Наоми Клеин: Климатско варварство

Интервју о новој књизи, уз данашњи глобални штрајк за решење климатске кризе: То што је многима згодније да говоре о личној потрошњи него о системским променама је производ неолиберализма…

Natalie Hanman / 21. септембар 2019

 

Разговор водила Наталие Ханман.

Зашто своју нову књигу, Он Фире: Тхе (Бурнинг) Цасе фор а Греен Неw Деал / Горуће питање Зеленог њу дила, објављујете сада?

Још увек осећам да о климатским променама говоримо као о посебној области, сувише изолованој од других криза с којима се суочавамо. Књигу прожима врло значајно питање веза између ове и других криза, попут растућег белог супрематизма, разних форми национализма, чињенице да је много људи присиљено да напусти своје домовине и медијског поткопавања наше способности дуготрајне пажње. То су међусобно повезане, преплетене кризе и таква треба да буду и њихова решења.

У књизи су сабрани ваши есеји писани последњих десет година – јесте ли у међувремену променили неке ставове?

Када се осврнем, чини ми се да нисам довољно нагласила колики изазов климатске промене представљају за левицу. Очигледно је да климатска криза провоцира доминантни десничарски поглед на свет и култ озбиљног политичког центра увек спремног на неделатни компромис. Желела бих да ова књига буде и изазов оном левичарском погледу на свет који је једино заинтересован за прерасподелу плена добијеног екстракцијом и експлоатацијом природних ресурса планете, не узимајући у обзир опасности непрестане потрошње.

Шта левицу спречава да то види?

У северноамеричком контексту, највећи од свих табуа је да се најзад призна да све има своје границе. Видели смо како се Фоx Неwс обрушио на Греен Неw Деал, с паролом: отимају вам хамбургере! То дира у срце америчког сна о сталном прогресу, где свака нова генерација добија више од претходне, где се непрестано померају границе експанзије; то дира у основну идеју досељених колонијалних народа попут нашег. Онда неко дође и каже да су ресурси у ствари исцрпиви, да нам предстоје тешке одлуке, да морамо да смислимо како да праведно поделимо оно што је преостало. То се доживљава као психичка траума. Зато је одговор левице био избегавање и правдање у стилу: не, нећемо вам ништа одузимати, радимо у вашу корист. И користи ће заиста бити: имаћемо зеленије и удобније градове, мање загађен ваздух, мање ћемо времена губити у саобраћају, моћи ћемо да осмислимо много срећније и богатије животе. Али ћемо зато морати да сузбијемо необуздану, једнократну потрошњу.

Охрабрује ли вас Греен Неw Деал?

Осећам огромно узбуђење и олакшање што коначно разматрамо решења сходно размерама кризе с којом се суочавамо. Више не говоримо о незнатном опорезивању или ограничавању емисије угљен-диоксида. Говоримо о трансформацији читаве економије. У овом систему већина људи бива изневерена у сваком случају. То је и довело до овако дубоке политичке нестабилности, која је изнедрила Трампа, бреxит и остале сличне лидере. Па зашто онда не бисмо смислили како да променимо све од дна до врха, и то тако што ћемо се истовремено позабавити и свим другим повезаним кризама? Велике су шансе да омашимо, али сваки целзијусов постотак глобалног загревања који будемо успели да одложимо биће победа, а свака новоустановљена политика која друштво чини хуманијим помоћи ће нам да ублажимо неизбежне надолазеће шокове и буре, без одласка у варварство. Истински ме плаши оно што се дешава на границама Европе, Северне Америке и Аустралије – убеђена сам да није случајно да су предводнице у томе управо колонијалне досељеничке земље и земље које су колонијализам произвеле. Сведоци смо почетка ере климатског варварства. Примери су Крајстчерч и Ел Пасо, где се насиље белачког супрематизма удружило са суровим анти-имиграционим расизмом.

Тај део ваше књиге највише узнемирава – чини ми се да многи превиђају ту везу.

Образац је јасан већ неко време. Белачки супрематизам се није појавио зато што је некоме синуло да смисли начине како да убије пуно људи, већ зато што делује у служби заштите варварских и притом изузетно профитабилних активности. Доба научног расизма почело је с трансатлантском трговином робовима и обезбеђивало је оправдање за њену бруталност. Сада, када на климатске промене одговарамо затварањем граница, наравно да се појављују теорије које то оправдавају, које вредносно рангирају народе. То надире годинама и више се не може негирати будући да саме убице гласно говоре о томе.

Једна од критика на рачун еколошког покрета јесте да га воде белци. Како гледате на то?

Када имате покрет који превасходно заступа најпривилегованији слој друштва, разумљиво је да је њихов приступ у сенци страха од промене. Људи који имају шта да изгубе много се више плаше промене, док се жустрије боре они који би могли много да добију. Много је кориснији приступ који климатске промене повезује са насушним темама: како добити боље плаћене послове, приуштив смештај, могућност збрињавања породице. У многим разговорима које сам током година водила са еколошким активистима, чинило се да они заиста верују да би борба против климатских промена била много тежа ако би се повезала с борбом против сиромаштва или за расну равноправност. Треба одустати од тог такмичења: „моји су проблеми већи од твојих, па прво морамо сачувати планету да бисмо касније могли да се бавимо сиромаштвом, расизмом и насиљем над женама“. То није дало резултате и удаљило је управо оне људе који би се најжешће борили за промену. Ова дебата је у Америци покренула многе ствари, захваљујући лидерима покрета за климатску правду и зато што се у конгресу за Греен Неw Деал пре свих залажу обојене жене. Александрија Оказио-Кортез, Илан Омар, Ајана Пресли и Рашида Тлаиб потичу из заједница које, и пре и током неолиберализма, извлаче дебљи крај, и решене су да истински представљају интересе тих заједница. Дубоке промене их не плаше управо зато што су у њиховом окружењу очајнички потребне.

У својој новој књизи кажете: „Сурова је истина да на питање „шта ја као индивидуа могу да учиним да спречим климатске промене“ одговор гласи: ништа“. Верујете ли још увек у то?

Што се тиче емисије угљен-диоксида, одлуке појединаца неће донети никакав значајан допринос с обзиром на размере промене која нам је потребна. Такође верујем да је то што је многима згодније да говоре о личној потрошњи него о системским променама – производ неолиберализма, то јест да смо тренирани да себе пре свега видимо као потрошаче. Лично сматрам врло корисним успостављање историјских паралела с Њу дилом и Маршаловим планом, које нас враћају у време када смо били способни да мислимо о промени тих размера. Тренирани смо да мислимо у малим, ограниченим оквирима. Изузетно је значајно то што Грета Тунберг читавим својим животом подстиче на узбуну.

Да, она се ка климатском самиту Уједињених нација у Њујорку отиснула јахтом која не емитује угљен-диоксид…

Управо тако. Али није реч само о томе шта Грета чини као јединка, већ о ономе што она поручује својим поступцима као активисткиња. За мене је то величанствено и апсолутно је поштујем. Моћ коју је стекла Грета користи да упозори на ванредно стање и да подстакне политичаре да ситуацију управо тако третирају. Мислим да свако треба да преиспита сопствене одлуке и навике, али су лични избори често пренаглашени. Ја сам изабрала и држим се свог избора од кад сам написала Не лого и почела да добијам сва она питања: „шта да купујем, где да купујем, шта је етичко одевање?“ Мој одговор је и даље да нисам лајфстајл саветница, нити нечији гуру за куповину. Донела сам одређене одлуке у сопственом животу, али немам илузију да ће оне ишта променити.

Неки људи су одлучили да бојкотују рађање. Шта мислите о томе?

Драго ми је да се о тим темама јавно дискутује, уместо да остају сакривене и да се плашимо да о њима говоримо. То је чинило да се људи осећају усамљеним. У мом случају свакако. Један од разлога што сам дуго одлагала трудноћу и што сам свом партнеру све време понављала питање – хоћеш да родим ратника из Побеснелог Макса, који ће се с пријатељима отимати о воду и храну? Све док нисам постала део покрета за еколошку правду и видела начин на који могу да делујем, нисам могла да замислим да имам дете. Ипак, никада никоме не бих наметала одговор на ово врло интимно питање. Као феминисткиња која познаје бруталну историју насилне стерилизације и како женска тела постају борбено поље када креатори политика одлуче да контролишу раст популације, мислим да су регулаторна решења у погледу рађања деце катастрофално анахрона. Преостаје нам да заједно проживљавамо климатске боли и страхове, какве год индивидуалне одлуке да доносимо. А дискусија која нам је потребна јесте како да изградимо свет у којем ће будућа деца моћи да воде успешне животе без угљен-диоксида.

Током лета сте људима препричивали роман Ричарда Пауерса Тхе Оверсторy. Зашто?

То ми је било бескрајно важно и срећна сам што ми је много људи писало поводом тога. Пауерс пише да дрвеће живи у заједницама, да међусобно комуницира, заједнички планира и реагује, те да смо скроз омашили у његовим досадашњим концептуализацијама. Када се питамо да ли климатску кризу можемо да разрешимо индивидуалним акцијама или очувањем колективног организма, у истој смо причи. Такође, ретко се дешава да добра фикција вреднује активизам, да га третира с истинским поштовањем, укључујући и поразе, да уважава хероизам људи који својим телима излазе на црту. Мислим да је Пауерс то ванредно добро урадио.

Какви су ваши погледи на постигнућа покрета Еxтинцтион Ребеллион?

Добро су урадили што су нас избацили из класичног модела кампање у коме смо се дуго вртели – другима бисмо преносили страхоте, с молбом да негде кликну или нешто учине поводом тога, при чему смо потпуно прескакали фазу заједничког туговања и проживљавања ужаса које смо управо видели. Често од људи чујем, океј, можда су тридесетих или четрдесетих година прошлог века људи умели да се организују по квартовима или радним местима, али ми то више не можемо. Поверовали смо да смо као врста толико назадовали да више нисмо способни за тако нешто. Могао би да нас разувери једино сусрет очи у очи с људима из наше заједнице, заједничка искуства ван компјутерских екрана, на улици или у природи, да заједно нешто постигнемо и осетимо заједничку моћ.

У књизи говорите о истрајности. Шта вас одржава? Надате ли се срећном крају?

Подељена су ми осећања када је реч о нади. Не прође ни дан да не осетим тоталну панику, сирови страх, потпуну убеђеност да смо пропали, па се онда извлачим из тога. Охрабрује ме ова нова генерација, која је врло одлучна, врло снажна. Инспирише ме њихова воља да се укључе у изборну политику. Када је моја генерација била у двадесетим или тридесетим, много смо оклевали да упрљамо руке изборном политиком и зато смо пропустили многе прилике. У овом тренутку ми највише улива наду чињеница да смо коначно изградили визију онога што желимо, барем у грубој скици. Ово се сада догађа први пут у мом животу. Такође имам седмогодишњег сина који је потпуно опчињен и заљубљен у природни свет. Када мислим о њему – након што смо цело лето провели разговарајући о улози лососа у прехрани шума у Британској Колумбији у којој је рођен, и како је све то повезано са здрављем дрвећа и земљишта и медведа и орки и целог овог величанственог екосистема – мислим како би било када бих морала да му кажем да више неће бити лососа, и то ме убија. То ме и мотивише и поражава.

Тхе Гуардиан, 14.09.2019.

Превела Милисава Петковић

Пешчаник.нет, 20.09.2019.


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.