Муслиманска редитељица која је снимала неонацисте: „Мислила сам да нећу преживјети.“

Прошлог љета, редитељица Дееах Кхан почела је добивати пријетње мучењем, силовањем, смрћу, које жене из маргинализираних група, поготово активистице и гласне жене, често добивају. У интервјуу са ББЦ-ом, Кхан је навела чињеницу да Велика Британија никада неће бити земља само бијелаца, те да се треба изградити будућност у коју сви припадамо једнаким дијелом.

The Guardian / 19. децембар 2017

Навикла је она на расистички засновано насиље, као дијете одрасло у Норвешкој, чија је мајка из Афганистана, а отац из Пакистана, знала је веома добро за постојање нео нацистичких марширања, знала је и како се њен брат испод аута морао сакрити од расиста да га не би убили. Али насиље које је доживјела прошле године било је нарочито зло и немилосрдно, а она је из тог разлога одлучила да не жели да осјећа страх од новоформираних бјелачких супремиста. Умјесто страха, изабрала је да пронађе разлог који их тјера да мисле то што мисле, и кажу то што говоре.

Резултат њене одлуке је документарац хите Ригхт: Меетинг тхе Енем ( Бијела десница: Упознајемо непријатеља). Фокусиран је на пораст национализма у Трумповој Америци, од конзервативних десничара до неонациста. Провела је доста времена са вођама тих покрета, ишла је на њихове састанке, укључујући окупљање у Цхарлоттесвилле-у гдје је у аугусту убијена анти-расистичка протестантица Хеатхер Хеер. Дружила се са припадницима тих покрета, пратила једног од њих у ауту док је касно навечер јеврејско насеље облијепио са летцима и постерима испуњеним говором мржње и расизмом. Упознала је бивше неонацисте, „Ја сам жена небијеле расе“, каже на самом почетку филма, када сједне да поразговара са Јаредом Талором, добро познатим нацистом, „Ја сам кћерка имиграната, муслиманка, феминистица. Либералка. И оно што хоћу да те питам је – јесам ли ја твој непријатељ?“

Каже да је била уплашена „много пута“ тијеком снимања филма, „Чак и кад сам се почела опуштати у друштву неких људи, остали, они на периферији с којима нисам проводила толико времена били су јако, с недостатком боље ријечи, неугодни.“ Тај дио се изрезао из филма, али Кхан и колега су се придружили неонацистичком „афтер партију“ у неком складишту, који се измакао контроли. „Лјуди су почели извлачити оружја, многи од њих су се тек вратили са окупљања у Цхарлоттесвилле-у па су били набријани од туче и адреналина доле, нису извлачили само пиштоље него и ратне пушке и аутоматике. Окретала сам се око себе и помислила да нећу преживјети.“

Нјен главни разлог за стварање филма каже није био „ да сазнам колико су грозни, од прије знам за шта се залажу, нисам заинтересована за њихову идеологију. Занимало ме какви су људи иза те маске, шта још то има у њима, и како је могуће да ја могу сједити с њима, са непријатељем, и да они могу сједити са мном, с некиме кога највише мрзе на свијету.“

Кхан каже да зна да би било лако направити филм који приказује само њихове ужасне екстремистичке погледе на свијет, „тога има довољно, и превише, јер помислимо да смо урадили добар посао, а нисмо, јер они желе да се тако представе, желе да њихови идеали буду представљени као такви. Вјерујем да је могуће представити њихове идеале, а да их не дехуманизирамо, да их не представимо као чудовишта. Нисам тражила да кажу шокантне ствари пред камером, тражила сам нешто друго. Слојеве, дубину која нас чини ониме што јесмо као људи. То је оно чиме сам опсједнута. Шта их чини онаквима какви јесу.“

 

Ово је њен четврти филм. У Норвешкој је изградила каријеру као пјевачица, постала је поп звијезда, али се преселила у Лондон у 17-ој години. Када се прикључила активизму, исфрустрирала ју је чињеница да постоји мањак муслиманки које су се противиле нечему, дизале свој глас за нешто. Због тога је покренула лист „систер-хоод“ прије 10 година, створила је платформу за људе, укључујући и њу саму, гдје могу испричати своју причу, причу у коју вјерују, за коју се залажу, коју ће видјети шире публике у нашем друштву. Осјетила је да се о муслиманкама причало, али да их се није слушало, да људи нису хтјели да се укључе, као да су схватили да им је „култура да буду мучени и претучени, да им се пријети, па се не желе умијешати, не желе подигнути свој глас.“ „Моја култура није да будем злостављана, нити моју културу дефинишу агресивни мушкарци који злостављају.“

У то вријеме, је наишла на причу Баназа Махмода, двадесетогодишњу становницу Лондона са Ирачким коријењем, коју је убила њена породица након што се развела од мужа и заљубила се у другог човјека. Кхан никада прије није направила документарац, али с мало новца којег је посједовала и инструкцијама које је нашла на Гоогле-у, направила је „Баназ: А Лове Стор“ (Баназ: Лјубавна прича), Планирала је филм дати инцијативи за женска права али је документарац купио ИТВ. Филм је освојио Емм за најбољи интернационални филм.

У Бијелој десници, мушкарци који се појављују су веома слични онима из њеног претходног филма – „Јихад“, који је пратио шта то привлачи британску омладину у џихадистичке покрете. „Нјихови идеали су другачији, али њихова мотивација и карактер су исти. Имаш људе који само желе насиље, и желе то насиље на некоме и нечему испољити. Док су остали, истина, већином, они људи који су помало изгубљени, траже смисао потребе, живота или траже мјесто на којем су прихваћени. То се односи и на џихадисте и на неонацисте. Траже нешто чиме могу – на њихов начин и у њиховом идеалу – допринијети свијету у позитивном смислу.“

Кхан се са сваког новог пројекта врати и мање и више уплашена, оно што је сваки пут све више плаши јесте „ њихова организираност и циничност. Они стварно мисле да су они праве жртве ту, мисле да све могу изгубити и да имају право да се боре за то.“  Али и да осјећа мање страха него прије „ јер сам провела толико времена у прогону од стране оваквих мушкараца, који када с њима проведеш неко вријеме, схватиш да су и они у расулу као и ми, осјећају бол као и ми, боре се као и ми. Само они немају потпору или начине да се  носе са стварима кроз које пролазе на здрав начин, него то испољавају као мржњу. Битно је нагласити да апсолутно не тражим да људи осјете сажаљење над овим људима – ја их не сажалијевам, али то не одузима моју могућност да осјетим емпатију, након што сам цијели живот провела под мржњом оваквих људи, одлучила сам да мржња или страх више нису довољни за мене у мом односу с њима.“

 

Извор: Тхе Гуардиан

Превела и прилагодила: Лејла Делалић

Извор: тоц.ба

 


Бука препорука

Вијести

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.