Нација која својим политичарима не дозвољава привилегије: Нема луксуза за политичаре Шведске

"Ја сам тај који плаћа политичаре", каже Јоаким Холм, шведски држављанин. "И не видим разлога да им пружим луксузни живот."

CLAUDIA WALLIN / 08. јун 2019

Foto: Aleksandar Trifunović

 

Ово може звучати чудно људима који живе у другим земљама,  али Шведска не нуди никакав луксуз или повластице својим политичарима. Без службених аутомобила или приватних возача, шведски министри и парламентарци путују у препуним аутобусима и возовима, баш као и грађани које заступају. 

Без права на заступнички имунитет, њима се може судити на суду као и свакој другој особи.

Без секретара на вратима,  канцеларије парламентараца мање су од 8 м2.

 

"Ја сам тај који плаћа политичаре", каже Јоаким Холм, шведски држављанин. "И не видим разлога да им пружим луксузни живот."

 

Политичари који се усуђују потрошити јавни новац на такси путовања, умјесто да се возе возом, завршавају на насловницама новина. Чак и предсједник парламента добија картицу за кориштење јавног превоза. 

Само премијер има право на трајно кориштење аутомобила и лично обезбјеђење.

 

Шведски парламентарци живе у малим становима у главном граду, гдје перу и пеглају властиту одјећу у праоницама веша. То се може чинити скромним за тако истакнуте људе, али заправо је пуно боље него што је некад било. 

Све до краја 1980-их, сви парламентарци су спавали на каучу у својим канцеларијама.

Нико у јавном животу не зарађује велику плату: плата за чланове Риксдага (парламента) је око два пута већа од плате учитеља основне школе.

 

На општинском нивоу, свака жеља за запошљавањем у политици могла би бити протумачена као случај који захтијева психолошку процјену: јер шведски општински функционери не зарађују ни плату, нити имају право на канцеларију, а раде волонтерски од куће.

 

Искуство Шведске руши неразумну идеју да политичарима треба дати поштовање као према вишој касти, коју чине даме и господа који су славнији од просјечног грађанина и стога заслужују готово божанско право на бенефиције и привилегије. 

 

То је нација која своје владине службенике и политичке представнике третира као обичне грађане. Друштво које је укинуло кориштење формалних замјеница шездесетих година и гдје се сви називају "ти". Јер, према шведском суставу вриједности, нитко није изнад свих других. 

 

Још се сјећам чудног осјећаја када сам свједочио изванземаљском феномену - када сам видио шведског министра вањских послова и премијера који гурају колица за куповину у супермаркету у Стокхолму. Или градоначелника Стокхолма како стоји у реду на аутобуској станици. Или предсједника Парламента који сједи у метроу.

 

Без великих друштвених неједнакости, Шведска је несумњиво сигурнија и мање насилна земља, гдје политичари и грађани обично не морају путовати у непробојним аутомобилима. Али, што је још важније, ово је друштво које бира политичаре који морају бити у контакту са свакодневним проблемима грађана. Политичарима није допуштено да своје особне интересе стављају испред општих, у друштву које показује да се политичка моћ може остварити унутар граница пристојности.

 

У правосудном систему логика је иста: нема судија који имају право на службена возила, секретарице или повластице.

 

Они који су на власти могу бити позвани на одговорност, а све информације морају бити доступне јавности: шведска отвореност одражава се у самој транспарентности политичке моћи, која се прати путем најстаријег закона о транспарентности на свијету.  Године 1766. јавни приступ службеним владиним документима постао је уставно право за све грађане, садржано у посебном поглављу Закона о слободи медија у Шведској.

 

У Шведској је у сваком тренутку могуће пратити издатке министара, представника и судаца; прочитати пријаву премијера о порезу на доходак; провјерити трошкове повјереника националне полиције или врховног команданта оружаних снага; пратити како јавне агенције троше порез; и пратити поступке, приједлоге и службене одлуке које доносе власти било којег нивоа власти.

 

Један од најзначајнијих политичких скандала у земљи догодио се 1990-их. Потпредсједница владе, Мона Сахлин, купила је чоколаду, пелене и неке друге особне предмете с кредитном картицом Владе и скупо је платила за то: изгубила је посао. Скандал се појавио у аналима шведске политике као случаја Тоблероне.

 

У нешто више од 100 година, Шведска се претворила из сиромашног, пољопривредног друштва у једну од најбогатијих, социјално најправеднијих и најмање корумпираних земаља у свијету, гдје нико није изнад других.


Бука препорука

Репортаже

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.