Не можеш људима наредити да мисле

Свако потицање независног размишљања је почетак борбе за развијеније цивилно друштво. Активизам је особан и почиње од тебе самог и можеш се само надати да ће твоје дјеловање некога повући. Не можеш људима наредити да мисле ако им се не да или их натјерати на дјеловање ако им је свеједно. А постаје им свеједно јер уче да им треба бити свеједно од вртића и основне школе. Ни наставници више не вјерују у образовање јер сустав не функционира и важније је преварити и снаћи се, него научити и знати.

BUKA intervju / 28. децембар 2013

Оливер Сертић је медијски активист, продуцент и новинар из Загреба. Објављивао је и уређивао у штампаним медијима, на интернету, радију и телевизији. Оснивач је Рестарт медиа центра, који се бави едукацијом, продукцијом и дистрибуцијом социјално ангажованог филма и видеа, а програмски је водитељ јединог документарног кина у регији – Докукина Цроатиа.

 

Сертић је режирао и продуцирао неколико кратких документарних филмова, те је продуцент три дугометражна филма у различитим фазама продукције. Сарађивао је и још сарађује с бројним филмским фестивалима у регији као ПР, продуцент и савјетник (Загреб Филм Фестивал, ЗагребДо, Вуковар Филм Фестивал, Докуфест, ДОРФ).

 

Селектор је Либурниа Филм Фестивала, Супетар Супер Филм Фестивала, предселектор је документарног програма Загреб Филм Фестивала, један од селектора Хуман Ригхтс Филм Фестивала те програмски савјетник фестивала МакеДо, Скопје. Суоснивач је Ревије аматерског филма – РАФ, Аутономног културног центра – Аттацк! и пројекта Цросс-радио. Тренутно припрема нови документарни филм као редатељ.

 

Са Сертићем смо за портал БУКА разговарали о активизму, документарном филму, стању у медијима у регији, али и о другим темама.

 

Колико је значајно путем документарног филма указивати на проблеме друштва?

 

Значајно је указивати на друштвене проблеме кроз било коју умјетничку форму, не само кроз документарне филмове. Ако умјетност није ангажирана, она мени пуно мање значи. Умјетност треба пропитивати и тјерати на дискусију, без обзира слагали се ми с неким ставом или не. Документарни филм је комбинација слике и звука и као такав аудио-визуални медиј има и велики утјецај на јавност. Телевизија је медиј који изузетно утјече на све нас, поготово овдје на Балкану, гдје смо склони неселективно прихваћати све што се појави на екрану, па чак и без обзира што је захваљујући лажима с тих истих екрана, пола мушког Балкана отишло на ратиште бранити ‘своје светиње’. И након свега што смо изгубили у задњим ратовима, и даље ништа нисмо схватили и имам осјећај да ће на неки сљедећи ратни поклич сви поново скочити.

 

Опет, интернет нам је донио неселективну демократизацију медија и неограничен приступ различитим информацијама и мислим да то треба искористити. Прије свега могућност да и сами будемо медиј и да га искористимо на етички начин. С једне стране је то лоше јер се људи губе у количини ствари које добивају и као и у огромном супермаркету од свега узимају по мало, али никад довољно, с друге стране коначна одговорност је на коначном конзументу, тј. нама да критички приступимо свему што нам долази. Моћ медија носи и огромну одговорност, но код нас се често користи та моћ, али без одговорности.

Има ли документарни филм моћ да утиче на људе и како ту моћ искористити да проговоримо о проблемима који су заиста важни?

 

Наравно. Ја покушавам вјеровати да је то главни, ако не и једини мотив да се раде документарни филмови. Филм носи емоцију, сукоб и катарзу, проблематизира и, ако је добро направљен, покреће дискусију на широј разини. Ако гледамо шире, медијски, уз паметну кампању, чак и било који видео на интернету може бити готово једнако утјецајан као и телевизија.

 

Мада ја на видео активизам гледам као на локалну медијску борбу која се бави улицом, а не државом и која говори о једном човјеку, а не маси. И сама основа документарца је конфликт који проблематизира одређену тему, али они су направљени тако да не представљају само чисту информацију, јер ту улогу дјеломично обављају медији. У документарном филму, тема је обрађена на начин који слиједи нека писана или неписана правила, или, боље речено, обичаје документарца, који представљају креативан и субјективан поглед на одређени проблем.

Медији су код нас прилично зависни од политике. Да ли управо ту лежи снага документариста који могу указати на нека другачија виђења друштвене ситуације у којој се налазимо?

 

Да, јер документарац је пуно шира форма и о теми говори кроз идентификацију, симболе и драматургију. За разлику од телевизијског новинарства, у документарцу су много важнији конфликт и емоција, а при раду на документарном филму етичност мора бити кључна. Објективност и фамозна ‘друга страна’, која се његује у новинарству, за мене су “шарена лажа”, јер је то логички немогуће. Сваки аутор текста или прилога у саму његову реализацију уноси себе и свој став, бира одређену тему, бира суговорнике, што утјече на сам текст/прилог, видео или филм, сниматељ коментира начином снимања, а све то иде у аудио и/или видео монтажу на крају.

 

У крајњем случају, и вријеме и контекст емитирања има утјецај на крајњи резултат. Документаристи могу мијењати ставове. Мени се милијун пута догодило да преиспитујем сам себе потакнут неким филмом или идентификацијом с добро одабраним протагонистима неког филма. Да не кажем колико нас обогаћује чињеница да се можемо упознати с другима и другачијима само гледајући филмове. Додао бих да медији никад нису били демократичнији, свако ко се потруди може произвести медијски садржај, може отворити блог, правити прилоге… Знање о раду с камером се може наћи на интернету, није више забарикадирано у образовним институцијама. Ту су и друштвене мреже, видео портали… могуће је добити огромну количину посјетитеља, а да немате везе с традиционалним медијима.

 

Неприкосновено је то да људи на Балкану ипак пуно више вјерују телевизији и средишњем дневнику иако су, чини ми се, иако и даље јаки, донекле изгубили моћ какву су имали прије. Телевизија неће још дуго овако како је знамо, све ће се пребацити на интернет и бит ће јачи тко се боље снађе, тј. тко буде имао више новаца, али ће стартне позиције бити нешто једнакије.

 

У регионалним земљама потребно је више активизма у циљу промоције цивилног друштва и демократије. Можемо ли покренути тај активизам, па да не будемо више у сјенама прошлости?

 

Свако потицање независног размишљања је почетак борбе за развијеније цивилно друштво. Активизам је особан и почиње од тебе самог и можеш се само надати да ће твоје дјеловање некога повући. Не можеш људима наредити да мисле ако им се не да или их натјерати на дјеловање ако им је свеједно. А постаје им свеједно јер уче да им треба бити свеједно од вртића и основне школе. Ни наставници више не вјерују у образовање јер сустав не функционира и важније је преварити и снаћи се, него научити и знати. Важнији је кредит, него Платон и веза, него способност.

 

Како гледате на већину грађана који су незаинтересовани и неспремни за акцију која би донијела промјену?

 

Има она сјајна парафраза београдског Пешчаника ‘Ако вам је добро, онда ништа!’. Ако не знаш шта хоћеш, онда ти је тешко знати ни шта нећеш, а то значи да је врло лако објаснити људима да им је добро и утјерати им страх у кости да ће им, ако реагирају, бити још горе. Ствари се мијењају локално, врло полако и почевши од себе. Интелектуални ангажман и другачији ставови од превладавајућих ипак формирају младе људе. Да нема невладиног сектора и вриједности које промовира и ти и ја би данас радили тко зна шта и мислили другачије. Расправом и дискусијом, интелектуално и емотивно растемо. Активизам је битан, не би постојао да је све у реду. Супотност од тога је пасивност, а то мени није опција, но управо та пасивност свакој власти одговара. У тој ситуацији, владајући могу радити апсолутно што желе, а да их нико не критизира и никог не занима шта се у бити дешава.

 

Како изаћи из такве друштвене летаргије?

 

Ширењем свијести, потицањем емпатије, шири се и активизам и управо због тога морамо радити на том пољу. Кад је активизам у питању људи често мисле да се ништа не може промијенити, но то није тачно, може се доста промијенити на боље. Да се људи и раније нису бунили, ми би вјероватно још увијек живјели у робовласничком друштву. Кроз неку врсту активизма, ми сви скупа напредујемо и има јако много примјера гдје су мале грађанске акције довеле до неког рјешења. Али, кажем, треба кренути с малцима, нама тешко да има помоћи. Гледајући своју генерацију, нисам сигуран да их желим извлачити из летаргије. Тако им је како им је, само нека мене пусте на миру.

 

Због чега је документарни филм и даље у сјени играних и како се то може промијенити?

 

Чешћим приказивањем документарних филмова, гдје год је то могуће, лобирањем код локалних кино дистрибутера да уђу у ризик и почну приказивати и документарне наслове на репертоару, лобирањем код државних власти да уложе више средстава у документарни филм, континуираном едукацијом, покушајем да се документарни и играни филм изједначе по важности на филмским школама. Мада, ако холлоодске брзе маркетиншке производе уопће зовемо филмом, ја не желим да документарни изађе из сјене. Желим вјеровати да смо још негдје невини и неокаљани иако то уопће више није истина, јер је на западу документарац и те како постао озбиљан производ и све то и нас овдје дочекује на пенал.

 

Шта је Вас привукло документарцима?

 

Документарце волим јер су донекле “реални”, што тјерају на размишљање и јер их је ужасно узбудљиво радити. При раду на документарцу морате рачунати на непредвидљивост и на крају, управо то вас може потпуно одушевити. Мени су документарци особно важни јер потичу на акцију. Ја човјека видим као активног судионика неког друштва, грађанина у правом смислу те ријечи, гдје он било на локалној или широј друштвеној разини покушава нешто урадити или промијенити. На документарце у Америци и у Европи у посљедње вријеме све више се гледа као на производ који ће довести људе у кина, који ће се приказати на телевизијама и тако ће се зарадити неке паре. Без даљњег митологизирања, то је на моју жалост тако, али с друге стране то омогућава људима који се баве документарцем да од нечег живе и да не морају радити рекламе и проституирати се на друге начине. Вјеројатно је рјешење негдје између та два модела.

 

На чему тренутно радите? Можете ли нам рећи нешто о томе?

 

Продукцијски, Рестарт тренутно завршава дугометражни документарац о блокади Филозофског факултета у Загребу, који ради Игор Безиновић, а у копродукцији с Фацтумом. На прољеће избацујемо филм о матцхмакеру из Имотског, филм 'Гангстер те воли' Небојше Слијепчевића у копродукцији с Фаде Ин-ом и румуњском Субцултура филмс, а ту негдје и дугометражни филм словенске редатељице Петре Селишкар 'Висалесс'. Почели смо развијати два нова документарца, 'Тихи лет' Дамиана Ненадића о уништавању прекрасног отока Цреса и 'Повратак у Дол' српске редатељице Чарне Радоичић. Уз то у продукцији имамо десетак кратких документараца. Управо се припремамо за нову рунду Школе документарног филма у Загребу, откупљујемо документарце за дистрибуцију у сљедећем полугодишту и слажемо награду Балкан Доцументар Дистрибутион Неторка – дистрибуцијске мреже из земаља бивше Југославије. У Рестарту раде људи којима је ужасно стало да се документарац прави и промовира и право је задовољство радити са способном екипом.

 

Разговарала Маја Исовић

 

 

Бука Архива

 

 

 

 


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.