Недопустиво је да судија у судници дозволи да адвокат одбране, дјевојку која је силована пита "Имаш нокте, зашто се ниси бранила, зашто га ниси гребала?"

Правница Азра Бербић за БУКУ каже да особа која преживљава или је преживјела било који облик сексуалног насиља није крива, то се никада не смије доводити у питање!

Maja Isović Dobrijević / 26. јануар 2021

Foto: Privatna arhiva

 

Азра Бербић је дипломирана правница, новинарка и активисткиња за БУКУ говори о теми силовања и сексуалног узнемиравања. Појашњава колико је важно да се цјелокупно друштво освијести и помогне дјевојкама и женама у суочавању са овим траумама. Важно је, каже Азра, да жене које пријављују сексуално узнемиравање и силовање подржимо. Азра нам говори и о личном суочавању са сексуалном узнемиравању које је доживјела кад је имала 13 година.

Азра, након исповијести Милене Радуловић, глумице из Србије проблем силовања ушао је у жижу јавности. Колико је правни систем код нас у БиХ спреман да подржи жртве, колико сте задовољни казненим одредбама овог дјела у правном систему? Треба ли се нешто мијењати?

Прво бих хтјеле диференцирати термин жртве од преживјеле. Већина нас смо преживјеле, "на срећу" не силовање али бројне друге облике сексуалног узнемиравања. С друге стране, многе од нас су жртве, било да још увијек трпимо то насиље или га нажалост нисмо преживјеле, јер нисмо имале подршку друштва, околине и система. Већина жртава, које су биле храбре да пријаве предаторе, поред силовања или било којег другог облика сексуалног насиља, нажалост доживјеле су и систематско насиље. Систем им није пружио адекватну и правовремену заштиту, или је потпуно изостала било каква подршка и договор система.

То је нешто на што су ми жене које су преживјеле силовања у рату једном приликом указале, можда се неће сви сложити с тиме, али то ми све више има смисла, јер жена не треба статус жртве осим те фирмално-правне категоризације, не треба жаљење. Она треба подршку друштва, подршку система која ће бити брза и ефикасна. Треба нам друштво које ће све своје ресурсе усмјерити ка томе да преживјеле заштити, да им минимизира трауме, да проведе кривични поступак у разумном року и  казни злочинце.

Вјерујем да је то у великој мјери одговор на питање, формално-правно систем, с неким недостацима пружа заштиту жртвама и преживјелима, међутим, у пракси та начела и закони у која се све наше институције заклињу неријетко не буду примијењене.

Када је ријеч о "тежини" санкције, чврстог сам става да казне за кривично дјело силовања и све његове квалификоване (теже) облике морају бити строжије. Потпуно ми је несразмјерно учињеном дјелу, било да се ради о покушају силовања или извршеном кривичном дјелу посебно у неком квалификованом облику, да је највећа казна коју починитељ за то може добити само десет година затвора. Иако наравно, висина казне предатора неће спријечити да учини дјело, али одређује јасан став друштва у цјелини на који начин гледа на так злочин.

Међународни кривични суд за бившу Југославију квалификовао је силовање и друге облике сексуалног насиља као злочин против човјечности, и то баш на основу свједочења жена из БиХ које су силоване у рату, дакле, међунарондно право га је најстрожије осудило а ми још увијек имамо случајеве гдје се на нашим судовима изричу минималне казне за ово кривично дјело.

Можете ли нам појаснити шта је то правно гледано сексуално узнемиравање и како се оно третира у законима у БиХ?

Врло је битно разликовати сексуално узнемиравање на радном мјесту које може бити дио мобинга, и представља прекршај и сексуално узнемиравање које представља кривично дјело. Сексуално узнемиравање може бити било физичко, вербално или невербално. Оно дакле, може бити било који облик нежељеног понашања које ствара заштраћујуће, непријатељско, деградирајуће, понижавајуће или увриједљиво окружење за особу која трпи ову врсту насиља.

Изузетно је битно истаћи како је одавно установљено да сексуално узнемиравање није производ сексуалне жеље и привлачности већ је оно утемељено на потреби, најчешће мушкараца, да кроз овакво понашање испоље доминацију и моћ. У Босни и Херцеговини сексуално узнемиравање је први пут регулисано 2003. године Законом о равноправности сполова, након тога Законом о забрани дискриминације те законима о раду на ентитетским нивоима и на нивоу Брчко дистрикта 2017. године.

Чисто да не буде забуне, јер је силовање одувијек (рецимо од независности и за вријеме СФРЈ) било категоризирано у кривичним законима, док сексуално узнемиравање није на тај начин нажалост. Иако оно врло чест претходи силовању, јер различитим "облицима" сексуалног узнемиравања предатор "испитује границе" и "испипава терен", колико год ово сурово звучало тако је, јер на тај начин процјењује потенцијано мету често она тога уопште није ни свјесна. Велики је проблем што су код нас многа понашања и радње прихваћена као потпуно нормална па, жене које су много чешће мета а ријетко предатори, и нису свјесне да их неко сексуално узнемирава док то не пређе у неку "наредну фазу". То почиње од шала, комплимената  и "случајних додира" па се све то интензивира и постаје агресивније.

У ситуацији кад се говори у силовању дешава се да се код нас криви жртва, а не нападач. Не вјерујемо дјевојкама, доводимо у питање њихове исказе. Може ли се уопште такав став према жртвама промијенити и како?

Вјерујем да је то могуће промијенити, одлучним, систематским дјеловањем кроз образовни систем, кроз медије, државне институције. Међутим, то је у нашем друштву, као и сваким другом, процес који се не може десити преко ноћи, он је мукотрпан јер нажалост још увијек дјевојчице чују код куће да се пазе како не би биле силоване, да не "изазивају и провоцирају" својим облачењем, говором итд. Митови и предрасуде о силовању широко су распрострањени и присутни су у нашим домовима, сколским клупама, полицијским станицама, судницама, на малим екранима, свуда. Тај наратив да је терет злочина на жени и дјевојчици мора се прије свега пребацити на друштво и на злочинце, али мора постојати чврсто опредјелјенје цијелог друштва да то мијењамо. Те промјене морају кренути од система, образовног, здравственог до правосуђа, тек када ту будемо имали одлучно, ефикасно и праведно третирање жена које су преживјеле силовање, када се пошаље јасна порука јавности да је трајно опредјелјенје институција да заштите жене и осигурају им подршку, можемо очекивати и промјене у јавном дискурсу.

Нажалост доминантан је тај патријархални наратив, посљедњих дана свједочимо томе гледајући коментаре на вијести и извјештаје на друштвеним мрежама. Ако је ишта приближно страшно и ужашавајуће као злочин силовања то су кометари људи свуда, свих добних скупина, сполова, нивоа образовања, који доводе у питање искуства жена и дјевојчица које су преживјеле силовање или неки други облик сексиалног узнемиравања. Потребна је огромна храброст да жене говоре о томе, да се оснаже пријавити злочинце, јер знају да ће поново кроз кривични поступак преживљавати трауму, суочавати се са својим предатором. Баш због тога, посљедње што требамо је доводити у питање то што је жена преживјела, осуђивати је, пропитивати њену моралност, оправдавати или глорификовати злочинца.

Колико је важно да се и правници, адвокати, тужитељи, судије едукују по питању сексуалног насиља. На једном мјесту сте написали да је право жива катергорија, односно и закони се може мијењати?

У процесуирању случајева сексуалног насиља, осигирању правне сигурности, али прије свега у стицању повјерења жена које су презивјеле и преживљавају сексиално насиље, да ће добити заштиту система те да ће злочинац бити кажњен, круцијално је да се сви у систему од полицајца који заприма пријаву, до лијечника, психолога, тужитеља, судија и адвеоката едукују о томе како поступати у овим случајевима. Институције се често воде неким праксама које иду линијом мањег отпора и тумаче закон као непромјењиву категорију, а не тумаче га у складу с временом у којем живимо, па има коментара "какав мобинг и узнемиравање, постоје озбиљније ствари којима се правосуђе треба бавити". Свједочили смо изјави судије да савремене жене нису навикле на шамар. Какву то поруку шаље његовим колегицама и колегама који су хијерархијски у суду испод њега? Какву поруку шаље студентицама и студентима факултета на којем предаје, какву поруку тек шаље женама које преживљавају насиље?

Недопустиво је да имамо случајеве гдје након пријаве физичког насиља у породици полицајци и инспектори, након узимања изјава од оба партнера кажу, "идите ви кући ријешити то између себе", када знамо да је скоро у свум случајевима насиља у породици оно поновљено, да је поред физичког и психичког присутно и сексуално насиље. Недопустиво је да судија као олакшавајућу околност и аргумент за одређивање условне казне, узима чињеницу да је неко отац двоје дјеце и "породични човјек", у случају дуготрајног сексуалног узнемиравања које је на физичко и ментално здравље жене која је преживјела насиље оставило дуготрајне посљедице.

Ипак, допушта се, уз све то, када и дође до пријаве насиља, када се покрене поступак пред судом он траје дуго, злочинцима се посебно за случајеве силовања изричу ниске казне које су увијек ближе закоснком минимуму, а жена осим поновног преживљавања траума не добије никакву сатисфакцију нити осјећај да је систем штити. То додатно обесхрабрује све оне које су преживјеле или још преживљавају насиље да се одважне пријавити злочинце.

Често је присутно пропитиване и довођење у сумњу жена које су преживјеле силовање кроз аргументацију да се нису браниле, па се тако и предатор не може оптужити за силовање. То је нажалост и аргумент који чест одбрана у поступцима користи а неријетко таквим аргументима и судови дају легитимитет, управо због уско постављене закоснке квалификације кривичног дјела силовања.

Због тога је важно истаћи да су у више од 80% случајева жене силоване од мушкарца којега познају и коме вјерују, од чега 45% чине њихови тренутни партнери. Оне се не супротставе насилнику јер се боје додатно разљутити нападача што би могло резултирати тежим повредама, свјесне су да немају довољно снаге и/или вјештине за одбрану, најчешће су у шоку и не могу се помакнути нити позвати у помоћ. У 70% случајева силовање је планирано и предатор користи ситуацију у којој је особа угрожена/рањива па и неспособнија за одбрану. У скоро 90% случајева силовања укључена је пријетња по живот жене или њој блиске особе, у 50% случајева укључена је пријетња оружјем.

Ипак присутне су промјене, Атлантска Иницијатива израдила је сјајне приручнике за упослене у правосуђу који кроз анализе судске праксе садрже упуте како поступати у свим горе наведеним случајевима те су радили презентације приручника и едукацију упосленика у правосуђу. То јако битан помак, међутим, он поред овог којег покреће цивилни сектор мора кренути из самог система јер и закони, процедуре и процеси морају поштовати међународне стандарде на које се ово друштво обавезало, мора се радити на измјенама и допунама закона који третирају ову област и на пимјени истих.

Код нас се о овим темама не прича често, посебно не јавно, то је табу, срамота. Колико је важно да се освијестимо да схватимо да није срамота у женама које су доживјело сексуално насиље, односно да мушкарци који су насилни требају да буду кажњени?

То је управо она пријеко потребна демистификација митова, предрасуда и стереотипа о случајевима сексуалног насиља који су дубоко укоријењени у патријархалне наративе, а саставни су и доминантни дио јавног дискурса. Већина стереотипа и предрасуда могу се врло лако пробити разним истраживањима на ову тему и статистичким подацима. Када на предрасуде и митове у својој кући, школи у медијима, било гдје у јавном простору почнемо одговарати чињеницама започет ћемо процес демистификације случајева сексуалног насиља који ће довести до тога да се у јавном дискурсу поставе јасне прихватљиве норме и обрасци понашања. Особа која преживљава или је преживјела било који облик сескуалног насиља није крива, то се никада, нигдје не смије доводити у питање, јер предатор у већини случајева увијек "припрема терен" и планира злочин, а циљ злочина је доказати надмоћ а не сексуални порив.  У данашњем друштву, круцијалну улогу поред одгоја и образовног система играју медији који у највећој мјери одређују на који начин се креирају наративи у јавном простору.

Колики је проблем што се путем интернета без цензуре могу ширити сви облици зла, подржавања силовању, говор мржње, исмијавању жртви и слично. Да ли се цивилизацијски уопште можемо борити против тога?

Ако желимо вјеровати да смо дио цивилизације, да смо људска бића с разумом и осјећањима онда морамо вјеровати да се с тим можемо и борити, ако су у томе успјела друга друштво вјерујем да и ми можемо. То не значи да тамо негдје, у уређењем и здравијем друштву нема предрасуда и говора мржње, има, али он није доминантно присутан и подржан облик понашања. Медији нажалост, посебно у нашем несређеном, готово дивљем он-лине (јавном) простору у великој мјери подстичу мрзитељске и осуђујуће коментаре.

Често примјећујем, не само када је ријеч о овој теми, садржаје који врло очигледно имају за циљ да подстакну људе на коментаре, расправе које су испуњени говором мржње, вријеђањем и предрасудама. То се може контролисати, колико год захтјевно било, медијски радници никада не могу оправдавати такво понашање људи који конзумирају медијске садржаје. Посебно у он-лине простору, без обзира што је он неуређен и што је то још увијек осјетљиво питање ограничавања слободе говора, морам подсјетити да медији могу цензурисати коментаре које садрже осуде, стигматизацију и говор мржње, могу блокирати такве кориснике али свјесно бирају да то не учине.

Колико је важно да се у оваквим ситуацијама његује солидарност, да нађемо ријечи подршке и спремност да подржимо дјевојке у можда највећој борби која их је задесила у њиховим животима?

Бескрајно је важно за цјелокупно друштво јер је то процес који ће исказивањем подршке и солидарности дуготрајно утјецати на то да се промијене доминантни наративи и да се у јавном простору креира окружење које ће онима које су преживјеле и преживљавају било који облик насиља дати гаранција ју да ће бити заштићене. То ће им дати храброст да се одваже пријављивати злочинце, јер ово чему сада свједочимо само је врх леденог бријега.

Лично ме потакнуло да по први пута разговарам са својом мамом о сексуалном узнемиравању које сам доживјела као дјевојчица, за које сам се освјестила да сам доживјела тек након бројних разговора код психолога, којег сам посјећивала због естремно тешких напада панике. Требало ми је тако дуго времена да се уопште освијестим шта сам као тринаестогодишњакиња доживјела. А није да нисам имала те озбиљне разговоре са својом мамом још прије пубертета и са својим пријатељицама, није да нисам знала да сигурно имам подршку, заштиту и разумијевање у својим најближима, ипак сам шутјела толике године.

Не могу ни замислити како је свим другим женама и дјевојчицама које су преживјеле све ове грозоте, које годинама окривљују себе, живе у страху и очају, не могу развијати здраве односе са људима због својих траума. Задње што имамо право је да у било кога упиремо прстом, да га осуђујемо и пропитујемо јер сутра то може бити било ко од нас. Можда су то већ наше сестре, мајке, родице, пријатељице а шуте јер ми осуђујемо тамо неку другу храбру жену која се усудила проговорити.

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.