Ненад Величковић: Јутро у земљи залазећег сунца

Свака сличност између јунака ове приче и њеног аутора је нужна, а све су друге намјерне. Ненад Величковић није књижевник који препушта адвокатима да започињу његова дјела.

Nenad Veličković / 05. април 2019

Јутро у земљи залазећег сунца

1.

Свака сличност између јунака ове приче и њеног аутора је нужна, а све су друге намјерне. Ненад Величковић није књижевник који препушта адвокатима да започињу његова дјела. Разлози због којих изговара мисли су изнад страха да ће бити тужен због ријечи.

Разлог зашто га на почетку затичемо у његовој кухињи у 6.00 ујутру, са оловком у једној и даљинским управљачем за ТВ у другој руци је сљедећи: већ петнаест дана покушава започети есеј о дејтонском споразуму, иако би радије завршавао роман о његовој младости у Југославији.

Али петсто страница о одрастању немају тежину арка о мировном споразуму. Књижевност се, као сиромашна аристократкиња за богатог скоројевића, удала за телевизију, и читаоци немају стрпљења за велике теме које превазилазе оквире малог екрана.

Зато, дакле, Ненад Величковић у 6.00 ујутру у једној руци држи перо а у другој даљински.

И зато јер му је за текст о десетогодишњици Дејтона понуђен допуст из гета, а такву понуду жртве дејтонског споразума не одбијају, јер како сада ствари стоје, слободније путују криминалци са европским него књижевници са босанским пасошем.

Шенген се шири око заштићене зоне чији је Устав тек четврти анекс једног мировног споразума, и све је мање европског тла на које могу ступити без позива.

Балкан је депонија окружена расцвјеталим вртовима, ромско насеље у напуштеној градској касарни, смрдљиво и без свјетла, из којег је у намирисану и свијетлу европску уједињеност улаз могућ само кроз строги бирократски карантин. Људско право на слободу кретања и становања припада људима, а људи су они који плаћају порез, ТВ претплату и камате.

Ово на Балкану нису људи, него подмукла и злочеста дјеца, коју су тек у Дејтону изнервирани учитељи натјерали да ураде домаћи задатак. И већ десет година тај педагошки екперимент запошљава хиљаде ефикасних инструктора демократије, без видљивог напретка у успјеху ђака.

Зашто?

2.

И зашто је Величковић свој текст о Дејтону хтио започети реченицом:

“У рату је било боље.”

Коју је одмах прецртао.

У рату никоме није добро.

У рату је он плакао од понижења. Дрхтао од зиме. Цвокотао у блату.  Грбио се на раскрсницама. Јео траву и лишће. Јежио од детонација. Вукао воду на санкама.

И све друго, што су радили сарајевски статисти у репортажама великих телевизијских мрежа.

Дејтон је, као чаробни пољубац у бајкама, одмрзнуо залеђене животе, отворио путеве, укључио струју, упалио свјетла, склонио оружје, вратио стакла на прозоре, угријао школе, покренуо трамваје. Вратио мир.

Тај мир свако јутро, пар сати прије вијести у осам, камера постављена на врх никад обновљеног Дома младих и фиксирана на трамвајску станицу Скендерија снима уживо: телевизијски релеј на Хуму, зграду врховног суда испред које су паркирани нови голфови судске полиције; филијалу аустријске банке, трамвајску станицу (чији је снимак, са изгореним трамвајом и угљенисаним лешом деведесет друге обишао свијет); два моста, аутомобилски и пјешачки; ријеку; такси-штанд; тролејбуско стајалиште…

Величковић, који се у Сарајеву родио и без прекида у њему живи 42 године, види и детаље непрепознатљиве на снимку: камену клупу и фонтану у парку, гдје је пио воду и преписивао гимназијске задаће; споменик Ђури Ђаковићу, члану Коминтерне, мученом и убијеном 1929. на граници Хрватске и Словеније; стећке који су симбол босанских богумила.

Гледалац сретан да се родио у Шенгенленду сматрао би овај јутарњи програм преваром. Какав је то то програм којег не прекидају рекламе и испод којег не клизи са трака задњим вијестима, курсном листом, бурзовним извјештајем, тачним временом?

Само панорама једне велике сарајевске раскрснице.

Досадно.

Досадно и глупо.

Досадно, глупо и бесмислено.

Величковић, напротив, који се није родио у Шенгенији и који са пажњом гледа, као да чека да се на екрану догоди нешто, види рекламе: сваког минута дође, заустави се и прође трамвај, један замрзнут дахом жвакаће гуме, други маскиран у велики јогурт, трећи облијепљен лицима бенетонске дјеце. А поред споменика комунисти велики джамбо-плакат за кобасице: Ђуро Ђаковић гарантовано без свињетине. И погрешан је закључак да се не зна тачно вријеме: камиони с хљебом улазе у кадар око 6.15, торањ на Хуму зажари се око 6.20, аутобус за Горажде пролази у око 6.30.

Није баш тачно вријеме, али колико тачно заиста требамо?

3.

Рат је Величковић преживио без извјештаја о тачном времену. По воду је ишао кад би у кући остали без ње, и кад челичне конфете нису засипале град. Овдје, гдје сад стоји телевизор, стајала је пећ, и сав намјештај гледао је у њу. Вријеме је, без непрекидног мјерења, пролазило спорије. Без радија, новина и телевизије више се причало и више смијало. Његова јединица се сакупљала у сумрак, и положај преузимала ноћу, због безбједности.

Свијет с оне стране обруча око Сарајева био је недостижан, као звијезде на небу, па је било свеједно путујеш ли у мислима на Тајван или на Марс.

Ваздух је у рату био чистији. Људи су, ако би умакли гранатама, снајперима и стрељачким водовима са мање лијекова живјели дуже. Губили су килограме, али не и снагу. Коров око зграде претварао се у салату, у чај, у зачин, у кафу… Без грижње савјести да се губи вријеме и пропушта нешто важно, могло се сједити на трави и гледати мраве и бубе, и цвјетове како се у јутро утварају и у сутон затварају, и бехар како се у прољеће, као лептир из чахуре, расцвјетава из пупољка. Дан је имао ритам овог досадног, глупог и бесмисленог снимка.

Зар је само зато у рату било боље?

Или има нешто опасно и подмукло у овом миру.

Нешто болесно и смрдљиво.

Попут аутомбила који прелазе раскрсницу. Углавном њемачких, захрђалих и бучних, без катализатора, који би завршили на отпадима да босански ратни инвалиди нису дизали кредите у аустријским банкама, с двоструко већим каматама,  и увозили их користећи царинске повластице.

Балканци су глупи и примитивни, треба их култивисати прије пријема у Европу, али још прије треба им посудити европски новац да би могли куповати европско смеће.

Смеће, међутим, нису само трули аутомобили. Колико је половних машина и застарјелих технологија стигло као хуманитарна помоћ!? Колико се војних база из градића попут њемачког Хамелна преселило на Балкан? Колико је ислужених европских партијских активиста и амбициозних незапослених бирократа запослила балканска криза?

Балкан, чини се, има алхемичарску моћ да западном отпаду обнавља значај и вриједност. 

4.

Рат није био бољи!

У рату, осим времена на претек, није било ничег.

Сад има свега, осим времена.

Јер је сад, поново, вријеме новац. И да би се све чега има купило новцем, троши се више него што се има времена. Узима се од прошлости, и поткрада од будућности. Заборављају се стара знања и искуства, прочитане књиге и морални принципи, и живи се без идеала и визија. Све изван новцем мјерљивих вриједности исмијава се као тлапња и утопија. Бог се сакрио иза Дарвинове браде, а мисионари нове вјере проповиједају стаду о праву јачег и предностима тржишне економије.

Мирис хљеба умијешеног властитим рукама, испеченог у ручно склепаној лименој пећици и мирис кафе помијешане са коријеном цикорије чили из сјећања пред средствима од којих блистају и миришу подови, посуђе, одјећа, прозори, чак и клозетске шоље.

Нема више времена за приче које припитомљавају ужас.

Нови књижевни жанр је - уговор.

Како у њега убацити Омерову причу о првом какању у туту, кад је устао, окренуо се  и рекао: “Ја сам то напјавио”? Како Пироћанца који због шкртости оставља стадо у планини и силази да се олакша у својој њиви, “да му не пропадне говно”? Како студента који се у послијератном Загребу прехрањује пецајући голубове на тргу, зрнима кукуруза набоденим на удицу. У свим тим причама Југославија је много више од комунистичког затвора којим управља лукави диктатор. Она је земља из које се излази без виза, по којој се путује без страха, у којој се живи богато. Њени грађани су данас, као и богумили некад, сурово излијечени од вјеровања у слободу, једнакост и братство. Мирни су и сретни, као послије лоботомије.

Бијела голубица донијела је маслибову гранчицу и награђена је зрном кукуруза.

Мир је, а у миру су животи пјевача и глумаца занимљивији од живота сусједа и укућана.

Макијавеличковић би саркастично дописао: Мир оправдава циљ.

5.

Мир оправдава капитулацију: “Све стране потписнице…” договорено је у Дејтону, “…прихватају да подлијежу војном дејству ИФОР-а”?

Шта је друго, него капитулација, уступање страној оружаној сили право “потпуног и несметаног слободног кретања на копну, у ваздуху и води” и потпуну контролу тог простора, уз дозволу НАТО-у да истиче своју и “националне заставе својих саставних елемената”, и  да “неограничено употребљава цијели електромагнетни спектар”?

Како разумјети прихватање обавезе да се тој сили “пруже помоћ, привилегије и имунитет”, да се њено особље “ослободи прописа у вези са пасошима који важе за стране држављане”?

Како објаснити редослијед поглавља споразума, гдје један став да “локално особље које запосли НАТО неће плаћати порез” долази изнад и прије Устава Босне и Херцеговине? 

Тако што акт припремљен у Дејтону и потписан у Паризу треба читати као правни оквир за окупацију и колонизацију једне од бивших југославенских република. Циљ споразума није био заштита њених грађана, и зато Величковић овај мир доживљава као излазак из мрачног тунела у мрклу ноћ, у којој завијају гладни вуци и кикоћу се вампири.

Десет година послије, разоружање националиста још увијек је једини видљив успјех кампање, од којег стварне користи имају страни војници, банкари, брокери и бирократе.

А високи представници који се након својих амндата окрену за Босном, могу са истим поносом с којим и мали Омер рећи: “Ја сам то напјавио”.

Лакрдија од устава, угурана у споразум као добра напојница националистичким лидерима за предано и марљиво потписивање капитулације није грађанима зависне и несуверене БиХ донијела стварну слободну. Ограничено им је кратање, могу гласати али не могу бити бирани, и још увијек могу бити натјерани на служење и присилни рад.

Али Шенгенци се не узбуђују, јер та ситна кршења основних људских права нису узбудљива колико снимци људског меса на шверцерским тезгама, и јер ни сами, у својим високоразвијеним демократским земљама не знају за боље и немају више.

Балкански час анатомије показује унутрашњост једног болесног организма који је смртоносну болест наслиједио од већих и јачих: права нације и народа су још увијек изнад права појединца и грађанина.

То мора престати!

Нико, и ни под каквим условима, не може принудити појединца на служење, па ни на служење нацији. То је суштина повеље о људским правима. Нико не може расписати мобилизацију. То је суштина опредјелјенја за мир. Нико нема право објавити рат. То је ратни злочин. Живот изгубљен у рату не вриједи више од живота изгубљеног у руднику. То је поштовање права на живот. Не постоји разлог да предсједник Босне и Херцеговине не буде Ром, а Њемачке или Енглеске Туркиња. То је суштина демократије.

6.

Величковић прекида писање. Узима даљински. Хоће ли ипак на крају одустати од овог досадног снимка. До када ће игнорисати живот који маршира другим каналима: вулкан, цунами, земљотрес, масакр, геноцид, суицид, експлозија, лавина, пожар, потонуће, исклизнуће..?

У кадар камере без камермана улази трамвај - зебра. Отварају се врата и из њих излазе људи. Куда иду овако рано? Одакле се враћају? Из каквих су кревета устали? Шта очекују од овог дана? О чему мисле? Колико их са злурадим оптимизмом вјерује ће преживјети мир, као што су преживјели рат?

Зашто већ једном не промијени канал!? Лига шампиона, нутелла, форд, несцафе, мастерцард, гранд-слам, амстел, супербоwле, плаy-статион… Шта је у тим ситним погрбљеним досадним животима равно кабловским и сателитским узбуђењима на другим каналима: ураган, судар, поплава, рушење, хаварија, епидемија, диверзија..?

Прилика у капуту руског морнара прелази мост.

Вади руку из джепа, и на њој одвагне нешто.

Јабуку?

Бомбу?

Најзад, нешто се дешава. Исплатило се бити упоран и стрпљив…

Морнар (или је то дух са Ауроре) прелази улицу. Зауставља се. Подиже главу. Гледа у камеру. Величковић се осмјехује. Замахује. Неколико дјелића секунде камен лети ка објективу, чини се да ће испунити кадар, али онда пропадне, и све остаје као што је било.

Онда се трака у видео-рекордеру заустави…

Узалудан покушај?

Не.

Нема узалудних покушаја. Иначе би и писање овог текста о Дејтону било сувишно. Дејтон чине значајан само безначајности живота којих се тиче.

Шарање фломастерима по мапи раскомаданих живота не заслужује ништа до презир и гађење.

Презир рађа отпор. Отпор рађа борбу.

И можда је вријеме да књижевност поново пронађе мјесто у тој борби. Да се ослободи робовања издавачима. Логика правника и трговаца не може бити основа нове поетике. Мислити да адвокати пружају заштиту мудро је колико и вјеровати да погребници доносе изљечење. Живот је једино и неотуђиво приватно власништво, и заштита тог власништва је прави задатак литературе.

Књижевност мора подстицати и охрабривати људи на слободну мисао и дјеловање, а писци морају бити први примјер и доказ да књижевност људе може чинити бољим.

У глобалном тријумфу лицемјерја и себичности изазов је вјеровати у ту идеју. 

Аннеx 1.

Драган

Било нас је више за столом, али је говорила углавном она. У црнини за јединцем, након годину дана узалудног покушаја да разумије сурову поруку судбине, као да се причом бранила од лудила. Она, која је са луђацима разговарала читавог живота.

А онда је погледала у мене. Да ли зато што је знала да сам писац. Или зато јер смо били у супротним војскама. Она љекар у српској, ја болничар у босанској.

"Била сам тада на фронту у Херцеговини. У болници. Дежурала сам у ноћној смјени. Могло је бити око поноћи. Сестре су направиле кафу. Онда је неко покуцао. Ушала је млада жена. Лијепа. У црнини. Једну руку је држала у джепу. Сестре су устале да је избаце, али ја сам их зауставила. Позвала сам је да нам се придружи. Кад попије кафу, питаће ме за неки лијек, ако будем имала даћу јој, и готово.

Сјела је. Руку није извадила из джепа.

Рекла је да се зове Деса. И ништа више. Видјела сам да се стиди говорити пред сестрама. Климнула сам им главом да изађу.

Деса је уздахнула и погледала ме.

- Докторка, јесте ли ви радили у Сарајеву?

- Јесам.

- Је ли истина да смо некад сви живјели заједно?

- Како мислиш?

- Па тако. Муслимани, Срби, Хрвати...

- Истина је. А зашто питаш?

- Мени овдје говоре да то никад није било.

- Било је.

- Знам и ја да је било. И ја сам студирала у Сарајеву.

И тад је извадила руку из джепа.

Имала је сасушену шаку. Од рођења. Дјеца су јој се ругала. Али је била најбољи ђак. И стипендију добила. У Сарајеву се упознала са Асимом. Вјенчали се. Добили сина.

- Лијеп, као уписан. И паметан. И добар. Срећа. Онда се заратило. Ја и Асим се раздвојимо. Он остане у Сарајеву, ја се вратим овамо. Са Драганом. Рачунали смо, овдје је сигурније, има хране, неће дуго трајати... Драгану десет година. Иде у школу. Ја радим, дођем с посла, он направио ручак, испржио јаја. Онда узме неки стари транзистор, поправи га, сам. Златне руке. У школи све петице. Одличан ђак. Али не игра се са осталом дјецом. Њима су очеви о нашој војсци, а Драганов у Алијиној. Доселе у нашу зграду избјеглице. Са дјететом. Старији шест година од мог Драгана. Али ретардиран. Не изводе га вани. Мој Драган се одмах спријатељи с њим. Сваки дан како дође из школе, уради задаћу, и код Ненада. Тако се звао тај момак. Направио му у подруму подморницу, па се играју. Једном, ја дођем с посла, врата отворена, нема Драгана. Ја га нешто пожељела, сиђем у подрум, а доле, мој Драган, преклан, сједи везан за столицу, ко жив. На степеницама крв. Како је нисам видјела кад сам силазила, није ми никако јасно. Све до њихових врата. Позвоним, отвори Ненад, а руке му крваве. Мени се ноге одсјекле. Позовем полицију. Они дођу одмах, Ненад одмах све призна. Они га питају зашто је убио мог Драгана. А он одговори: зато што је био Турчин. Сахранили смо мог Драгана. Ту на гробљу. Али нису ми дали да напишем презиме. Само пише на крсту Драган. Па сам дошла, кад сам чула да сте ви радили у Сарајеву, да вас питам, јесам ли ја то измислила, ко што овдје сви говоре. Или смо ми некад сви живјели заједно?"

То је била прича, без украса и готово дословно како сам је чуо. Нека ми опросте сви које сам споменуо, нисам је могао задржати у себи.

И не знам зашто сам Драгановом пријатељу и убици посудио своје име.

 

 

Из Архиве БУКА магазина

 

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.