(Не)одрживост свијета: Што се уопће догађа и је ли стање алармантно?

Је ли таква ситуација алармантна? И јест, и није...

Igor Rudan / 06. новембар 2019

ТИЈЕКОМ протеклих мјесеци могло се, темељем медијских написа, забринути због вијести о клими, затопљавању, пластици у оцеанима, пожарима у Сибиру, на Аљасци, у Амазонији, честицама пластике у храни, тропским циклонама. У овој серији текстова покушат ћу објаснити зашто ми се чини да ће питање одрживости обиљежити 21. стољеће. Осврнут ћу се и на неколико очигледних и сасвим нових изазова с којима ће се човјечанство суочити већ у идућим десетљећима, а на које ће требати прикладно одговорити. 

 

Аналогија с херметички затвореном зградом

Што се догађа и колико бисмо се требали бринути? Покушат ћу то описати крајње једноставно - аналогијом с врло великом, али херметички потпуно затвореном зградом с око 200 станова. У тој аналогији зграда представља планет Земљу, а станови поједине државе. У почетку, сви станови били су у фази грубих радова. Неки од њих су врло мали, имају тек понеког станара. Други се протежу на више катова и удомљују тисуће људи. Из те зграде не може се изаћи никамо јер она нема врата. На степеништу има биљака и животиња које се могу унијети у станове и узгајати ради прехране људи. Уз то, у зидовима су цијеви којима тече вода. Она је питка, а слијева се у сливнике, па се опет враћа у цијеви и тако кружи, али нитко не зна колико је точно има. У сваком стану људи настоје живјети на неки свој начин.

Станари су с временом открили да у зидовима постоје плинске цијеви, као и жице под напоном. Комбинацијом плина и струје почели су производити керамичке плочице, паркете, боје за зидове, намјештај, разне уређаје. То се збивало брже и ефикасније што су тржишта у тим становима била слободнија. У становима гдје није било таквих слобода, прочуло се да постоје станови у којима се живи боље. Но "владарима" неслободних станова то није било важно. Они су и у тим неуређеним становима сјајно живјели искориштавајући све остале. Нису се замарали размишљањем о слободном тржишту и опћем добру. Док су ти станови без економских слобода стагнирали, станари најбоље уређених станова почели су пробијати отворе у зидовима. Тако су лакше прелазили из једних у друге, међусобно се посјећивали и трговали. Ипак, врата према степеништу и даље су чврсто закључавали.

У неуређеним је становима расло незадовољство. Зато су се неки одлучили избушити рупе у зидовима те се пењати или спуштати с вањске стране зграде до тих бољих станова. Тамошњи станари су их потајно припуштали унутра, али уз финанцијску накнаду. Ипак, неки би у тим покушајима пали са зграде и то би био њихов крај. То је жалосна струја миграната која се покреће између станова који су боље и лошије уређени, због разлике између њихова економског потенцијала. Слично као у електротехници, гдје ће због разлике електричног потенцијала кроз водич потећи струја електрона.

Носиви зидови пуцају, температура расте...

Стигли смо до точке у времену у којој су станови који су пригрлили слободно тржиште лијепо уређени. Ипак, у згради су остали још бројни станови, многи међу њима врло велики, који су и даље прилично неуређени. Тада је нетко на другом, седмом и четрнаестом кату зграде примијетио напукнућа у носивим зидовима. Уз то, нетко други је бројао животиње на степеништу и закључио да им се број почео смањивати јер се више не успијевају одржавати у истом броју. Трећи је мјерио температуру у унутрашњости зграде па закључио да је мало порасла. Неким биљкама на степеништу и лишће је мало пожутјело. У иначе чистој води која је увијек текла цијевима, појавиле су се честице отпадних твари, које су настале производњом свих оних корисних ствари у становима. Напослијетку, истраживачи су повезали кориштење плина из цијеви са загријавањем зрака у згради.

Тијеком дотадашњег побољшања животних увјета у бројним становима, нитко није помислио да би уградња свих тих плочица и паркета, израда намјештаја и уређаја, као и нагло повећање броја људи који живе у становима могли угрозити статику саме зграде. Нитко није помислио ни да би производња могла загријати зрак у згради - до те мјере да би животиње и биљке, које су станарима храна и извор кисика, могле постати угрожене. Нитко није мислио ни да би се вода у цијевима могла загадити до те мјере да више не буде погодна за пиће.

Ситуација није толико алармантна јер смо је постали свјесни, али...

Је ли таква ситуација алармантна? И јест, и није. Није зато што смо је постали свјесни. Сигурно постоје начини на које бисмо сада могли поправити ствари, а будући развој знаности донијет ће и нека сасвим нова рјешења. Али и јест алармантна зато што постаје јасно да ће се наставком свега што се збива те тзв. негативне екстерналије само погоршавати. На њих нитко није рачунао, али с временом ће оне доводити до све већих проблема. Притом, друго станиште за станаре не постоји јер они могу живјети само у тој згради.

Питање одрживости је, дакле, у томе што би сада станарима било најпаметније учинити? Било би добро омогућити живот и стотинама будућих генерација станара у тој истој згради јер из ње нитко не може изаћи. Живот великог броја људи у свемиру изгледа лијепо на филмовима, али је за сада сасвим нереалан. Станари би, примјерице, могли закључити да им је слободно тржиште у свим оним становима који су га пригрлили увијек помагало. Наставе ли промовирати развој слободног тржишта у свим становима у згради, тада би се многи проблеми можда могли с временом ријешити сами од себе. Наиме, сви ти неочекивани проблеми, тзв. негативне екстерналије - нпр., пораст температуре у згради, њезина поремећена статика, одумирање других врста, онечишћење воде - могли би се сада укључити у све цијене. Утјецаји сваког новог производа на те тзв. негативне екстерналије урачунавали би се у његову цијену па би тако с временом можда опет све било у реду. То је приступ рјешавању питања одрживости путем политичке економије.

Што су циљеви одрживог развоја?

Такођер, станари би могли и сазвати неку врсту кућног савјета и задужити знанственике да по цијелој згради поставе сензоре и камере, пажљиво пребројавају животиње, анализирају састав воде, провјере стање зграде. У овом приступу, о цијелој би својој згради, тј. планету Земљи, могли размишљати као о великом свемирском броду који се почео прегријавати па су сада потребни техничари - односно знанственици - како би га сервисирали. Стручњаци за природне знаности могли би прикупити и анализирати податке, израдити пројекције, предложити конкретне планове и мјере за заокрет у непожељним трендовима. Тиме би дефинирали "циљеве одрживог развоја". 

Те циљеве требало би затим уградити у политике унутар станова, посебним законима утемељенима на знанственим истраживањима. Притом, замисливо је да би препоруке тог кућног савјета у неким случајевима можда могле бити донесене и против логике слободног тржишта, а понекад и против интереса неких станова, али у интересу цијеле зграде. Наиме, ако и сви станари који још нису уредили своје станове учине то као и они који су их већ уредили, прилично је сигурно да ће се непожељни трендови наставити. Бит ће све више напуклина у носивим зидовима, температура ће наставити расти, вода постати још загађенија, а животиња ће бити све мање.

Тко уопће треба рјешавати проблем у којем смо се нашли?

Из ове аналогије с великом зградом требало би разумјети важно питање: требамо ли проблематику климатских промјена и загађења околиша сматрати нечим што ће рјешавати политичка економија, тј. друштвене знаности? Или можда требамо схватити цијелу Земљу као наш "свемирски брод" којем је потребан сервис, а њега ће осмислити климатолози, оцеанолози, конзервацијски биолози и математичари? Јесу ли можда потребна оба приступа и њихова координација? Наиме, танак слој атмосфере над охлађеном површином Земље наша је "зграда". Она је једино мјесто у цијелом познатом свемиру гдје људи могу живјети. Ако га успијемо учинити неповољним за живот, немамо камо отићи.

Стога су Уједињени народи 2015. године, након истека рока за постизање тзв. Миленијских развојних циљева, дефинирали нове Циљеве одрживог развоја. Они постају окосница бројних политика све већег броја држава свијета, а о њима ће бити ријечи у идућем наставку.

 

Игор Рудан, један од најуспјешнијих и најцитиранијих хрватских знанственика, члан Краљевског друштва у Единбургху и покретач Школе за 21. стољеће, за Индеx је написао серију текстова о (не)одрживости свијета. Рудан често оштро и аргументирано коментира друштвене догађаје у Хрватској и свијету, а Индеx је објавио овај први текст из Рудановог серијала.

Текст преузет из Индеxа

 


Бука препорука

Наука и технологија

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.