Нека будем и под шатором, само да нисам поред насилника (ФОТО)

„Нека будем и под шатором, само да имам мир, само да нисам поред насилника. Поручила бих свим женама да се не стиде пријавити насиље, да се спасу од насиља чим прије. Многе су жене и убијене трпећи насиље, можда бих и ја била убијена.“ 

BUKA portal / 27. мај 2019

Foto: Imrana Kapetanović


Партнерско и сродничко насиље над женама не бира старосну доб, степен образовања и економски статус. 

Још увијек у својим двадесетима, с дипломом средње школе с којом би лако нашла запослење, наша прва саговорница у зеничкој сигурној кући је већ пола године и остат ће ондје док њен случај не добије судски епилог. Насиље је трпјела од супруга, понајвише психичко, повремено и физичко.

„Трпјела сам увреде, вику, изазивање страха, контролу, манипулације, присиле. Кап која је прелила чашу био је тренутак у којем сам схватила да сам изгубила самопоштовање. Одлучила сам то сасјећи у коријену.“ 

Једна је од ријетких жена које су смогле снаге насилника напустити већ након прве године преживљеног насиља. Од помоћи је било то што су комшије једне прилике позвале полицију, те је посредством полицијских службеника смјештена у сигурну кућу којом руководи Медица Зеница. Ондје је добила потребну психолошку помоћ, савјете и информације. И најважније – схватила је да је жртва насиља. Жене насиље обично трпе годинама, деценијама, често ни не препознајући да су жртве. 

„Најтежи дио је био признати да сам жртва насиља. Жртве тешко препознају насиље, а осим тога, у психичко насиље је теже упријети прстом, али ране које оставља теже зацјељују од оних које оставља физичко.“

У сигурној кући је, каже, имала довољно времена за себе и мир да о свему размисли, а стекла је и нова знања и вјештине које су јој помогле да врати вјеру у саму себе.

„Данас се осјећам као друга особа. Видим да сам јака и да могу све. Вољела бих поручити женама да не трпе, да буду храбре и јаке, свјесне своје важности. Живот је кратак, цијените га и не допустите ником да вам га уништава.“

Наредна саговорница од прве је старија скоро тридесет година. Жена у педесетим годинама, у сарајевској сигурној кући коју води Фондација локалне демократије смјештена је већ годину, заједно с кћерком која иде у средњу школу. С мужем је провела више од тридесет година, а посљедњих пет заједничких година психичко и физичко насиље је ескалирало до мјере коју пореди с мукама ратних логораша. 

„Преживјела сам логор. Није ми дао да једем, да пијем воду, да узимам лијекове, да ложим ватру, одвојио ме је од пријатеља и породице. А било ме је срам пријавити насиље. Од насиља сам се и разбољела, завршила сам у болници, а кад сам се вратила, насиље се наставило. Пријетио ми је да ће ме убити.“ 

С кћерком је на крају трчећи побјегла из куће у тренутку непажње насилника, те је смјештена у сигурну кућу. О супругу је годинама била економски овисна, те јој у сигурној кући помажу да оствари право на пензију. Здравље јој је нарушено, свакодневно пије лијекове за бројна стања која су посљедица претрпљеног насиља. Ипак, након што је у сигурној кући добила мир и сигурност, прилику да мисли о будућности, да се психички опорави и стане на ноге, вјерује у боље сутра.

„Нека будем и под шатором, само да имам мир, само да нисам поред насилника. Поручила бих свим женама да се не стиде пријавити насиље, да се спасу од насиља чим прије. Многе су жене и убијене трпећи насиље, можда бих и ја била убијена.“ 

Посљедњих година учесталије насиље од сродника – најчешће синова

Жене се за помоћ обично јављају након дугогодишње изложености психичком и физичком насиљу, али и сексуалном и економском, истиче Сања Сахачић, психологиња у сигурној кући Фондације локалне демократије, јединој сигурној кући у Кантону Сарајево која пружа помоћ женама и дјеци жртвама породичног насиља, као и дјевојкама жртвама сексуалног насиља, инцеста и породичног насиља. Осим најучесталијих облика насиља над женама - психичког и физичког насиља од партнера, у посљедњих неколико година учесталије се јавља психичко и физичко насиље од сродника, најчешће синова.

„Ријеч је о тежим облицима насиља, а најчешће се ради о женама које су самохране мајке и годинама се носе с проблематичним понашањем синова, те ови случајеви захтијевају и другачији приступ.“

Сигурне куће женама које су преживјеле насиље осим крова над главом омогућују да се, склоњене од утицаја починиоца насиља, породице и околине у којој наилазе на осуде, психички стабилизују, укључе у психосоцијални третман, а потом и да почну радити на осамостаљивању и оснаживању. Ондје добијају помоћ при остваривању права и планирању будућности, прилику за преквалификацију, стицање нових знања и вјештина на основу којих се запошљавају или самозапошљавају. 

„Пуно жена које су прошле наше курсеве се запослило. Управо имамо примјер фирме отворене у Жељезном Пољу у којој ће на пословима кројења и шивања кошуља намијењених извозу бити запослено 20 жена које су прошле наше едукације“, наводи Фатима Чајлаковић-Мешановић, социјална педагогиња у Медици Зеница.

Насиље се пријављује чешће него раније

Неразумијевање динамике насиља у породици још увијек је присутно у бх. друштву, чак и међу стручним особама које су ту да жене које су преживјеле насиље упуте у сигурну кућу – полицајцима и социјалним радницима, као и међу онима који одлучују о њиховом финансирању – различитим нивоима власти, те се дешава и да неке општине поруче сигурним кућама како на њиховом територију нема насиља у породици. 

Да се ствари ипак крећу набоље говори податак сигурних кућа из Зенице, Мостара и Сарајева како се насиље у породици пријављује учесталије него што је то био случај, рецимо, прије десет година. 

„Наш СОС телефон жене данас више позивају, освјештеније су него што су биле раније“, истиче Сања Сахачић. 
Истовремено, статистички показатељи о броју жена и дјеце збринутих у сигурне куће не одражавају стварни обим насиља у породици, па чак ни број пријављених случајева насиља, наводи Лејла Херемић, социјална педагогиња и породична савјетница у Медици Зеница. 

„Често се и пријављени случајеви насиља у породици у записницима заведу као инциденти или нарушавање јавног реда и мира, без обзира што су рађене бројне едукације с полицијским службеницима, али у нашој средини се увријежени ставови и свијест споро мијењају. Нажалост, не дођу све жене до сигурне куће и ми стално истичемо да није исто бити жртва насиља у Зеници, у Тешњу, у Завидовићима, у Високом, јер помоћ жртвама и смјештај у сигурну кућу зависе од воље политичких руководилаца да подрже суфинансирање смјештаја жртава насиља, као и од спремности професионалаца да се укључе у рјешавање тог проблема.“ 

Зашто жртва, а не насилник, мора напустити своју кућу?

Једно од најчешћих питања која се постављају у вези са сигурним кућама у јавности јесте колико је добар модел по којем жена која је преживјела насиље, неријетко с дјецом, напушта свој дом, а починилац насиља остаје у свом дому. Закон, истина, предвиђа заштитну мјеру удаљења насилника из породице, али не постоји рјешење за смјештај насилника, а нико не може 24 сата дневно дежурати испред куће и спријечити поновно суочавање с насилником, истичу у Медици Зеница. 

„То би било изводиво у идеалном систему, када би социјални радници и раднице посјећивали жртву у кући, те када не би имала на горњем спрату свекрву која ће је свакодневно 'ружити' што јој је отјерала сина из куће. Ми не живимо у таквом окружењу. У нашем окружењу, то би отворило простор за поновну виктимизацију жртава од стране околине и породице“, наводи Херемић.

Жене које су претрпјеле насиље неријетко се напосљетку враћају насилнику, а наше саговорнице истичу да разлог за то није увијек економска овисност о партнеру, како се обично мисли, већ психолошка овисност о породичном животу, чија се тежина занемарује. 

„Враћају се и зато што вјерују да ће се насилник промијенити, али ми увијек наглашавамо да је за промјену нужно да починилац насиља потражи стручну помоћ. Јако је важно радити с починиоцима насиља“, наглашава Сања Сахачић. 

Психосоцијални третман починилаца насиља једна је од заштитних мјера које суд изриче у случајевима насиља у породици. За третман су задужени центри за ментално здравље, а с починиоцима који се добровољно јаве раде и организације које се баве проблемом насиља у породици. Ипак, успјешност провођења ове мјере у пракси је упитна, истиче Елмир Ибралић, психолог у Удружењу Виве жене које руководи сигурном кућом у Тузли. 

„Починиоци насиља се обично јаве на третман због страха да ће изгубити жену, дијете или неке друге привилегије. Крену на третман како би вратили жртву назад, а када се то деси, почну долазити све рјеђе, да би на крају одустали. У пракси је тако да чак и кад суд изрекне ову мјеру, што је ријетко, починиоци најчешће заобиђу третман, а што је још апсурдније, не сносе никакве посљедице за то.“  

Према Ибралићевим ријечима, да би психосоцијални третман починилаца насиља успио, потребна је ангажованост цијелог система, јер се рад с починиоцима може развијати само у условима у којима системи заштите жена које су преживјеле насиље заиста функционишу, јер у противном може додатно угрозити њихову сигурност.

„Третман није чаробни штапић и на њега не треба гледати као на једино и најбоље рјешење. Најбољи начин борбе против насиља је координисани приступ заједнице и једнообразно разумијевање породичног насиља, као и мултидисциплинарни приступ свих институција.“

 

Пише: Тамара Заблоцки/Дискриминација.ба


Бука препорука

Женска права

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.