Нејра Бабић: Фали нам емпатије! Све што се не дешава нама, за нас не постоји

Шта бисте понијели са собом у коферу да сутра одлазите из БиХ? Одговор на ово питање дало је чак 627 особа, које су учествовале у анкети, на темељу које је настала представа "Једваносимсобоакаломистобо" на сцени Сарајевског ратног театра (САРТР)

Sara Velaga / 14. новембар 2019

foto: privatna arhiva

Представа се бави актуелном темом одласка младих из БиХ. Текст је радила млада драматургиња Нејра Бабић заједно са Алешом Куртом. С обзиром на то да припремају и нову представу заједно "Буллyинг Цоллецтион", чија се премијера очекује 13. новембра у Сарајеву, искористили смо прилику да у разговору за БУКУ сазнамо више о самом настанку представа, процесу рада, али и друштвено актуелним питањима.

„Опширност и емотивност коју смо добили као одговоре на питање "Шта бисте понијели са собом у коферу да сутра одлазите из БиХ" били су јасан доказ колико нас се ова тема заправо тиче. Од  фотографија, тегле босанске земље, мириса прољећа у Мостару, ината и хумора, па све до резигнираних одговора у којима људи не би понијели ништа, јер им је ова држава уништила све лијепо. Од бакине постељине и кључа од старе куће до оних који размишљају да ли да запале своју диплому док шетају од шалтера до шалтера и од бироа до бироа“, прича нам Нејра о настанку представе  "Једваносимсобоакаломистобо.

Обзиром да испитаници анкете нису били само младе особе, додаје да је још трагичнија чињеница да они који су се више од пола живота борили за неке идеале, сада више нису сигурни у њих и желе да оду из БиХ.  Управо због тога, увјерена је да ће ова тема, нажалост, још дуго бити актуелна. 

фото: Дженат Дрековић

Кроз свој рад Нејра се бави дискриминисаним, али и маргинализованим групама, као што је случај са „Народном драмом“, која се бави љубављу двију жена, али и најновијом "Буллyинг Цоллецтион", која се бави жртвама вршњачког насиља. Занимало нас је колико умјетност може бити језик помоћи, схватања, разумијевања и примјећује ли одређене помаке у друштву у погледу наведених тема?

Умјетност може „говорити“ различите језике само онда када је продукт искрених увјерења и намјере умјетника. Једино тада су ти језици и публици блиски или бар разумљиви.  
Често током рада на представи будем захвална на послу који ми  омогућује пропитивање свијета и себе. С друге стране, изласком у тај свијет схватим да је мој живот у позоришној кутији доста привилегован. Постанем свјесна чињенице да је постотак позоришне публике, као и оних који ће прочитати овај интервју, мали у односу на количину људи који не желе да разумију и немају времена да пропитују. 

Ипак, вјерујем у моћ умјетности, све док бар једном мјесечно имамо неког коме ће то бити први, али не и посљедњи, одлазак у позориште. 

Вршњачко насиље је, нажалост, проблем са којим се као друштво веома често сусрећемо. У чему мислите да смо као друштво заказали и имају ли данас дјеца право усмјерење, па и одгој и образовање?

Емпатија. У томе смо заказали. Све што се не дешава нама, што нам није тренутно блиско, за нас не постоји. Када постане наш проблем, врло смо гласни и борбени, а до тада – што даље од мене.  

Такођер, родитељи и дјеца, а на крају и образовање, пате од савремене болести – представљања околини и свијету у најбољем свјетлу. Дјеца морају имати најбоље оцјене, ићи у најбоље школе, тренирати најбоље спортове, родитељи све то морају омогућити док најбоље раде своје послове. И из тог представљања, добили смо све, само не истину. Не признајемо своје слабости, болове, страхове, своју беспомоћност у појединим ситуацијама. 

Мислим да је најбитније усмјерити дјецу према нечијим раширеним рукама. Загрљаји – дјеци, родитељима, учитељима, свима су потребни искрени загрљаји. 

 

Ипак, чињеница да је свако треће дијете жртва насиља у БиХ додатно застрашује и упозорава. С тим у вези, поставља се питање је ли начин суочавања са истином први корак ка превенцији вршњачког насиља? 

Стид које жртве вршњачког насиља осјећају и због којег се одлучују на шутњу је врло присутан и често води до кобних посљедица. Тако да мислим да је признање и то суочавање са истином једини и прави корак ка превенцији насиља. Битно је да има пуно раширених руку, да се сва та дјеца могу осјетити сигурно и заштићено у загрљају. 

Цјелокупни репертоар САРТР-а садржајан је по многим друштвено-ангажованим представама. Како, међутим, оцјењујете рад позоришта на нивоу БиХ када говоримо о друштвеној ангажованости и публику у складу са истим?

Друштвена ангажованост у позоришту је добра само онда када није сама себи сврха. Ако јесте, врло  лако можемо упасти у замку причања прича које нас се искрено не тичу. Мислим да је много боље да се бавите диносаурсима, ако вас то дубоко занима, него да читате наслове у новинама и тражите шта би то можда могло бити актуелно и ангажовано. 

Мислим да су позоришта својим постојањем, без обзира на репетоарску политику, већ довољно друштвено ангажована. 


 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.