НАЈБОЉИ МЛАДИ ЊЕМАЧКИ ПИСАЦ: „Тата је Србин, мама Бошњакиња, ја сам Нијемац рођен у Вишеграду“

Најбољи млади писац Нјемачке: "Ја сам дијете мултиетничке Југославије, моја прва велика љубав је из ДДР-а, не једем грах, волим Балашевића и Боццхеринија"

Express.hr / 24. јануар 2017

Бијег обитељи Саше Станишића, који је тада тек напунио 14, из родног Вишеграда у прољеће 1992., у бити је морао наликовати на описе Забрањеног пушења у пјесми "уго 45". Могла је то слободно бити и Лада или какав Голф ИИ, небитно. "Гријех" Станишићеве обитељи било је то што му је отац био Србин, мајка Бошњакиња.

 

У сваком случају, писмени, бистри дечко из источне Босне спасио се бијегом у Хеиделберг, град који се показао као можда и најбоље мјесто за студирање оно што га је занимало. Још коју годину послије и младић је 2006. бацио у транс њемачку публику полуаутобиграфским романом саркастичног назива "Како војник поправља грамофон", о уникатном опису живота у Југославији, опсаде Вишеграда и свега што је услиједило.

 

Стале су пљуштати награде, роман је до данас преведен на 31 језик, па си је млади списатељ могао приуштити истраживање живота и људи у забити у посттранзицијском Бранденбургу 25 година након припојења ДДР-а БРД-у. Била је ријеч о роману "Уочи славља", изданом 2014., о још једном литерарном бриљанту. Станишић је дефинитивно постао иконом младе књижевне сцене у Нјемачкој, но у БиХ је изненада постало цоол идентифицирати младог списатеља као национално "свог", а у Нјемачкој је културно пуритански дио критике остао шокиран тиме што се један имигрант дрзнуо описивати Нијемце. И притом још бити тако проклето занимљив, прецизан и духовит.

 

Као кад објашњава да у селу имају једног и пол неонациста, или све што је претходило да г. Сцхрамм устријели апарат за цигарете, или како се Имбоден код Уллија у гостионици/гаражи пропио баш након што му је умрла супруга. Наводно, да надокнади године тријезности. Укратко, Станишић је постао фаца. Прошле године издао је још једну књигу, "Фалленстеллер", за њим су полудјели маинстреам медији у Нјемачкој, потом и по свијету.

 

Тако га је примијетио и Тхе Хуффингтон Пост. Но у том случају Станишић се хватао за главу. "Не читам Тхе Хуффингтон Пост и нитко га не би требао", коментирао је кад смо му открили да га је мегапопуларни портал прогласио "једним од 17 избјеглица који су промијенили Нјемачку", међу осталим у друштву Волкера Хадера, Марине еисбанд, Хорста Кöхлера, ареда Дибабе, Хелене ФИсцхер, Херте Мüллер...

 

Пишући роман "Уочи славља", колико сте били свјесни да у опису посттранзицијског фиктивног мјеста Фüрстенфелде и његових становника у источној Нјемачкој откривате мноштво елемената описа живота у каквом типичном босанском градићу?

 

Нисам конкретно циљао на паралеле, али јасно ми је и не чуди ме да плодови глобализације посвуда расту без обзира на културне, социјалне и географске предиспозиције. Гостовао сам с књигом у Бразилу, и дискурс се и тамо водио баш о томе, о детаљима живота које описујем у руралној сјеверној Нјемачкој и њиховим облицима појављивања у Бразилу.

 

На генералној разини, стварајући локални свијет малог фиктивног села било гдје, стварају се детаљи других села на другим мјестима. Чак је и хумор типичан провинцији сличан без обзира на остале разлике. Али с друге стране не смијемо заборавити продуктивну снагу локалнога колорита, значи те сасвим специфичне догађаје и карактере које је немогуће пребацити из једне у другу сферу, а и зашто бисмо уопће пребацивали. Поготово кад се ради о Босни с њеним великим бројем разноразних особитости, по којима је позната искључиво она.

 

Ту је и традиција босанског приповиједања и црног хумора. Како објашњавате феномен да је млади избјеглички имигрант из БиХ свој роман првијенац написао на њемачком и потом преведен на 31 језик у тиражама које се мјере у стотинама тисућа?

 

Не знам је ли црни хумор код мене баш традиција босанског приповиједања. Нјега као начин хумористичког рада има у већини мени познатих литература, а у сваком случају не вјерујем да је ријеч о правом националном феномену него, у случају овог романа, напросто покушај имитације хумора становништва које живи на простору који у том роману описујем. То што пишем на њемачком лако је објаснити. Мој њемачки је с временом постао пуно ‘бољи’ него мој ‘наш’ језик. Значи, лакше ми је мучити се с језиком који ми је приступачнији. Повезивати реченице, стварати слике, играти се на разини израза, уопће употребљавати основна занатска начела ‘креативног’ писања. А кад смо већ код накладе, па није она баш толика. 

 

Неколико година након њемачке објаве романа "Како војник поправља грамофон" кренула су балканска својатања вас као свога писца који је из БиХ емигрирао у Нјемачку. Како ви на то гледате и камо бисте себе смјестили?

 

Такве ствари сматрам првенствено непотребним поједностављивањем комплицираних односа између подријетла и продукта рада, у мом случају списатељства. Подријетло није естетска категорија, осим можда ако је мотив само по себи. Литература није национална појава, осим можда кад се појављује као пропаганда. Она је сума веза и односа међу већ самим по себи измијешаним стиловима, појединцима, повијестима на неком простору. Штовише, она литература која је мени драга својим темама прераста национално дефиниране границе које су саме по себи средство искључивања оног другог, оног страног, непознатог, непожељног.

 

Национално дефиниране границе на тај начин доводе до осиромашења простора и идентитета. Списатељству дефинирати границу је немогуће, а с тим је и ограничење писца на случајност ‘мјеста рођења’ сасвим апсурдна и непотребна ствар.

 

Што је и гдје је ваша домовина данас? Наводно сте ватрени навијач репрезентације БиХ, а чуло се и нешто о анегдоти с утакмице с Луксембургом у гостима. Ту је и незаобилазна гурманска страст према зељаници, ћевапима и како то већ иде.

 

Ја сам дијете мултиетничке Југославије, дијете одрасло на граници Србије и Босне. Моја прва велика љубав рођена је у ДДР-у. Кад ми се прохтије, у стању сам говорити на једном дијалекту с југа Нјемачке. Не једем грах, волим Балашевића и Боццхеринија, навијам за Хамбургер СВ, из града у којем живим, син ми учи два језика, пишем на њемачком, а највише читам јужноамеричку и руску литературу.

 

Успут, нисам још никад изгубио новчаник, тренутно носим наранчасте чарапе, након што завршимо с овим интервјуом, идем посјетити изложбу фотографија једног бразилског фотографа, а вечерас ми у посјет долази сусјед Шпањолац.

 

Колико вам је у свему томе значило то што сте у Хеиделбергу, поред њемачког као страног језика, студирали и славистику?

 

Разлог је био да сам хтио читати Русе у оригиналу. То је било то. Поред тога сам научио и нешто о бароку на нашим просторима, али тај дио сам већ помало и заборавио.

 

Јесте ли у Нјемачкој у неком тренутку осјетили притисак покушаја литерарног униформирања по систему "како би имигрант требао писати" или можда покушаје утјеривања "деутсцхе Леиткултур"?

 

Као и свуда, и у Нјемачкој има интелектуалаца који своју улогу у јавном дискурсу дефинирају тиме да другима постављају задатке како и о чему би они требали писати, стварати. И било је, значи, таквих који су се изненадили темом мог другог романа, мојим приближавањем једном њемачком селу у том роману. У том њиховом изненађењу био је присутан и тај мени доиста крајње чудан став, чудан јер је одавно превазиђен, да писац треба писати о "себи сличним људима".

 

У томе се скрива не посебно добро ограничена идеја по којој имигранти требају размишљати само о имигрантима, Жидови о Жидовима, мрави о мравима, а нипошто о пчелама. Ето, а кад би то доиста било тако, значи кад би сватко писао само о "себи" и свом "идентитету" и с њим повезаним мотивима, замислимо се само ретроспективно на што би данас наликовала свјетска литература. Ако баш хоћете, све то можемо повезати с многим другим ауторима који су или били имигранти или су писали на језицима који им нису били материњи. Колико бисмо феноменалних дјела литературе изгубили у једном таквом свијету; Манн, Набоков, Цонрад... Мислим да је већ и оволико набрајања сасвим довољно.

 

У Вишеграду сте у окружењу 1992. с обитељи били само девет дана, а спомињали сте и да у обитељи никад нисте говорили о рату. Ратна траума у вашем роману првијенцу ипак се да примијетити. На каква сте свједочења наилазили при истраживању за "војника с грамофоном"?

 

Причали смо ми у обитељи о рату, али тек након што смо га успјели оставити далеко иза себе. Што се тиче причања и свједочења других тијеком истраживања за роман, то је овисило о многим особним искуствима. Неки од тих људи били су отворенији, неки други нису жељели да се врате у тај период, што је потпуно разумљиво.

 

Посјећујете ли Вишеград данас?

 

Да, отприлике једанпут годишње због обитељи која тамо још живи.

 

Је ли БиХ данас отпорна на ратно лудило након распада Југославије, с обзиром на Додиково лицитирање одцјепљењем српског ентитета, с обзиром на раст бошњачког национализма, са сновима о херцеговачком ентитету.

 

Надам се да јест. Али исто тако смо се већином нечем надали и деведесетих. Нада је непотребна, чак зна и кочити промјене. Потребан је ангажман. Ангажман снага пристојности, умјерености, толеранције. Активан супротстављање национализму, расизму и шовинизму. Он би у бити требао бити природан, нешто попут, рецимо, дисања – у свакој дневној, у свакој животној ситуацији, у трамвају, у самопослузи, у социјалним медијима, у сваком тренутку на врху језика.

 

Напросто се не смије шутјети и допустити агресивности и брутализацији да се укоријени у друштву. А за све то су потребне инвестиције у образовање, у слободу медија, у грађење цивилног друштва на основи једнакости и дијалога међу етницитетима.

 

Епресс.хр


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.