sistema i problem je riješen. I na kraju... mora se poraditi na tome da građani preuzmu svoj dio odgovornosti tako što će na svoje stambene objekte ugrađivati adekvatnu zvučnu izolaciju i kvalitetnu zvučno izolovanu stolariju. Da li opet kroz subvencije ili nešto slično ne znam, ali građani moraju da shvate da nije OK da se žale samo zato što na Kastelu svira nešto što oni ne vole, a navikli su da spavaju uz širom otvoren prozor.
Suma sumarum, ako svi objektivno sagledamo problem i damo sve od sebe da riješimo onaj dio koji je na nama – vrlo brzo nećemo imati problem sa bukom na koncertima u Banjaluci.
