На перону

<п>Бесрамно вам велим: у тоалету сам.</п>

Loris Gutić / 01. јул 2010

Али не чиним ништа што се не може представити писаном ријечју без руменила којим уобичајено пратимо опсцену мисао.

Тоалет је на жељезничкој постаји, прљав је, запуштен, кроз врата која се не могу потпуно затворити и кроз лоше грађене зидове пробијају се отегнути звиждуци, граја нестрпљивих путника, довикивање носача и мирни, сталожени поздрави кондуктера одјенутих попут генерала. Ја ту буку не чујем; усправљен пред огледалом, ослоњен десном руком о зид који је давно изгубио првобитну боју, претворио сам се у мисао.

Мисао је глуха, не чује јауке и не обазире се на смијех, она има свој непомућени тијек, свој путељак којем слабовидни разум не разазнаје увијек крај. Ја сам глуха мисао у земљи настањеној празним погледима, обореним погледима; ја не марим за ту глухоћу, јер погледи говоре томовима, а објешени језици не зборе ни о чему што би вриједило чути.

О, понека се блага ријеч, низ слова увезан простом топлином, и отргне са испуцалих, смрзнутих усана, али у несносној зими она мртво пада, слова се расипају сњежним наносима, иза њих остају тек рупице које се из даљине ни не замјећују.

Понека се рука дигне да поглади, да дотакне прсте другога, али веома брзо такав усамљен додир свлачи кожу и трга месо, тијело нестаје и огољена душа млитаво виси везана трулим конопцима уз кости, језовита и мртва попут страшила спутаног уз колац.

Да, додири боле, издајнички су и воњају по ископаним гробовима, по устајалим прошлим данима; данас је сада, сада је данас, али неки су ланци везали мноштво за минуле дане, па и оно несносно заудара, а свјежи зрак, који се обнавља и оснажује сваке ноћи док је мноштво лијено положено у перине, брзо нестаје под страховитим притиском њихових разбуђених тјелесина, утапа се у прошупљеним дупљама, у страховитом амбису који се невидљиво котрља унутар њихових лубања.

Снивају ли они који не живе данас и не маре за сутрашње дане, или су и ти снови само сјећања, само пука сјећања допола срођена са истином, а отпола напуњена разбукталом маштом и разулареним страхом?

Неки уистину снивају, сањају о врлом, новом свијету.

Над таквима мноштво разваљује незасите раље, гута их, повезује им радознале зјене, опасава их оковима и ногама гура у најдубљу тамницу, утолико страшнију што су јој зидови сачињени од пријезира, а врата закована народним гњевом.

Нјихове се ријечи не чују, и оне бивају заметене у времену, обасуте мећавом у којој су пахуљице минуте, туча је сачињена од слијепљених, смрзнутих сати, и тако заметени, радозналци и визионари силазе са исправних стаза и сурвавају се низ падине свијене попут плећа претјерано сервилног бирократе.

Нјихов пад мноштво поздравља као силазак виртуоза са позорнице. Позорница остаје усамљена и блиједа, али аплауз одјекује, а да и не очекује нити прижељкује излазак на бис.Револуција једе своју дјецу, али празнина мноштва је нероткиња, лишена дјечије радости и дјетињег стидљивог смијешка, она прождире странце и пасторчад једнако. Нјену неутаживу глад накратко задовоље бирана јела: знање без сврхе, вјера без наде, љубав без повјерења, страст без трајности, богатство без дарежљивости, правда без милости. Накратко, само накратко; ноћу, када се склопе очи и мозгови се наново подведу снивању о прошлости, међу свјетлима велеграда и минијатурним сеоским кућицама може се чути снажни звиждук који се заплете у шуме и паркове, који се саплиће о кола и бродове, који главиња, посрће, преламајући се потом о уздижући наново као урлик од којег се леди крв у жилама, урлик који тражи свануће, али не оно које наликује љету, бистро, плаво, растворено над главама свих, него мутно, зимско, застрто маглом, густом, непрозирном, у којој се не види ни крв како бризга плочницима, ни похлепне руке завучене у џепове наивчина.

Не познајем Бога, не поуздајем се у вишњу силу, али када бих зачуо тај крик, божије ми име навире и усне се, као да пркосе невјеровању, обликују да пропусте молитву.

Један звиждук, јачи од осталих, проваљује у тоалет.Познајем тај звиждук.

Излазим и шкиљим, стежући истодобно капут: свјетлост је снажна, али шкртари на топлини. Посежем у џеп и из њега вадим слободу.Јесте ли некада видјели слободу?

Правоугаоног је облика, жута је, и на њој су урезана слова; понека од тих слова обликују имена, једно које заробљава и друго које мирише на даљину, на поља, на отворено море, на бескрај којег не ограничавају хоризонти, којег не спутавају ни небеса.

Прилазим униформисаном човјеку, дрхтурећи мало пред његовим испражњеним, невеселим оком. Нјегове еполете поскакују док пружа руку, ордење се тресе док уздише када зирне у моју слободу, када у њој пробуши ситну рупицу и преда ми ју натраг.

Пењем се, застајем на посљедњем степенику и двојим да ли се окренути.Нећу.

Идем даље, заваљујем се у сједиште и, док воз испушта звиждук, погладим пробушену карту. Рањена је моја слобода. Ја не бринем. Неће умријети.Не док постоје они који тек њу сматрају истинским животом.

Блог аутораНаграђена прича на конкурсу


Бука препорука

Литерарни конкурс

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.