Ненад Величковић: Академско шарлатанство

Одломак из ауторове нове књиге „Академско шарлатанство. Наука о књижевности и универзитет у транзицији – етнографски приступ“, Фабрика књига (Београд) и Мас Медиа (Сарајево).

BUKA portal / 14. јун 2019

 

Законом о високом образовању прописани су услови за такозвана напредовања академских радника. У зависности од звања – асистент, виши асистент, доцент, ванредни професор или редовни професор – периоди су од четири до шест година, у којима кандидати морају испунити неке задатке. Конкретно:

– ванредни професор: проведен најмање један изборни период у звању доцента, најмање пет научних радова објављених у признатим публикацијама које се налазе у релевантним научним базама података, објављена књига, оригинални стручни успјех као што је пројект, патент или оригинални метод те успјешно менторство најмање једног кандидата за степен другог циклуса студија односно интегрисаног циклуса студија;

– редовни професор: проведен најмање један изборни период у звању ванредног професора, најмање осам научних радова објављених у признатим публикацијама које се налазе у релевантним научним базама података, најмање двије објављене књиге, оригинални стручни успјех као што је пројект, патент или оригинални метод, те успјешно менторство најмање по једног кандидата за степен другог односно интегрисаног циклуса студија и трећег циклуса студија. (Чл. 96. Закона о високом образовању, Сл. новине КС, XXИИ – 33, 2017)

Ако етнографа у овој високој заједници занима на шта се тачно мисли кад се каже научно, одговор у законима и статутима неће наћи. Ни члан 3. Закона, који дефинише основне појмове, не објашњава шта би то била научноистраживачка дјелатност. Ко пажљиво и упорно тражи, наћи ће само овај блиједи покушај:

(1) Под објављеном књигом у смислу овог закона подразумијева се тематски цјеловит и компактан рецензиран научни, стручни или умјетнички садржај у штампаној или електронској форми који:

а) тематизира одређену област;

б) никада прије није био публициран;

ц) је каталогизиран;

д) је путем библиотеке организационе јединице и високошколске установе доступан студентима и академској заједници.

(2) Садржај појмова: успјешно менторство, објављен научни рад, каталогизирана књига, универзитетски уджбеник, оригинални стручни успјех, пројект, патент и оригинални метод, показани резултати у наставном раду, значајан допринос развоју културе и умјетности, прецизније се уређује статутом високошколске установе. (Члан 100. Дефиниција и садржај појмова из услова за избор)

Ни Статут Универзитета, правоснажан од краја 2018, није се претргао од прецизности, а осим тога није уважена ни законска одредба (Члан 101. Регистар публикација, став 7) према којој је „Високошколска установа обавезна у року од годину дана од дана ступања на снагу овог закона донијети правилник о избору у академска звања којим ће успоставити бодовни систем вредновања научних радова као услова за избор у академска звања, као и остала релевантна питања“.

Кад напримјер ред. проф. др. Кодрић постави питање „Да ли је и како је евентуално могуће да сте као изворни научни рад прихватили популарно писани осврт обима 2,5 странице текста (с пратећим сликама и илустрацијама), а који није објављен у релевантној научној публикацији већ у магазину такођер популарног карактера“, он се као приљежни бирократа хвата дужине текста, помињући још и релевантност научне публикације и стилску карактеристику текста (популарност). Бива, ако је написан тако да га и нестручњак може разумјети, онда чланак не може бити научан. Оно релевантна научна публикација звучи моћно, иако је релевантност за област књижевности резултат рада једне комисије којом је он руководио и која је на тзв. листу релевантних часописа уврстила углавном све што је тада било ко предложио.

Публикација око које се он ибрети зове се Лингвазин, магазин за језик и књижевност, издавача Института за босански језик и књижевност у Тузли, а који је индексиран у бази података ЕБСЦО. У истом броју чланак је објавио и његов колега Сеад Шемсовић (2015), и то некролог свом ментору проф. др. Мунибу Маглајлићу – „Академско очинство. У сјећање на проф. др. Муниба Маглајлића“. Исти текст (прецизније: углавном истог садржаја), али не у форми некролога него поводом 70 година Маглајлићевог рођења, Шемсовић је објавио пар мјесеци касније у Годишњаку Бошњачке заједнице културе „Препород“, под насловом „Прво име бошњачке усменокњижевне баштине: 70 година од рођења проф. др. Муниба Маглајлића“ (Шемсовић 2016) са којим је полагао испит за ванредног професора пред комисијом чији је члан био и Кодрић. Па бисмо могли парафразирати увријеђену ведету: „Да ли је и како је евентуално могуће да сте као изворни научни рад прихватили популарно писани осврт обима 2,5 странице текста (с пратећим сликама и илустрацијама), који је објављен у релевантној научној публикацији након што је претходно изашао у магазину популарног карактера?“

Не чекајући одговор, можемо закључити да један чланак, популарно и пригодничарски написан, можемо сматрати научним ако је објављен у часопису националног културног друштва у Сарајеву, а ненаучним ако је објављен у часопису Института за језик и књижевност у Тузли. Зашто? Зато што тузланска наукавриједи мање од сарајевске (сјетимо се оног степенасто-вертикалног покушаја да се сви докторални студији приведу у Сарајево!)? Или зато што на једној корици пише годишњак а на другој магазин?

Ред. проф. др. Сањин Кодрић, чини се, непоколебљиво вјерује да нечије писање јесте научно ако је задовољило неки низ формалности, у које спадају апстракт, УДК шифра, референтност и дужина чланка, а није ако му фали одговарајућа таксена марка.

Све приговоре на рачун његовог писања, брижљиво опечатаног свим траженим институционалним штембиљима, он по свему судећи није уопште у стању да схвати. То да научни рад у хуманистици није свако лапрдање о било чему, унутар задовољене форме, њему до пензије неће постати развидно и у том интелектуалном вегетирању најбоље би га било ставити ад ацта. Али кад му већ сујета не да мира, па пише уз вјетар, потрошићемо овдје још неколико страница на преписку у којој је наговијештен могући главни смјер културинжињеријског контраудара на ову књигу.

Кључни аргумент његовог академског клана биће теза да Величковић нема научне радове, тј. да није научник, тј. да има нејаке референце (Шемсовић), тј. да нема ни знања ни права да о нечијем научном раду, па тако и раду културинжињерије, даје оцјене и судове. Као примјер узеће се Величковићева Школокречина, за коју ће се тврдити да није научна.

Да би се та тврдња доказала, неопходно је претходно установити неке критерије научности. Кад открију да је књига која их иритира дебела (преко 400 страница), да има индекс, библиографију и рецензије, преостаће им само да сквиче како је главни њен дио ненаучан јер је збирка хипотетичких (измишљених) ситуација представљених у форми хумористичних дијалога.

У поређењу са погребно озбиљном тврдњом да се боснистика – „у предметном смислу тиче цјелине књижевног стварања у Босни и Херцеговини, али и у вези с Босном и Херцеговином и њезиним књижевно-културалним контекстом, па у том смислу укључује не само бошњачку те хрватску и српску књижевност у Босни и Херцеговини и књижевну праксу босанскохерцеговачких мањинских заједница већ и нпр. санджачкобошњачку књижевност, а потом и књижевност дијаспорних аутора, како из етаблираних дијаспора попут дијаспоре у Хрватској, тако и из других дијаспорних средина итд“. (Кодрић 2018: 14) – тврдња из Школокречине – да је „патриотизам очекиван и пожељан исход наставе књижевности и томе је подређен школски обавезни избор писаца, дјела и текстова“ (Величковић 2015: 6) – заиста изгледа ситно, као врабац поред ћурана.

Ствар је, међутим, у томе да је оно прво једно произвољно лично (националистичко) увјерење, а ово друго на релевантном корпусу (научно) установљена чињеница. То што је у Школокречини доказ предочен духовито и што су закључци истраживања изнесени на почетку, а не на крају, има своје разлоге. Један је свакако провокација, с циљем да се установе и расправе недоречености закона о високом образовању и научноистраживачкој дјелатности. У овом тренутку правни акти не знају шта су квалитети и стандарди научности, па се избори и напредовања могу наставити догађати по бирократској инерцији у зависности од наклоности и доброхотности комисија, које имају сву слободу да произвољно оцјењују шта јесте, а шта нијенаучни рад. Да трпи и страда квалитет, а аванзује опортунизам, једна је од логичних посљедица недоречених правила. И опет се аутономија указује као самовоља.

Аутономија, међутим, нема ни разлог ни потребу тражити легитимитет у прописима и цијукати из рупа у законима које формулишу страначки интереси. Њена је снага у начелима и стандардима, који се могу дефинисати и формулисати различито, али се увијек односе на сврховитост рада, јасноћу комуникације, стално критичко преиспитивање, провјерене и провјерљиве методе приступа чињеницама, строгост логичког закључивања, интелектуално поштење, које, да се вратимо нашем случају, подразумијева да уредник научног зборника неће објавити свој властити рад објављен већ на другом мјесту раније. Па и ако се то деси, а људски је оклизнути се на сапун и просути сирће (како се некад говорило за пословође ухваћене у проневјери), људски је и признати грешку. А не: „не сјећам се нити се могу сјећати детаља свих својих пет научних књига и више од 100 својих научних, односно већег броја стручних, публицистичких и сл. радова те евентуалних сличности и разлика међу њима, но то овдје није битно, па немам потребу губити своје драгоцјено вријеме да то провјеравам и доказујем било што“.

Али има потребу сјећати се туђих књига и радова, остајући у зрелом узрасту на предконвенционалном стадију моралног развоја, ономе карактеристичном за вртић, како то сликовито представља Колберг у свом чувеном чланку. Да би заташкао неугодну епизоду у својој научној хагиографији, бескрупулозно баца љагу на колегицу која с цијелом ствари нема никакве везе. Наравно да има право сумњати у квалитете Школокречине, или двојити о њеној научној тежини, али сигурно не на начин како то овдје чини – отварајући то питање пост фестум, машући лепезом логичких грешака (релативна ускраћеност, позивање на лицемјерје, црвена харанга…). Уосталом, да му је логика јача страна, разумио би да је Школокречина себи могла допустити хибридност, јер се претходно чврсто уземљила у опсежан корпус чињеница које је анализирала и интерпретирала логички јасно и тачно.

Она је у тим стандардима имала и неку врсту узора. То су у нашем језику књиге Виктора Иванчића, прије свих Точка на У, у којој на темељу великог броја релевантних чињеница, историјских, политичких и правних, аутор прати и анализира судски процес Динку Шакићу. (Отприлике као Хана Арендт суђење Ајхману.) Иванчић информише тачно и објективно свог читаоца о свим битним околностима случаја, да би се прије свега оригиналним језичко-стилским рјешењима (често бритко духовитим, користећи хумор не само као реторичко средство држања читатељске пажње, него, далеко важније, као начин изоштравања фокуса и логичког поентирања) и сам јасно и недвосмислено морално одредио према теми којом се бави. Аутор користи изворе у функцији аргумента, а не с циљем да остави утисак упућености у литературу. Прочитаним књигама не маше као покемонима и често игнорише техничке формалности везане за критички апарат. Теме јасно формулише, тако да читалац нема нејасноћа о томе шта чита, и зашто је о томе важно знати чињенице и заузети став. Иванчић се ни првенствено ни искључиво не обраћа семинарском аудиторијуму с којим плази уз степенасту спиралу академске каријере, него мислећим бићима која желе живјети достојанствено, и вјерују да говорење/писање у оквирима и стандардима хуманистике томе може допринијети. Вјероватно због тог погрешног адресирања не котира високо у заједници доцената и професора, која ће за почасног доктора (Загребачког универзитета) изабрати Драгана Човића.

У свом (за сада) посљедњем тексту Споменици разбратности Иванчић (2018), слиједећи траг документарних фотографија са попришта масовних злочина и других повреда хуманитарног права, а која су сва била прије тога установе културе, више него увјерљиво показује како национална култура функционира као култура насиља. Српски, хрватски и бошњачки национализам, одбијајући да меморишу мјеста тортуре у зонама својих одговорности, на једнак начин креирају деформисане слике прошлости у којима су злочинци увијек они други. Описујући мучења и понижења бошњачких заточеника у Дому културе у Челопеку, или наглашавајући детаљ да су у Дому културе у Пилици људи убијани паљбом из отвора за кино-пројектор, Иванчић (2018: 10) исписује синтагму театар окрутности, да би на примјерима више од двадесет сличних мјеста на територији Босне и Херцеговине, Хрватске и Косова показао једнак однос ратних побједника према злочинима властитих јединица. Испоставља се, на симболичкој равни, да тортура није имала за циљ само понизити или елиминисати непријатеља, него и затомити сјећање на период југославенског социјализма и његов другачији однос према култури. Ревизионизам се и овдје јавља, у свом екстремном облику, као настојање да се мучења, окрутности, понижења и масовне егзекуције релативизирају, а починиоци аболирају. Између чињенице да се Музеј битке за рањенике у Јабланици не сјећа времена кад су Бошњаци у њему држали заробљене Хрвате (и да нико у њему нема потребу да провјерава или доказује било шта у вези с тим) и чињенице да су бошњачки приређивачи и текстолози заборавили прештампати цијелу једну половину Куленовићеве поеме На прави сам ти пут, мајко, изаш’о – нема разлике. Културална боснистика (једнако као и србистика, или кроатистика) жонглира с терминима културалног памћења, културалне меморије, књижевно-културалног архива, хисторијске трауме, репрезентације прошлости, културалномеморијског читањасакривајући истовремено у заборав компромитирајуће чињенице о национализмима којима служе. У истом мостарском зборнику у којем је словкала о Шантићу, јужна боснистика напабирчила је и 13 радова о Зуки Джумхуру. Да ли је иједан проблематизовао намјерно заборављање путописа Камен црног сјаја у првом бошњачком издању Некролога једној чаршији? Није. Иако их се шест од 13 реферисало на проблематичне Ризванбеговићеве приређивачке одлуке.

Зашто уосталом и би, кад то од њих нико не тражи. У њиховом формалистичком микроуниверзуму и Иванчићев есеј је ненаучан, јер је објављен у илустрованој књизи и јер је писан стилом који није стерилан.

Кад би претендирале на статус научне релевантности унутар културалних србохрбоснистика, Иванчићеве двије реченице – „Идеолошки конструкт националне културе на присилном је одржавању култа ‘матерњег језика’ демонстрирао своје егзекутивне врхунце. Језик је смјештен у средишту националистичког имагинарија, он је највиталнији дио националног бића, везивно ткиво које народ држи на окупу, темељ државности, кичма идентитета, бедем који штити од вањских угроза и спрјечава унутрашње осипање, само пулсирајуће срце духовног простора нације: светиња унутар светиње“ (Иванчић 2018: 67) – морале би се спојити у једну, е како би их међународна академска заједница препознала као научно акрибичне и истраживачки инвентивне. Рецимо овако:

При том, нарочито, а прије свега у том смислу, идеолошки конструкт националне културе шире али и уже схваћене, нужно је штавише на присилном одржавању три односно четири мање или више најуже скопчана култа ‘матерњег језика’ при чему је на темељу ових али и других значења демонстрирао своје егзекутивне врхунце, што је све на једној страни значајно, али и значајније па и најзначајније, у смислу да је језик притом смјештен шире у средишту а уже на маргини, односно у центар културалног имагинарија, али и мимо а особито насупрот, па је у коначници он највиталнији дио културалног бића, и то не само везивно ткиво као такво, него потом и прије свега између осталог онакво које културу држи на окупу, али и мимо а особито насупрот као такво знатно значајније и у коначници темељ државности, баш као и кичма идентитета, односно у том смислу бедем који штити од вањских угроза али и спрјечава унутрашње, баш као и вањско осипање, при чему је у коначници исто тако и само пулсирајуће срце духовног простора бошњачке односно босанскохерцеговачке културалне књижевнохисторијске и књижевнотеоријске науке: аветиња унутар аветиње.

Док је те и такве заједнице, академско шарлатанство не треба да брине за своју будућност. Више бирократска него научна, она се најзад развила у интересну групу повезану амбицијама и каријеризмом и мотивирану комфором и привилегијама. Њен се дискурс природно окренуо фразама, формуларима, шаблонима, базама, шифрама и бодовима. Ритуално се окупљајући по конгресима, скуповима и конференцијама, чланство те заједнице, од којег се очекује да види даље од хоризонта, предано као кокошад истражује локална дворишта и објављује радове као да носи јаја – уредно и на вријеме.

Први корак у другом смјеру је заоштравање полемике о стандардима научности. Њега је покушала начинити ова књига.

Фабрика књига, јуни 2019.

Пешчаник.нет, 13.06.2019.


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.