NA 46. Filmske susrete glumica Neda Arnerić došla je po nagradu „Pavle Vuisić“. Na uručivanju ovog visokog priznanja, koje se dodeljuje za dugogodišnju filmsku karijeru, glumica je publici na Tvrđavi priznala da je tek počela da veruje kako je zaista postala glumica.
Od 2006. godine Neda je praktično Nišlijka. Zajedno sa Oljom Ivanjicki, Jovanom Ćirilovom, Radovanom Laletom Ćurićem i grupom istaknutih umetnika, započela je rad u „Niš art fondaciji“ koja svake godine otkriva nove umetničke talente na Nacionalnom konkursu „Mladi“. Vest da joj je žiri (Bogdan Diklić, Mira Banjac, Mira Stupica) prošle godine dodelio nagradu „Pavle Vuisić“ zatekla je daleko od Letnje pozornice. Godinu dana kasnije dobila je monografiju iz pera Vesne Milić i dokumentarac Mikija Stamenkovića.
Ta odluka strogog žirija, pred čijim članovima možete samo da se poklonite, unela je u moj život veru da sam u proteklih četrdesetak godina istinski radila. Ponos je utoliko veći ako pogledate ko je sve dobio ovu nagradu - kaže za „Novosti“ Neda Arnerić.
Kakva su Vaša sećanja na Pavla Vuisića?
Nije baš bio komunikativan. Ponekad sam uspevala da mu se približim, kada mu je valjda bilo već dosta da priča sam sa sobom. Bio je veoma neobičan čovek. Pričao mi je anegdote, ispitivao otkud ja još kao dete na filmu. Kasnije sam o njemu čula dosta priča, a sve govore o velikom glumcu i čoveku.
Koje su Vam transformacije u glumi bile najdraže?
Važila sam za lepu i zgodnu glumicu, to me je tada mnogo nerviralo. Najradije se sećam uloga koje su od mene iziskivale potpunu promenu, poput one u filmu „Tatko“ gde igram snaju Bate Živojinovića. Kao seljanka u zabiti upuštam se u ljubavnu priču sa svekrom. Opet, u filmu „Ljubavni život Budimira Trajkovića“, bila sam prostakuša sa ulice. Glumac mora bogato da živi da bi mogao da se puni tuđim iskustvima, to se događa spontano. Tek kada završim film, vidim koliko sam se pomučila da u sebi pronađem ono drugačije.
Da li Vam je u ovom poslu pomogla istorija umetnosti?
Iako je u početku ta diploma za mene značila samo papir, kasnije sam shvatila da je to oblast kojom se zapravo paralelno bavim sve vreme.
Koji su naredni izazovi?
Ima divnih scenarija koji treba da se rade, ima uloga, ali danas se malo radi ad hok. Ranije se po dve godine pisao scenario, pripreme za snimanje trajale su po godinu dana, kinematografija je bila ozbiljnija.
„Niš art fondacija“ je poseban deo?
Svaki čovek mora da ima višak energije, inače se nađe u ćorsokaku. Divno je što sam pronašla slikarstvo i otkrivanje mladih talenata, konkurse. Nije jednostavno, jer je velika odgovornost odlučivati o nagradama. Prihvatila sam se, međutim, te odgovornosti, jer je rad sa mladim ljudima osveženje. Oni su inspiracija, ja učim od njih.
PREKO STOTINU ULOGA
Od Purišinog „Jutra“ i „Sna“, Neda Arnerić snimila je više od 100 uloga: „Višnja na Tašmajdanu“, „Užička republika“, „Sutjeska“, „Ko to tamo peva“, „Vreme čuda“, „Varljivo leto ‘68.“, „U ime oca i sina“, „Original falsifikata“, „Ptice koje ne polete“, „Nečista krv“, „Tri karte za Holivud“, „Naša mala klinika“, „Ma nije on takav“, „Pod sretnom zvezdom“...
