Četiri dana sa ljudima koji su tražili sve gore nabrojano i kojima je, uz svakodnevnicu od koje obično ne mogu da pobegnu, ovo putovanje uživanje koje nemaju nameru da protraće.
Prag ne nosi džabe epitet jednog od strane turista najposećenih gradova sveta. To je fakat. Ali ne bih ovaj put o Pragu, njegovoj arhitekturi i ljudima, ne zato što nemam šta da kažem, već zato što svako od nas zaslužuje da ode u neki grad.
I bude gost divnom domaćinu. I ponese svoju impresiju kući. Jednu jedinu takvu na svetu.
Jedan moj prijatelj svaki put kada pričamo o politici (a zastupam tezu da je sve u Srbiji povezano sa politikom) kaže: „Naši ljudi na sva ova sranja pristaju jer nisu videli sveta“.
Kako godine prolaze sve više mu odajem priznanje zbog ove tvrdnje. Mi iz Srbije moramo putovati.
Iz više razloga.
Moramo putovati da bismo se uverili da nas ne mrze, pa posledično, nećemo mrzeti ni mi njih.
Da bismo videli da je rat prošao, da mi nismo zločinci i da te neće niko ugnjetavati što na ulicima gradova sveta govoriš svoj maternji jezik.
Da izađemo iz šovinizma, večitog branjenje i kada nas ne diraju, svađa u kojima samo mi učestvujemo dok druga strana ne brine o nama. Već o sebi.
Da vidimo da nam nije bolje nego drugima. Već gore nego drugima. Da ljudi sa tri puta većom platom od naše kupuju odeću po istim cenama kao i mi.
Da na dečiju garderobu dobijaju povrat PDV-a, da im ne fali jedan papir jer papire ne štampaju, već mailom šalju ono što je potrebno.
Da je tehnologija stigla, da su sve institucije umrežene, a čuvaju papir jer su šume resursi koje treba čuvati jer nam nije puno od šuma ostalo.
Da kada kupe kartu za metro ona nije imaginarna i neće važiti 2068. već danas. Da im autobuse ne voze priučeni taksisti, već vozači. Možda govore i Srpski jer su na vreme shvatili ono što mi nismo.
Da ljudi negde žive. Da prijatelji koji se okupe na druženju ne saopštavaju jedni drugima kada treba da registruju auto i jadaju se da taj mesec neće više ništa osim hrane moći da kupe.
Da su ljudi nasmejani i zadovoljni, a ako nisu imaju način da to reše. Legalno i neproseći od drugih.
Da su im vrata otvorena kada traže rešenje, da im država čiji su građani neće okrenuti leđa i govoriti da njihov problem nije u njihovoj nadležnosti. I ne znaju u čijoj je.
Da odlazak sa porodicom za vikend u neki drugi grad nije luksuz, da ručak u restoranu nije luksuz. Da kožne čizme koje će trajati duže od jedne sezone nikako nisu luksuz.
Da to što nam se godinama priča kako „oni preko“ samo rade i ne druže se jeste laž. Da i oni imaju slobodno vreme. I da imaju novac, od samo jednog posla zarađen, kojim će to vreme provesti tamo gde žele.
Putujući svetom uverićemo se da nas lažu da nam je dobro. Da to što se mučimo tako mora. Da je svetski poredak ogrezao u kapitalizmu, a ne naše državno (ne)uređenje, kriv što radimo za račune i golu egzistenciju.
Uverićemo se da nismo ni nebeski ni najpametniji. Ni najpošteniji, ni najkulturniji, a Bogami, ni najpomirljiviji.
Uverićemo se da su nas lagali da to što je nekom drugom lepo van Srbije jeste propaganda i da su je izmislili oni koji mrze Srbiju da bi naši građani bili nesrećni. A treba da budu srećni. Što ih lažu.
Mi iz Srbije moramo putovati. Jer samo tako ćemo shvatiti. Da stojimo dok se svi drugi kreću.
Da čekamo, dok su se svi oko nas izborili da ne stoje u redovima. I da maštamo o životu koji ljudi u tim zemljama u koje dolazimo, već uveliko žive. Srećniji i zadovoljniji od nas tako pametnih. I samo u svom dvorištu najjačih na svetu.
Tek kada obiđemo te gradove koje su nam gadili i upoznamo te ljude koje su nam ogovarali, bićemo sposobni da kažemo da to nije istina. Nije. Jer smo se svojim očima uverili.
I imaćemo istinu. Svoju sopstvenu. Koju nijedna tuđa laž neće pokolebati.
