Ненад Величковић: Јелек пуца кад срце нарасте

Цијела збирка Нушићева, Рамазанске вечери, једва видљива у дубокој сјени много познатијих комедија, оставља данашњег читаоца збуњено насмијешеног.

Nenad Veličković / 08. новембар 2019

 

Јелек пуца кад срце нарасте
(Бранислав Нушић, Талаки-Селасе)

Цијела збирка Нушићева, Рамазанске вечери, једва видљива у дубокој сјени много познатијих комедија, оставља данашњег читаоца збуњено насмијешеног. То што је читао било му је и занимљиво и сладуњаво, и сентиментално и истинито, и пречесто налик заплетима популарних сапуница, али на крају не зна куд би то искуство смјестио. Једино у шта је сигуран да не треба чинити јесте упрегнути Рамазенске вечери у интеркултурални кич, па слинити од среће над чињеницом да један српски писац без скривених злих примисли лијепо описује муслиманску средину, њен језик и обичаје и ликове у њој.
Да објасним зашто овако мислим, послужићу се причом Талаки-селасе. Тај израз означава врсту развода, по шеријатском праву, гдје се растављени муж и жена не могу поново вјенчати осим под једним посебним условом. (Иначе је најгора ствар у овој збирци то како Нушић даје наслове причама; ко да ти исприча крај одмах.)

Наслов је о разводу, а почетак о идеалном браку.

Стари Хаджи-Агуш сједи у бахчи и пуно му срце при погледу на невјесту, Нафије. Под њеним прстима, који су кном ишарани па личе и сами на цвјетове, башта буја, дивљају боје и мириси. А њен муж, Емин, Хаджи-Агушев син, чим заврши с послом, јури њој из чаршије, и носи јој увијек неки поклон. Она га чека на капији, па онда до касно увече остану да гугучу.

А док њега нема, поподне за врућине, сакупе се понекад у бахчи хануме. Сједну у хлад, изрежу кришке бостана, и развезу причу о мужевима. Једна међу њима им свима говори којој је какав муж, а оне се све тресу од смијеха. Један је шишман, пије ко Влах, други лијеп, ама трчи за Јеђупкама, ти се мажеш ђулом а он смрди на ракију, и све тако. Само Нафијиног мужа прескаче. Њој криво, па наваљује, наваљују и остале.
Твој човјек наоко човјек, ама студен, каже најзад ова што све зна. Не умије да воли, не умије да љуби. И опет свима смијешно, а Нафији највише.
Увече она и муж легли, а она мисли, у свакој шали има истине, па би га питала нешто, али не зна како ће, а он то види па је охрабрује, а она преломи, али да јој се прво закуне у Алаха да јој неће ријечи узети за зло. Он прихвати.

Онда се она усправи на душеку, и пита:

Је ли, да ли ви мушки једнако љубите; да ли има који љепше љуби и који лошије?
(А између је ли и да ли, пукне јој дугме на јелеку, и њедра се проспу, као вал кад из кланца избије на ширину, вели Нушић.)
Како који зна, одговори јој он. Сухо.
Њој то није доста, умиљава се око њега, гура му одговор у уста: А ти љубиш најљепше?
Али он се измиче, она да га загрли, он је одгурне. Па изађе вани. Кад га бијес прође, врати се, она спава, јастук мокар од суза, њега прође љутина, па легне иза ње, љуби јој косу расуту по јастуку, али да она то не осјети.
Он од тог дана другачији, избјегава је, шути, намрачио се, одбија је о себе. (Ријетко је гледа а и то сухо и студено.) На крају не издржи, него оде код неке препредене врачаре, а она чим га види повеже о чему се ради, па да му узме паре каже му шта жели да чује, да му је жена омађијана, да не воли њега него неког другог.

Он послије тога оде оцу и каже му да хоће развод, али не обични, да жену може узети назад, ако се предомисли, него заувијек. Отац, Хаджи-Ануш, одвраћа га, али брзо одустане, јер зна колико је пријек и тврдоглав. Сакупи старце, они Емина питају је ли чврсто одлучио, он три пута одговори да је пушта, а то је тај талаки-селасе. Сад, кад је три пута пуштена, не може се вратити, осим ако је неко други не вјенча, па је и он не пусти.  
Нафије се враћа оцу, он вјерује да није крива, каже да ће јој наћи бољег, али она неће никог осим Емина. А Емин се каје, дође му из дупета у главу колика је будала био, али сад нема назад. Нађе мале нануле њене, па их сваки час вади и гледа.

(Сад, кад ја овако препричавам, изгледа смијешно, али у причи није тако очигледно, колики је Емин дебил. А прича ми се ваљда свидјела, прије свих других из књиге, зато што видим и познајем такве и данас, а страх ме да и сам нисам исти.)

И тако, живе они растављено, али он кад у шетњу, у њен сокак, а она не силази с прозора, само чека њега да види.
Емин се пожали некој тетки, она пошаље неку бабу Нафији у госте, да испита ситуацију. Баба преде око Нафије, као дуго је без мужа, а млада је, штета је, само једну ријеч ако каже, наћи ће јој младожењу, љепотана, али Нафије неће, него само једног, Емина. Онда баба, да утврди пазар, слаже да се Емин заљубио, а Нафије само што се не обезнани кад то чује. Баба задовољна све пренесе, а Емину након тога још горе, не говори, смршао (исушио се, не мухабетише) по неколико пута Нафијиним сокаком дневно пролази, док једном с њеног прозора не падне пред њега струк карамфила на калдрму.
Он га узме, па замота у чевре. Сад обоје виде и знају да хоће једно другом назад, али како, кад су се разишли талаки-селасе? Нема другог начина, него да се она уда за другога, па чим проведе једну ноћ у мужевој кући, да је он пусти одмах сутрадан, и онда је опет слободна и може се вратити Емину.

Емин, кад то преломи, наговори оца да пита Рагиба, који је поштен, добар и мудар, и велики пријатељ Еминов, па му се може вјеровати, да он вјенча Нафије, и пусти је сутрадан.

Рагиб се чуди Хаджи-Анушу да су њега изабрали, мисли да би за тај посао бољи био неки старији човјек, и гледа да се извуче, али отац Еминов не попушта, вели му да може и старији, али Рагиб је добар пријатељ, частан и поуздан, па ће одржати ријеч.

И Рагиб и Нафије се вјенчају, али Нушић те све детаље прескочи, око обреда и гостију, него право на прву њихову брачну ноћ.
Мириши липа као да Алахова рука кади измиром, а у соби три душека наслагана један на други, на средини собе, око њих шарене димије, срмено јелече, свилено фередже, на душецима Нафија лежи, као да спава.

Рагиб клечи крај душека, гледа је, цигару недопушену заборавио, мисли се: муж је, макар и ову једну ноћ, има право да је дира, па јој љуби прсте на руци, длан и судланицу, љуби јој меки превој код лакта, раме... Љуби је и шапће: аман, аман, да сам знао... Љуби јој косу (Аман, Нафије, да сам знао да си тако лијепа, не бих никад кабулио, да се женим само за ову ноћ), љуби чело, образе, уста, врат... (Пољупци врели као усијано гвожђе, као пијавице, не могу се лако откинути).

Нафије лежи, као спава, али се од тих пољубаца пробуди нека досад њој непозната ватра, и она одједном загрли снажно Рагиба и каже му (очајно узвикну):

Ох, дакле истина је, истина је!

Рагиб то први пут не чује, заронио у њене груди, као да је у рају. Нушић то овако:
Притиште главу своју на њене груди, и оста дуго тако снивајући тога часа о Еденским орошеним вртовима, гдје теку извори меда и млијека, гдје праведни неће осетити ни врућину, ни ледену студ; гдје ће из извора Селсебила пити ђумбир из сребрних пехара, под сјенком палама и нарова, а опкољени лијепим младим дејвицама са великим црним очима; дјевицама, које наликују на зимбил и на мерджане; дјевицама округлих недара, дјевицама, које никад човјек није такао.

Кад Нафије опет каже Истина је! он јој пољупцем пресијече ријеч, па пита: Шта је истина?
А она одговори: Истина је да има људи који љепше љубе.
А Рагиб на то:

Тебе, Еламс'м, само овако може човјек љубити, а не другачије, само овако... само овако...
Даље се прича брзо заврши, али крај се у глупости такмичи с Емином, па нећу њим да кварим постигнути утисак. Умјесто тога, питам се је ли било боље да сам препричао ону другу, цијелу, о старцу који прича измишљене приче о својим путовањима на хадж, а одрасли људи слушају га ко дјеца. Ту би се можда још боље видјело какав је Нушић мајстор приповиједања, и шта је од једне обичне бајке у стању био направити. Ево само једне слике, врта, у којем се јунак нашао, кад је спасио у змију претворену дјевојку:

Она моја - опет вам кажем најљепша међу толиким љепотама - узе ме за руку, те изведе у бахчу, па сједосмо на једну биљурну клупу. Каква је то бахча не умијем вам је описати и ја је се тек овако не могу сјетити, већ кад зажмурим, па такодуго, дуго ућутим а оно изаде ми пред очи, те се сјетим и оних поточића што не жуборе као ово наши потоци, него њихов жубор тоје најљепша пјесма што си је кад год чуо, па сваки поток другу пјесму жубори; па онда оно цвијеће, као да сваки цвијет у круни има свијећу или као мало око, ја ли као звијезду; па онда билбили на грани поје па сачекавају једно друго. Их, их, их, те бахче нећу никад заборавити! Што зажелиш то ти замирише, ја велим: нек мирисе феслијен а оно мирише цијела бахца феслијеном; послије кажем зимбил, па ђул, па замбак, па све редом што зажелиш то ти мирише.

Бранислав Нушић, Рамазанске вечери

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.