Насиље није само “женска тема”

Алармантност “скривене тортуре” која се одвија међу четири зида никада није смјела бити тема о којој говоре искључиво жене.

Nikola Vučić / 31. август 2020

 

Замислите живот у свијету у којему нема доминације, у којему женско и мушко није слично или увијек једнако, али у којему је визија заједништва филозофија што обликује наше односе. Замислите живот у свијету у којему све/и можемо бити оно што јесмо, свијет мира и могућности.“ белл хоокс

О насиљу се још говори тихо, у повјерењу, прогледавајући насилнику кроз прсте јер је био, рецимо, у налету бијеса; у налету острашћених емоција; јер није знао шта чини. Но, је ли то доиста тако? И да ли доиста треба насиље културолошки третирати као инцидентни чин на који је 'ситничарање' вршити било какву анализу?

Све статистике указују да је насиље мушкараца над женама најучесталији облик родно-заснованог насиља, а постоје врло убједљива истраживања којима се указује на податак о томе да је јако висок проценат жена које су искусиле неки облик насиља, чак више од 52 % њих, према подацима доступним на страници Агенције за равноправност сполова БиХ. Иако постоји законска регулатива усмјерена на овај проблем, као што су ентитетски закони о заштити од насиља у породици или Закон о равноправности сполова на разини Босне и Херцеговине, још је за жртве насиља осјећај страха преовладавајући у подузимању мјера (само)заштите. Кроз породично насиље прошла је једна од мојих првих саговорница у емисији “Изван оквира”, која је своје трауматско искуство подијелила с јавношћу у децембру прошле године. Она је жена која је свој спас од човјека с којим је живјела више од 40 година, а који је у периоду брака постао насилник, затражила у тузланском Центру за терапију и рехабилитацију Вива Жене. Овај центар за њу је, како каже, постао сигурна кућа, мјесто гдје је могла пронаћи уточиште и психо-социалну подршку – пријеко потребну женама које пролазе кроз причу сличну њезиној.

“Док се год шути, док је насиље у оквирима четири зида, то добија размјере епидемије. Једноставно, шутња је знак одобравања – ми се повинујемо. Прва сам била таква и зато сам изашла јавно да кажем, да допринесем колико могу друштву”, рекла је том приликом Нермина Мановић, а њезину исповијест можете погледати на овој повезиници.

Насиље као проблем система

Алармантност “скривене тортуре” која се одвија међу четири зида никада није смјела бити тема о којој говоре искључиво жене, премда је недвојбено женска перспектива - као перспектива жртве родног насиља - примарна и мора имати кључну ријеч. Вријеме је, међутим, да мушкарци се ангажирају и интензивније укључе у креирање критичког односа према (балканској) култури силеджијства и увјерења о доминантности, што посљедично у већини случајева резултира насилништвом, понижавањем, миноризирањем и девалвирањем жене и њезине улоге у породици и друштву. Насиље није само културолошки проблем и резултат поремећених вриједности темељених на хијерархијској доминацији мушкарца над женом. Оно је проблем система. Проблем државе која нема јасну стратегију преузимања одговорности и заштите жртве од насилника. Систем није апстрактна категорија, већ њега чине људи; чине га структуре којима је дато повјерење да на адекватан начин санкционирају починитеље, и да креирају околности под којима ће насилнички чин бити најстрожије санкциониран.

Због свега тога је улога мушкараца, посебно оних на мјестима одлучивања, круцијална и не смије бити занемарена. Они морају да освијесте проблем и прилику да могу допринијети у креирању друштва равноправни и одговорних људи.

На трагу оне мисли изречене из пера белл хоокс о изазову замишљања друштва у којем је визија заједништва филозофија која обликује све наше односе, чини ми се врло важним изнова позвати све људе на поновљено промишљање идеје солидарности, равноправности и борбе за културу у којој насиље, опресија и терор неће бити опција. Равноправност и међусобно надопуњавање је виједност иза које треба стати сваки одговоран мушкарац и свака одговорна жена, сви људи којима је доста шутње и игнорирања патњи кроз које пролазе многе жене данас, међу своја четири зида, на свом радном мјесту, на улици или било гдје другдје само зато јер неко, заробљен у менталном средњовјековном догматизму, не може прихватити стварност у којој биологија не смије одредити егзистенцијалну судбину човјека.

Мушкарцима се, све указује на то, данас и као својеврсна обавеза намеће управо оно што се игнорира: суочавање с повијешћу и садашњошћу властите доминације и властите политике опресије над женама, али и суочавање с реалношћу сувременог патријархата којем су поновно кључни фактор одржавања и промовирања.

Ипак се, унаточ јасној свијести о томе ко у традиционалним родним политикама има предност и ко је примарно “жртвован” ради те вишестољетне доминације, критика не може односити само на мушке елите. У одржавању стабилних концепата патријархата и традиционалних културних норми судјелују, такођер, и многе жене које су несензибилне за проблеме других жена; оправдавају њихове “падове” и ломове, или траже кривца у жени зато што је жртва насиља.

Терор патријархалне културе проводи се над свима. Таква култура, међутим, примарно је и понајвише усмјерена на жене па је стога важно укрцати се у вагоне принципа правде и једнакости. Без ширег фронта борбе разлике ће се само продубљивати. А насиље ће остати тема између четири зида.

 


Бука препорука

Женска права

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.