Нејра Латић Хулусић: По вама се ништа неће звати

Код нормалног свијета се вријеме мјери или прије или послије рођења Криста, или прије и послије хиджре Мухаммеда а.с. Само се код нас вријеме још увијек мјери са прије или послије рата.

Nejra Latić Hulusić / 17. април 2019

Тако и ја ову колумну, да бисмо се схватили, морам почети са осјећањем да нам од рата никада није било горе. Слабо да се сјећам ичега прије рата, па ту еру развоја ове цивилизације не третирам јер нисам била, не знам…

У мојој глави она је негдје гдје су ми и грчки митови, скулптуре великана из прошлости и античке грађевине. Што се мене тиче, родила сам се у средњем вијеку, у доба великог мрака и невоље, и ево и остарих у доба инквизитора, никада, чини ми, се ренесансе угледати нећу овдје.

Да не будем сноб какав јесам и да не подразумијевам да сад сви знају шта је ренесанса, сад ћу и објаснити у пар реченица. Ренесанса је један од највећих покрета у развоју мисли, културе и умјетности који је модерна цивилизација доживјела. Ренесанса је настала као одговор на средњевјековна поимања свијета, назадовање, несклоност ка науци, напретку, цензури, неслободи, инквизицији, иновативности…

Средњи или “мрачни” вијек је био период за који се не може казати ни да је период развоја цивилизације, јер је у то вријеме просто све стагнирало. Црквена учења забрањивала су експерименте, а знање и слободна мисао су угњетавани и тако су царства опстајала на незнању, а свако пропитивање себе или не дај Боже, власти или Цркве било је означено тешким гријехом, издајом и херезом вриједном ломаче. Пјесници су пјевали само црквене спјевове, сликари и златари само богомоље златили и украшавали не би ли народу страх у кости још већи утјерали својим страшим приказима пакла и богатства.

У таквом свијету, појавила се једна богата породица банкара у Фиренци, довољно богата да може живјети онако како хоће неовисно о цркви, а довољно паметна да за себе откупи нови покрет који је пријетио да ће разданити средњи вијек. Богата фјорентинска фамилија звала се Медици. За њих сте сви чули, не зато што су били чему војсковође и дипломате, него зато што је то породица која је одшколовала и финансирала све великане ренесансне умјетности.

Ти мудри, паметни Медицији су схватили на вријеме да се на улицама Фиренце јавља један нови талас мисли, један препород – ренесанса – и да је паметније у такву једну мисао уложити на вријеме него да их то вријеме прогута. Схватили су на вријеме да се појављују неки људи којих није страх да мисле, који не сликају само да би нешто било лијепо, него да и нешто значи, и који пишу да би нешто рекли, а не да би се неко дивио њиховом краснопису.

Тако су Медицији за своју богату и лукаву трпезу довели Мицхелангела, да тог Мицхелангела, кад је био дјечак од 13 година. Скужили су генијалност Галилеа кад му је било пет, спонзорирали га и једини увјет му је био да своја открића прво изнесе на дворским забавама Медиција.

Боже! Каква проницљивост.

Ако вам ова два имена, за која знамо захваљујући парама Медиција, нису довољна, додаћу вам и Леонарда да Винција као трећег.

Ето, тако данас, стољећима послије, нико у озбиљном говору не спомене ова три великана, а да не спомене и те мудра владајуће Медиције. Људи и данас иду у Фиренцу да се диве тадашњим грађевинским и умјетничким егзибицијама и надмудривањима Медиција са околним републикама. И данас се милиони туриста годишње распамети под призором фјорентинске катедрале, ваздушног моста који је спајао нову палату Медиција са тадашњом управом града-републике.

Неки максуз дођу да се диве њиховој старој кући која се пика као први примјер ренесансе у архитектури у свијету. Кућа је пројектована тако да извана изгледа скромно и приступачно, не пуно већа фасадом од осталих кућа тадашњих богатуна. Могли су Медици сазидати двадесет таквих низ улицу, али су лукаво одлучили да се пројекат направи тако да из сваког угла обичан Фјорентинац може имати осјећај да су њихови владајући, драги Медици, приступачни и скромни, јер је тако пријало духу ренесансе и културног препорода који су заговарали.

Е, у тој Фиренци лијепој, ме затекла вијест да један наш гроф од канализационих цијеви, који ће у хисторију отићи познат као и пацови из своје генерације, напао сниматеља. Наш краљ, у народу за коју годину непознат као нико, а сада зван Изетбеговић полетио је низ канализацију хисторије спашавајући злог грофа и казао како је гроф Ћесир тукао камеру, а не сниматеља.

Читала сам ту вијест на Мицхелангеловом видиковцу. Прво ме заболио стомак као да сам се отровала. Онда ми је дошло да плачем. Онда сам гледајући у музеј умјетности зван Фиренца сабрала у глави да се у овој тужној земљи не снима више ни пола филма годишње, да се позоришта скоро гасе, што од неимаштине што од креативности, да сваке седмице плати по један новинар да ли главом или памећу, да сликари раде као конобари, а да глумци читају политичке памфлете на изборима.

Новац за културу и умјетност је пресушио и никада од рата до данас умјетницима није било горе.

Већина нас је доведена у ситуацију да бирамо између шутње о овом мрачном добу у којем живимо и егзистенције. Живе добро само ови што шуте и осликавају богомоље и канцеларије министара.

Ухватила ме кратко паника, а онда туга, а онда сам се сјетила опет Мицхелангела. Наиме, Медицији су наручили неке скулптуре од њега, он их је исклесао али су улизице неке устврдиле да оне нимало не личе на праве Медиције. Геније је тада казао: “Кога ће то бити брига за 1000 година, када виде ове скулптуре?”. Хтио је рећи да се нико неће сјећати како су они заправо изгледали. Његова дјела ће бити једина референца тога ко су били и како су изгледали. И, ево, 500 година касније и јесте тако.

Зато, краљеви који инвестирате само у подземне инсталације и канализационе цијеви, баш као да сте пацови, а не људи. По вама се ништа неће звати.

За вама ће још коју годину остати ваша бахата и кичава здања те понека фотографија на интернету да се зна колико сте појавно били ружни. Нико неће памтити ни ове улизице што вам се додворавају. Да имају памети и образа, рекли би вам до сада гдје гријешите. Скупа са вама ће пролетити кроз одвод хисторије.

О вама ће се знати оно што будемо писали ми, који нисмо ни зрно генијалности као Да Винци, али смо спремни хљеба не јести, али истину о вама кроз свој рад казивати.


Текст преузет са портала Лола


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.