Ненад Величковић: Лешеви путују у Сарајево

Недореченост је у питању копања очију људима и бацања тијела у јаме, пишања по њима, пуцања и засипања кречом – лаж.

Nenad Veličković / 09. мај 2020

Foto: Nenad Veličković / Školegijum

Хрват се може звати Иван и Горан, а може и Винко. Може бити пјесник, отићи у партизане, описати усташке злочине и страдати од четничке каме. А може бити кардинал, водити мису за партизанске жртве и не страдати од мањка срама.

Горан је, осим чувене поеме Јама, исте (1943) године написао и краћу пјесму с истом потресном инспирацијом – масовним стријељањима и вјешањима – Лешеви путују. Она гласи овако:

 

Лешеви плове, њишу се и плове,

зелени, модри, тешки, надувени:

крупњају, расту, као да се тове;

и онда стану, тихо окупљени

крај обале црне.

 

Један уз другог неопрезно запне,

поскочи нагло, ко од неке воље;

а гњило ухо изнад воде напне,

над мукле вале, што уз њих гргоље

крај обале црне.

 

Ножни се палац на таласу зиба

намигује као да се шали:

"Гледајте, зар да ми смо храна риба?

Од њих смо тако крупни, одебљали

крај обале црне."

 

Страшно, ко рана, зијевају уста,

а вода, пљуштећ из њих, у њих, збори:

“Лажу! Од мене трупла су им туста”,

и прелије их мутна, и жубори

крај обале црне.


И као да их неман-ријека лупка,

да пожуре се, док би хтјели стати,

јер кад ће престат ова страшна купка,

кад ће им једном одмориште дати

крај обале црне?

 

Зашто, им уже, што вратове реси,

презрену милост још једном не врати,

и о дуб стари опет их објеси,

да би могли мирно одмарати

крај обале црне?

 

Зашто танета, посута по трупу,

не отежају, на дно их одвуку,

да крај већ дође том јурењу глупу,

да нађу тиху, најтајнију луку

крај обале црне?

 

Ал' они плове, њишу се и плове,

зелени, модри, тешки, надувени:

крупњају, расту, као да се тове;

и онда стану, чежњом окупљени,

крај обале црне.

 

У читанци за средњу школу која се користи у Суставу католичких школа за Еуропу, а чији је издавач Школска наклада, клон Школске књиге, ове пјесме нема. Горан је представљен другом – Мој гроб, и уводним пјевањем поеме Јама. О Јами им читанка не каже ништа осим критичарског пресипања из шупљег у празно:

"У поеми јама Горан је најприје натуралистички прецизном и разговијетном нарацијом испричао злочин као страшну вјеродостојну реалност, и то је функционално објективни корелатив Горанове трагичне визије живота. Тек посљедњих шест секстина заузима (...) завршна свјетлост која нас из мрака Горанова свијета обвезатно спасава водећи нас смјером његове оптимистичке вјере у побједу правде. То је битно и непријепорно, та симболика замјењивања таме свјетлом, док се симболика опреке (дубине) јаме и (висине) сунца једино путем секундарних семантичких слојева уклапа у интеграчно значење овога спјева о крвавој борби људског и нељудског што се води од искона и без правог исхода.

Јама се састоји од десет пјевања неједнаке дужине, са 394 стиха (већином једанаестераца уз становити број десетераца, дванаестераца и тринаестераца) распоређених у правилно римоване секстине осим што у X. пјевању налазимо четверостихе којима је пјесник и формално одвојио од пјеснички предоченог збивања контемплативну дигресију евокације мирнодопске среће на домаћем огњишту.

Путања описана Јамом води човјека из живота у смрт и поновно га враћа животу у апотеози духовне љепоте пјесме која њему, слијепом, надокнађује изгубљену физичку свјетлост.

Поема Јама је савршено обликовано дјело, традиционално обликом, али модерно егзактном асентименталном визијом живота као борбе и окрутности. Критичари су и након исцрпне анализе ове пјесме обично устрајали у тврдњи, да је Горанова инспирација изворна, упркос утјецајима (Данте) и сродностима (Назор) очитованим највише у формалним значајкама. Стил и језик, као у свим осталим Горановим дјелима, максимално је функционалан и адекватан садржају." (Влатко Павлетић)

 

Нити једне једине ријечи о ономе о чему Јама говори: ко су ти крвници, до појаса голи, који бодеже људима забијају у вратове, копају људима очи и тјерају људе да ископане очи гњече властитим рукама? Него:

страшна вјеродостојна реалност

функционално објективни корелатив

секундарни семантички слојеви

десетерци, дванаестерци и тринаестерци

егзактно асентиментална визија

контемплативна дигресија евокације

 

Недореченост је у вези са копањем учију људима и бацањем тијела у јаме, пишањем по њима, пуцањем и засипањем кречом – лаж. Утолико је та лаж бједнија јер је сакривена у стручни жаргон, заклоњена за ауторитет науке којој није допуштено лагати. Кад читанка о усташким злочинима ћути, али о смрти Горановој ипак има потребу да каже да су га, беспомоћног, четници којима је доспио у руке убили у српњу 1943, у близини Фоче (па то још украси пророчанском пјесмом Мој гроб), онда лаж постаје очито политичко средство чиповано у образовање.

Одлука састављача читанке да тако чипује своје ђаке шамар је свим циљевима образовања, па и онима које себи поставља Сустав католичких школа за Еуропу. Одлука управљача тим суставом, међутим, на чијем се челу налази и поменути Винко, шамар је властитом образу. Универзалност Христове поруке унизити до мрмљања полуистина, носећи наоколо криж офарбан у шаховницу, није био пут за који се Горан одлучио. Тиме што црква шамара саму себе професор књижевности се не би бавио – али како одлуку кардинала Пуљића (да повјерени мандат бискупске конференције искористи тако што ће предводити "комеморацију за жртве блеибуршкога крижног пута, као и свих других жртава рата и пораћа") види и као шамар Горану, допустио је себи да Горанову пјесму прилагоди блајбургачењу Сарајева.

 

Лешеви плове, њишу се и плове,

Зелени, модри, тешки, надувени:

Крупњају, расту, као да се тове;

И зијевају, тихо окупљени

Око митре црне.

 

Један о моззетту гурајућ се запне

Од додира тога ћутећи се боље;

Други ухо гњило усред цркве напне

Да чује ријечи, што мутно гргоље

Око митре црне.

 

Свети се јадац у молитви зиба

Благосиља мртве и искрено жали

Што нису лешеви дигнути из глиба

За потребе мисе боље одебљали,

Око митре црне.

 

Страшно, ко из ране, чује се из уста,

Док над лешевима предславља и збори:

“Од трупала ових црква нам је туста!”

Ко Миљацка миса тече и жубори

Преко митре црне.

 

Катедрала цијела од костију лупка

Сви хтјели би ближе до олтара стати

Да их света миса и тамјана купка

Окупане, свјеже, на крижни пут врати

Трудом митре црне.

 

Хвала кардиналу кога љубав реси,

Захрђале каме мисом што позлати,

Да их божја јагњад поново објеси.

Кад није лешевима дано одмарати

Покрај митре црне.

 

Веселе се лешеви на побожном скупу,

У коло и Исуса с крижа би да свуку.

Не види се краја том игрању глупу

Док се милиони опет не затуку.

Док је митре црне.

 

Устају спремно кад звоно позове.

Дебели, модри, тешки, надувени:

Крупњају, расту, као да се тове

Мржњом окупљени

На дан мисе црне.

 

Преузето са Сколегијум.ба 

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.