“На родитељском састанку родитељи су пријетили да ако пипне њихово дијете, убиће, полупаће, разнијеће… јер већ је створена слика о Драгану”

У нади да нам било ко може помоћи те из страха за здравље дјетета, одлазимо у педагошку инспекцију, гдје нам госпођа саопштава да ће отићи, али да ништа нећемо направити. Тако је и било. У међувремену “скоро” сви наставници га изолују у задњу клупу

BUKA portal / 22. август 2019

ILUSTRACIJA

Четрнаестогодишњи Д. З из Витеза је шест година у образовним институцијама вођен као „ретардиран“. Са том дијагнозом је растао и школовао се, али мајка је од самог почетка сумњала у ту дијагнозу, што је на крају и потврђено од стране стучњака, дијете је имало дислексију.
Након објављивања ове приче јавила нам се мајка дјечака из Бањалуке са писмом у коме објашњава на које све проблеме, тортуру, неразумјевање ученика и наставника је наилазило њено дјете.
Због заштите идентитета, име дјечака је промјењено.


Писмо објављујемо без  интервенције.

"Драган је рођен као здраво донешено дијете, које је вјештину ходања савладало у десетом мјесецу живота. Као мали показивао је бројне вјештине фотографског памћења, лаког савладавања препрека и одличне моторике. Приликом уписа у школу, није познавао слова, нити се трудио да их научи. На оцјени теста интелигенције је добио пролазну оцјену и ако је графомоторика била изузетно лоша. У првом разреду одбијао је школске активности које су се захтијевале писање и цртање. Уз помоћ учитељице, уз сарадњу родитеља, те уз огроман подстрек, похвале, почео је да учествује. У трећем разреду, када почиње савладавање писаних слова, учитељица из здравствених разлога напушта наставу, те се смијењују бројне “наставнице замјене”, до повратка сталне учитељице. У том периоду без подршке учитељице, слабе комуникације измедју родитеља и замјенског особоља те сложености градива, Драган почиње да јако заостаје за другом дјецом. Читање је било на јако лошем нивоу, поред тога није могао да научи да гледа на сат, и друго. Приликом читања жалио се на мучнину у стомаку, и свака вјежба читања завршавала би се плачем. Почео је да добија слабе оцјене, дјеца су почела да га зезају. Почео је да се забавља на часу јер није могао да преписује са табле, није могао да пише енглески језик етц. Све чешће је по казни завршавао код школског педагога и психолога. О себи је градио слику проблематичног дјетета. Понекад је имао физичке обрачуне са дјечацима због изазивања, али на крају је увијек он био крив “јер он је побогу и онако проблематичан”. Дијете на властиту иницијативну одводимо код психијатра на тестирање, потврђујемо интелектуални потенцијал, али и знакове АДХД (што је каратеристично за дјецу са дислексијом) На самоиницијативу мајке, те истраживањем на интеренету дошли смо, до тада непознатог појма дислексије. У сколи су порицали проблем, сматрајући да је посриједи “чист безобразлук”. Англажовали смо приватну учитељицу, али ни то није уродило плодом. Одлазимо код логопеда, који по кратком поступку закључује да је опет у питању љеност. Након разговора са једном мајком “веома проблематичног дјетета” дознајемо да је истраживањем дошла до Загреба гдје је добила јасну и тачну дијагнозу. На приједлог поменуте госпође, одлазимо у ХР, и након дугог и мукотрпног тестирања добијамо дијагнозу дислексије, са свим јасним показатељима као и препорукама за рад. Дијагнозу доносимо у школу, да би школско особље изјавило да не може признати налаз из друге државе него да морамо исти урадити код нас. До тада, Драган је већ ступио у нове пролеме, градиво заостаје, наставници га кажњавају, његов отпор расте и он постаје све више фрустриран. Када би се обраћао наставницима, уколико би га неко дирао, врло често је игнорисан јер је он већ “проблематичан.”. Тако је нерјетко проблем рјешавао сам, што би се опет завршавало казнама и сниженим владањем, чак и када је било евидентно да није крив. Одлазимо код логопеда у Бањој Луци, који преписује налаз из Загреба, те налаз добија провоснажност. Поред тога дијете иде на вјежбе у центар за говор и оштећење слуха, наравно поново психијатру итд. Све налазе поново доносимо у школу. Нови проблем. Немамо начин како се ради са њим морамо да тражимо категоризацију од центра за социјани рад. Долазимо и до центра…. али ето тамо не постоји категоризација за проблем дислексије. На велику замолбу, и уз разумијевање особља из Центра за социјални рад, дијете добија одређену лексичку категоризацију и приједлоге на који начин да се ради са њим. Поново психолог, психијатар, центар за говор……… Тог тренутка школа одлучује да због лошег владања пребаци дијете у друго одјељење. Овај корак је био удар на његово самопоуздање. У другом одјељењу поново ће морати да доказује да није глуп, да он “само не може да чита”. Дијете почиње да има ноћно мокрење, почиње да одбија учење, постаје видно нервозно. У новом одјељењу наставница енглеског му тражи да извади књигу и чита, он знајући да ће доживјети невјероватну срамоту, каже да није понио књигу. Она му претура торбу, вади књигу и ставља пред дијете, он посрамљен пред цијелим разредом гласно изговори “мушки полни орган”, јер му је лакше да иде педагогу, гдје ће добити по стоти пут категорију “васпитно запуштен”, него да се срамоти пред цијелим разредом. Потом на часу српског језика пише састав, због дисграфије и проблема, не може да уради, те уздише на часу, наставница га шаље у задњу клупу, пред цијелим разредом каже да се нико не треба дружити с њим јер зато је и пребачен из оног разреда. Дијете исфрустрирано цијепа лист и пише нови састав који се зове “Нестајање школе”. У саставу наводи пар безобразних ријечи и наглашава да би наставница требала да умре, те сам себи даје јединицу и потписује своју наставницу. Након овог почиње хаос, дијете је категорисано као потпуно девијантно, без имало сагледавања унутрашње патње и фрустрираности једног дјетета. У нади да нам било ко може помоћи те из страха за здравље дјетета, одлазимо у педагошку инспекцију, гдје нам госпођа саопштава да ће отићи, али да ништа нећемо направити. Тако је и било. У међувремену “скоро” сви наставници га изолују у задњу клупу или у један ред у којем сједи сам док други ученици сједе по троје у једној клупи. Осјећај безнађа расте. На родитељском састанку родитељи пријете да ако пипне њихово дијете, убиће, полупаће, разнијеће… јер је створена слика о Драгану. На часу физичког, наставница карактера каквог јесте, одређује му да он мора носити чуњеве и слично (што не задаје другој дјеци), што он такође доживљава као пораз, те престаје радити физичко. Добија јединицу за јединицом, како из физичког тако из других предмета. И како то обично бива, наставница додјељује њему и другом дјечаку да броје поене за одбојку. Пошто су се посвађали око два поена отишли су у свлачиону. Према ријечима друге дјеце, дјечак који је за главу већи од Драгана  и најмање 10 килограма тежи, почео је да га дави, пали су на под, када је наставница ушла, затекла их је да се туку. У извјештају је написала да је Драган задавао смртоносне ударце дјечаку у главу. Хаос, очај, тишина, безађе. Клика од пет мајки, одлучује да случај преда у центар за социјани рад и Омбудсману. Људи из центра за социјани рад, долазе да истраже у комшилук пропитујући станаре, наносећи огромну срамоту, одлазе до куће срећу дијете разговарају с њим. Након тога позивају родитеље. Након што су се увјерили да дијете живи у нормалним условима, има пристојно понашање у комшилуку, да добија само ријечи хвале, да чува малу дјецу од комшија, да поправља другарима бицикле, да се дружи, схватају да ипак није све тако. Мајка одлази у Омбудсман, предочава стање, након чега госпођа Нада - Омбудсман за дјечија права, закључује да је Драган тај кога треба заштитити, али нема ингеренције. Али бар један глас здравог разума је свијетлост у цијелој причи. У том допису је дијете описано као агресивно, да се самоповређује, те се страхује да неће повриједити другу дјецу. Наравно да не наводе да је тог истог дјечака, својим мотором прије поменуте туче, Драган возио кући јер га је бољела нога, и наравно да не помињу да је након туче, тај дјечак пао на пјешачком прелазу, да је наишао Драган и однио га до оближњег кафића, као ни све остало добро што је као друг радио. Али није било ни потребно јер то је ДРАГАН. Након тога одлазимо у педагошки завод уз замолбу да се одржи говор са школом, одлазимо код бивше директорице центра која би узела Драгана у третман, која изјављује да у овом систему ништа нећемо направити и да нисмо издвојен случај. Наравно шта год направили, наишли смо на затворна врата. А Драган, кога брига и ко зна колико Драгана све исто пролази. Крај седмог разреда, почиње још горе. Дијете изађе са часа, ескивира часове. Долази кући, каже да мрзи школу и да ће доћи у ситуацију да удари наставника.  Замјеник директора одводи дјецу у позориште, када су дјеца стала у колону прозива Драгана пред цијелом школом те му даје налог да иде кући јер га исти неће водити у позориште. Дијете долази кући уплакано са питањем: “Зашто не могу ићи платио сам као и друга дјеца”. Код родитеља паника. Поново у школу, поново, не то није дислексија, Драган је овакав, онакав, рекао је директорици НЕЋУ, био веома дрзак, чак према наставницима… и све иде горе. А шта урадити.. па наравно не знамо… он је такав. 
Драган код куће ујутро устане, направи сам доручак, склони за собом. Одлази у гаражу, поправља мотор свој или од комшија који су му довезли, као одраслом мајстору. Игра се са другарима. Њежан према животињама, њежан према малој дјеци, њежан према дјевојчицама. Мази се са мајком. Воли природу, не сједи за рачунаром, пење се на дрвеће, помаже комшијама. Када неко дође у кућу Драган прво пита : А шта ћете попити. Драган умије да вози, аутомобиле, мотор, трактор, комби, аутобус…. Драган вози бицикло на задњем точку, Драган не губи ствари… а од прије мјесец дана, Драган је почео и у кући да говори НЕЋУ, НЕ МОГУ, БОЛИ МЕ БРИГА… Књигу мрзи, а на часовима и шта научи неће да презентује. И неки дан… мама ја ћу се убити, уз огроман плач…. мама видјећеш убићу се ….

И сутрадан у школу.
Мама направио сам кућицу, питао сам шта сам добио, рекла је позитивну. Онда сам питао а шта сам добио, рекла је позитивну, све изнад један …. Па шта сам добио…. ДВА … а правио сам је цијели дан…… 

ИИ

Драган је данас пао из 4 предмета и изгубио годину: Физичко васпитање, Музичко васпитање, информатика и математика. Дијете са потешкоћама губи годину. 
Претпоставимо да је дијете ромске националности, да не долази на часове, претпоставимо да је дијете из дома, од родитеља наркомана, претпоставимо да у сколу донесе нож, па зар и онда не треба помоћи неком дјетету. Свако ко је прочитао живот неког глумца или обичног човјека који је имао дислексију, сазнаће на које потешкоће су наилазили. Као основна карактеристика наводи се нпр непознавање ауторитета. 
Драгану је прво порицана дислексија, добијао је казне и у школи и код куће. Драган се осјећао лошији од осталих због својих оцјена. Драган је знао само за казну. На прву замолбу према школи да дијете носи свеску у коју би наставници само написали шта се радило тога дана, да би родитељи могли поново да предју градиво код куће (да се не зову дјеца по комсилуку сваки дан), у школи је речено да не могу га раздвајати од друге дјеце. Данас на то кажу Драган није доносио свеску да се пише у њу. На сваку замолбу за помоћ добили смо одговор - али он је безобразан. 
Да ли је нормално да се наставник физичког спушта на ниво дјетета и инати, те даје јединице. Одговор школе ће бити али он није хтио радити физичко. Али зашто није, ко га је мотивисао да почне. Изашао је са часа ликовног....“ мама цијели час је гледала у мене, мама зашто она непрестано гледа у једно дијете, морао сам изаћи са часа да не полудим“. Хоће ли та наставница рећи јесам гледала сам... НЕЋЕ. Да ли ће рећи наставница српског да му је пред цијелим разредом рекла да се нико не дружи с њим. Да ли ће директорица рећи зашто му је забранила да иде у wц током часова. 
Ако одете у школу чућете Драган је урадио ово, Драган је урадио оно... и јесте урадио је. Али зашто је урадио, кад то не ради кући. Уствари сада ради и кући. Сада каже да ће себи одузети живот. Каже да у средњу школу неће да тај пакао неће пролазити, каже да би желио да изађе на улицу да га згази камион. Вољела бих да неко види слику и реакцију директорице школе када сам саопштила да је Драган рекао да ће себи одузети живот. Господја се дословно потсмијавала. Она може рећи да се осјећала овако или онако али да није показала. Тако и Драган не жели да ико у школи види да он пати, не жели да се понизи, то је његов вид одбране, његов карактер, његова бол. 
Дијете је изјавило да не жели ићи на екскурзију, што смо и учинили. Након што је дошао моменат да дјеца крену на екскурзију дошло је до плакања и питања да ли може сада да и он иде. Када је дијете упитано зашто се изјаснио да не жели ићи, рекао је:“Зато што знам да ме не би повели.“
То дијете је заузело став у школи и сасвим му је свеједно постало све. Апсолутно све, и оцјене и часови и градиво. Када научимо кући дијете неће да презентује на часу. 
Његов праг толеранције је мали... и смањује се, свако ко се бавио педагогијом и психологијом зна куда ово води. Да ли се може рећи да је немогуће да се ради са овим дјететом, да ли је то издвојен случај од милиона дјеце, да ли неко може рећи да родитељи нису сарадјивали и слушали радили.
Прије него смо пронашли проблем били смо у три друге Основне школе код педагога и психолога показивали свеске. Били смо у Педагошком заводу, код логопеда, код психијатра, код психолога, код другог логопеда, код бивше директорице педагошког завода, у Центру за социјани рад, у Просвјетној инспекцији, у Министарству образовања и културе РС. 
Ако има још негдје да се оде по помоћ може, ако неко има да каже шта да се ради, спремни смо, само молим вас да дијете не страда психички, не направи већу глупост или науди себи.
РАДИ СЕ О ДЈЕТЕТУ КОЈЕ ИМА ПРОБЛЕМ."


Горе наведени текст је писан прије 2 године.
Данас Драган успјешно поправља моторе и мјењаче на аутмобилима. Његово знање из механике и електронике аутомобила и мотора је изнад знања искуснијих мајстора о чему могу посвједочити особе које се озбиљно баве дијагностиком аутомобила и мотра или аутомото тркама. Укључење у рацинг теам те вози трке као предвозач јер законски не може да се бодује. Остварује завидне резултате (од 64 стара возача остварио је 4 мјесто). Апсолутно самосталан. Уписан је у техничку школу гдје се припремамо да упознамо особље са проблемом. Дијете је уписано у трогодишње занимање због оцјена које је остварило у основном школовању.


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.