Слободан Томић путовао је у Сирију, одакле нам доноси невјероватну причу о земљи патње, борбе и наде (ФОТО, ВИДЕО)

Након Сјеверне Кореје, бх. држављанин Слободан Томић посјетио је Сирију. Његове фасцинантне фотографије свједоче о љепоти ове земље и страшним посљедицама рата.

Slobodan Tomić / 09. август 2019

Foto: Slobodan Tomić

Звијер у Љепотици

Бркати гранични службеник у кожњаку лагано испија јутарњу каву испод огромне Басхар Ал Ассадове слике на Либанонско Сиријском пријелазу Маснаа. Помало сумњичав предајем путовницу и згужвани комад папира који представља Сиријску визу.  Добио сам ју преко Wхатсупа  тек вечер прије поласка  од Саwсан која наводно ради као локални водич и чији сам контакт добио од једног путника у Сирију.  Упућују ме на други шалтер за плаћање улазних такси и то је то. Три мјесеца преговора око визе за двадесет минута на граници, прилично лагано на крају.  Упадам у групу са још 5 Еуропљана које сам управо упознао и чини се да смо једини странци који тај дан иду према сат времена удаљеном Дамаску. У хотелу Црyстал Палаце  дочекала ме Саwсан која ће бит ће мој „водич“ у идућим данима.  Због задњег случаја кад је Нијемац по имену Фелиx ухићен јер је ишао у забрањену зону, Министарство туризма Сирије  одлучило је да сви странци тијеком свог боравка у Сирији морају имати пратњу. Навикнут на соло путовања тешко ми пада чињеница да се нећу моћи слободно кретати. Ипак  испоставило се да је појам водич врло флексибилан и да сам већину времена ипак могао провести сам или с локалним становништвом. 

Наоружан само смијешком

Прва шетња Дамаском водила је до срца града Ал Хамидиyах соука – базаара.  Иако ми је фотопарат већ три пута завршио на провјери код војске која је правилно распоређена на цхецкпоинте сваких пар стотина метара, не осјети не ни мрвица напетости.  Наоружани су до зуба и забрањено их је сликати – иако звучи парадоксално заправо све дјелује лежерно. Контроле обављају на улазима у паркове, трговине и важнија прометна сјецишта  под патронатом Басхара Ал Ассада чије слике красе фасаде и прочеља свих битних зграда. На тисуће трговина и огромна гужва свакодневница су највеће живе трговине у Сирији. У само пар минута милитантне улице замијенио мирис је наргиле, јасмина и разноликих зачина уз прилично ненаметљиве трговце.  На самом крају соука излаз је на импозантну Умаyyад джамију испред које поносно стоје остаци Јупитеровог храма саграђеног од стране Римљана прије 2000 година. Усред джамије ново чудо  - Кршћанска базилика Ивана Крститеља (Yахyа) пред којом се клањају муслимани славећи га као свог пророка. Довољно је пар сати шетње градом да осјетите козмополитски мегамиx цивилизација чије оставштине и дан данас чувају. Дамаск је уз Бyблос најстарије континуирано насељени град на свијету. Више од 3000 година прије Криста био је сјециште првих цивилизација чије остатке сам успио видјети у нетом отвореном Натионал Хисторy Мусеуму. Од Мезопотамије и Асираца преко великог Бабилона па до Грчко-Римског периода – сви су препознали стратешки битно и плодно подручје југозападне Сирије. Исламски период и на посљетку Оттомани учинили су  да је већинско становништво данас муслиманско с готово 3 милијуна становника у ширем подручју Дамаска. Пар километара јужно долазим до Саyyидах Заyнаб джамије. Нестварно лијепа перзијска архитектура одудара од дерутних околних грађевина и премда је пар пута нападнута ауто бомбама и даље је мамац за хорде домаћих али и страних ходочасника.  

Непостојећи рат

Прва ствар коју сам научио је да Сиријци не воле ријеч РАТ. Стање у којем се земља налази протеклих 6 година називају кризом, немирима или побуном, међутим ратно стање не признају. Сигурни дио Сирије је под војском Басхар Ал Ассада који је под заштитом Русије, Хезболлаха и Шиита из Ирака, Ирана и Либанона. Комплексна војно политичка ситуација и големи број информација  нису ми  дали ни секунде предаха јер сви имају своју верзију истине, правде или корелација. У једном се ипак сви слажу – ИСИЛ је зло. План је одмах кренути у Алеппо, срце немира и разарања од прије прије годину двије, а Дамаск да оставим за крај. 
Иако је западни Алеппо још увијек под опсадом побуњеничких страна Фрее Сyриан Армy (ФСА) и Ахрар Ал Схама с једне и Курда с друге стране – град је, кажу, сигуран.

Узео сам  ноћни бус из Дамаска да би ујутро освануо уз рушевине Алеппа на хоризонту. Двадесетак војних контрола и предавање путовница непознатим људима  полако  су ми постајали нормална појава. У тренутку писања овог текста још се борим с информацијама попут - гдје су Курди на сјевероистоку и колики дио државе уистину држе под својом контролом? Зашто Американци имају републиканску војску под Трумповим водством, а дио се приклонио Израелу и НАТО-у? Тко су побуњеничке стране исламске државе, шта желе Ал Каида и Ал Нусра? Зашто су односи са Израелом лоши и какво је стање на Голанској висоравни коју тренутно држе? За сва та питања била би потребна дубинска анализа и још један текст дупло дужи од овога, а ја дефинитивно нисам повјесничар нити војни аналитичар. Ситуација се мијења из дана у дан па сам се радије одлучио фокусирати на мноштво позитивних информација које су нам од данашњих медија ускраћене.  Кишно вријеме није зауставило одлазак на Алеппо Цитаделу, импозантни дворац – један од најстаријих на свијету. Грађена од вапненачког камена прије Криста, служила је као утврда Римљана , Бизантинаца и крижара  те је на концу постала Унесцо wорлд херитаге сите. У нападима на град велики дио у окружењу је срушен и запаљен, међутим сама цитадела је остала невјеројатно добро очувана и дјеломично реконструирана.  Стотине дјеце  баш тај дан су дошле на екскурзију и било је немогуће избјећи милијун питања и сликања. Од тог тренутка  био сам  ухваћен у „машину“ многобројних локалаца који су своје гостопримство показивали на разнолике начине. Од занимљивих питања до пјесме и плеса, па и позива на ручак. 

Алеппо дише пуним плућима

Приликом обиласка Маронитске Католичке цркве сусрећем Мохамада који управо ради на реконструкцији срушеног крова и куполе . Звучи невјеројатно али у исто вријеме ради на репарацији 4 цркве и двије джамије с помоћницом Ноур, младом апсолвентицом грађевине.  Показао ми је све пројекте на којима ради и инзистирао да ме одведе на градилишта што нисам могао одбити. Невјеројатно је да се у овом тренутку у Алеппу више ради на реконструкцији кршћанских грађевина него джамија, а вјерујте ми обје стране су жестоко настрадале. Вјерске подјеле чини се у Алеппу не постоје, али сам Мохамад каже да су тренутно донације за обнову издашније с кршћанске стране. Да је Алеппо био козмополитски град свједочи и Хотел Барон гдје је у соби 203. Агатха Цхристие написала „Убојство у Ориент Еxпрессу“. Иако је затворен, његова власница Мазлоумиан  је након смрти мужа преузела хотел у који већ пар година нема гостију али људи и даље долазе у разгледавање. Радо ме је угостила и уз чашу , како она каже , не баш тако доброг сиријског вина, показала сву прегршт некоћ култног хотела у којему су боравили Лаwренце од Арабие, Цхарлес Де Гаулле, Yури Гагарин, Кемал Ататурк и многи други који су ово мјесто учинили култним све до почетка сукоба и колапса туризма. Ту вечер „заглавио“  сам у Цразy Хорсе-у, клубу у којем дословно није било никог осим пар локалаца и власника. „Ово је некоћ била жива улица, жене су ходале у кратким хаљинама и биле пуне злата, нитко их није смио дотакнути – тако сигуран био је Алеппо“ - завапио је. Данас с мраком све се затвара и они који су остали баш и нису за изласке. Након два дана у Алеппу схватите да су нам одабири страна добра и зла „импутирани“ од стране медија који су такођер контролирани.  Колико пута сте чули да су мигранти прикривене терористичке јединице?  Да је Алеппо сравњен са земљом када су приказивали снимке ИСИЛ-а и Ал Каиде како побједоносно круже по рушевинама града. Ипак,  истина је да Алеппо никад није пао и да је тзв. Исламска држава готово мртва а остали су мали фрагменти исте - понајвише око Идлиба.  Гледати дјецу како вјежбају карате у амфитеатру цитаделе у Алеппу, знајући да су чланови њихових обитељи погинули у задњих пар година  у исто вријеме дјеловао је еуфорично , емотивно и  разарајуће те ме довео на руб сламања. Било је вријеме за покрет према Хомсу. 

Чекајући аутобус на кишни дан шалили смо се како грми, јер смо могли чути детонације са запада, али панике није било. Морали смо ићи кружно с обзиром да је сат времена удаљени Идлиб  - једно од ријетких мјеста под окупацијом ИСИЛ-а и још увијек постоји могућност напада преко околних села. 

Искушења у Хомсу

Црвена поља мака која се простиру на путу од Алеппа до Хомса показала су ми да је Данте био у праву када је рекао : „Најљепши су цвјетови они који су никли на коријену боли“.  Сваки дан изнова ми се чинило да из веће патње и деструкције извире још већи осмјех дјеце која се играју скривача у Алеппо цитаделли или безбрижно возе бицикл на рушевинама некадашње школе.  Алеппо ме дефинитивно уздрмао али што онда рећи за Хомс који ме погодио из ведра неба па у ребра? Километри уништених и запаљених грађевина на сјеверном улазу у град лагано разбијају мој покушај одржавања равнодушно објективног  штита.  Ноћна шетња у улици деликатеса  значила је  само једно – пробај све ал' не можеш платити ништа. Сретни што виде повратнике и странце у гради широке руке су ме обасипали с разноликим локалним делицијама понајвише баклавама и кадаифом. Парк у којем је дјечје игралиште још увијек је у функцији.  С врха рингишпила савршено се види контраст деструкције и новог живота. Нешто што искрено нисам очекивао је мноштво дјеце на улицама и разнолике забаве из ничега. Импровизирани  столови за столни ногомет и игра кликера на цести изрованој гелерима. Сваки други дјечак је Роналдо или Месси , ногомет се игра по прашњавом гету, а они који не играју продају воће и поврће. Упознао сам једног дјечака који продаје само бијели лук наслоњен на њихову верзију Томоса. Схватио сам да је Хомс за мене као бијели лук, док га режете и сецирате натјера вас на сузе. Ипак кад га напокон пробате не можете 
престати јер дјелује као моћни антибиотик за све ваше „проблеме“.  Уствари што  је подручје било горе – љубазност и великодушност локалаца је била израженија.

Краљевство Небеско је иза угла...

Наставак пута  води ме у планински дио сјеверно од Дамаска до највећег кршћанског светиште у Сирији – Маалоула.  Манастир је дјеломично уклесан у стијену у брдовитом предјелу 60км сјеверно од Дамаска на надморској висини од преко 1500м. Маалоула је позната као једно од посљедња три села на свијету гдје се још увијек говори арамејски - језик Исуса Криста.  У граду се налазе и два древна самостана: Католички самостан св. Саркиса и грчки православни манастир Света Такла... Мјесто изразите духовне енергије, али и ратна стратешка позиција за многе. Скупину од 16 часних сестара у манастиру Саинт Такла отели су као таоце терористи из скупине Јабхат Ал-Нусра (огранак Ал Каиде) у просинцу 2013. Провеле су три мјесеца у заточеништву и пуштене  након размјене затвореника с милитантима. Не желе превише причати о турбулентним временима, на иконама се још виде оштећене главе или уништени мозаици светих слика. Добивам благослов за наставак пута према Дамаску и честитке за Ускрс који је већ идући дан. Цјелодневни  ускршњи програм креће из Баб Тоуме – кршћанског дијела Дамаска, да би уз процесију и пјесму захватио цијели град. Дјеца у анђеоским одорама и оркестар одисао је првом слављеничком атмосфером највећег кршћанског благдана у већином муслиманском граду. Не само да није било напетости него су се и многи некршћани придружили поворци  и слављу. Суживот какав не видимо у западњачким метрополама које се диче толеранцијом и демокрацијом. Свакодневно сам се враћао у Ал Хамидиyах соука због три ствари - Бооза, арапски сладолед са пистацијама и дефинитивно најбоља сластица коју сам пробао,  друго – због разноликих зачина и мириса јер не можеш отићи без јасмина по којем је Дамаск познат и треће, најбитније - због људи. Филмске судбине  доживјети ћете на сваком кораку и свакој комуникацији која потраје преко 5 минута. 

 

Упознати  Петера који носи ХВО обиљежја у својој трговини тик до Умаyyад джамије, таксисту који је радио за ИНУ на Палмyриним нафтним пољима, Кинеза који прича одличан српскохрватски, Сиријку чија је једна кћер муслиманка, а друга кршћанка, дјецу која не просе новац него тренутак пажње и странца с фотоапаратом  биле су моја свакодневница.  Кад дневно пређеш 20 километара кроз Дамаск можеш рећи да си му тек опипао пулс. Мирноћа којом таксисти чекају у километарским колонама за гориво је фасцинантна. Земља лежи на нафти, али на источном фронту Американци држе стратешке бушотине и пуштају онолико колико мисле да је довољно. Чекање се зна протегнути и по 10 сати, а опет за долар два такси вас лагано пребаци  с једног дјела града у други. Звук агрегата с једне и соларни панели који производе струју  с друге стране  непрестано вас тјерају на преиспитивање јер контрасти су иза сваког угла. Очекивао сам да ће ме дјеца вући за рукав кад виде странца са фотоапаратом како хода по граду. Преварио сам се, нитко не проси, дјеца уредно зарађују за живот продајом на улици и увијек са смијешком захвале без обзира купио нешто или не. Ноћни живот се своди на изласке у локалне наргила барове у предјелу Баб Тоуме гдје се уз локалну глазбу или плес дервиша опуштање се понекад претвори и у пијанку. Млади парови шетају загрљени или  сједе по парковима уз пиву и гитаре. Град дефинитивно живи као да се ништа лоше не догађа, док дуге цијеви на сваком углу ипак упозоравају да смо у Сирији. Задњи дан сам успио отићи на ногометну дерби утакмицу и пред препуним стадионом добити ВИП мјеста с лажном новинарском исказницом коју носим са собом на свим путовањима. Домаћи клуб Ал Јаисх под патронатом Басхар Ал Асада  успио је  побиједити гостујући Тисхреен у напетој утакмици. Гости су дошли с 10.000 навијача и отишли уплакани због пораза али и сузавца због немира након утакмице. Ипак ни ту се нисам осјећао несигурно. Ни секунде. 

Коначна побједа наде

Сирија је уствари љепотица у којој још обитава звијер сукоба и уништења, ал та звијер је израњавана и на прагу смрти. Медији и даље оргијају пласирајући изопачене слике у свијет несвјесно, срећом неуспјешно гурајући у понор ту исту љепотицу заборављајући да је она у исто вријеме и ратница. Нема ту клишеа, Сирија је жена ратница која поносно носи своје ожиљке. Сирија је мајка несломљивог духа, немилосрдна према онима који објављују рат, отвореног срца према онима који долазе у миру. 
Гостопримство Сиријаца  ријетко је виђен феномен од којег само можемо учити. Апокалиптични призори нестају у секунди дјечјег осмјеха, а смрт и патња стварају једну нову духовну димензију страхопоштовања према Сиријском народу и захвалности на свим оним свакодневним благодатима које подразумијевамо. Кад ће уништење престати и Сирија поновно заблистати ни највећи аналитичари не знају одговорити. Ипак кроз призму обичних људи можете доживјети рингишпил суосјећања и еуфорије сатканог од прича пуних патње, борбе, наде и  невјеројатног оптимизма којим зраче. Прићи Сирији отвореног срца значи добити пуно више него што можете дати.  Они који се усуде отићи схватит ће колико смо затровани хушкачким вијестима западњачких медија и да живот баш увијек - побјеђује.

Слободан Томић  - АПРИЛ 2019.

 


Бука препорука

Репортаже

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.