Ja sam dete razvedenih roditelja. I jedinac. Nažalost. Bio je to tužan brak dvoje veselih ljudi. Bila je to ćopava porodica još i pre nego što je prohodala. Ta moja porodica vraćana je defibrilatorima iz kome i kliničke smrti nekoliko puta. Onda je još bolesnija nastavljala da pati od raznoraznih malignih tumora. Od nepoverenja, sujete, loše komunikacije, straha, gluposti, tuđih saveta, ličnih nesigurnosti i velikih očekivanja.
Nije preživela. Umrla je na svom punoletstvu i na mojim maloletnim rukama. Dugo je trajala pa se zbog toga gubitak još duže i osećao. A ja, tada sedamnaestogodišnjak, tumarao sam u nekom ličnom, tuđom odlukom meni nametnutom mraku. Bežao od kuće, tražio krivce, tražio opravdanja, zahtevao izvinjenja, taktizirao, ćutao… Ukratko, tada, u tom trenutku, nisam ni znao da sam zapravo jedino i najviše od svega – patio.
Danas, okruglo deset godina nakon tog razvoda moja majka i moj otac su dobro. I ja sam dobro. Samo mrzim praznike. Ne podnosim Božiće i Nove godine. Tad mi nekako najviše fali to čega više nema. Tada se najjasnije setim jedne daleke porodice i praznične atmosfere. Mirisa tamnjana, pijukanja oko kuće, džaranja vatre, kićenja jelke i spavanja između njih dvoje nakon ponoći…
Dobro sam. Samo prezirem ove fertilne napaljene materice i dignute kurčeve koji nagonski štancuju decu kojoj nisu spremni da daju ljubav. Gadim se nad pokušajima zajedništva koja se završavaju kao po protokolu tako što nečije slabosti pobede jačinu karaktera. Imam poriv da uradim kastaciju svim muškarcima koji prave decu jer im je vreme, a histerektomiju ženama koje rađaju decu jer misle da im isto to vreme ističe.
Nisu deca za svakog, iako svako može da ih ima. Ne morate ostajati u brakovima koji su loši, ali morate i nakon razvoda biti dobri roditelji. Dobri roditelji imaju strpljenja, pažnje i ljubavi za svoju decu. Dobri roditelji komuniciraju međusobno zarad dobrobiti svoje dece. Dobri roditelji ne seru loše jedno o drugom i ne bore se za naklonost deteta jer vaspitanje nije takmičenje nego čast. Dobri roditelji su svesni da deca, ma koliko bila mala, sve znaju jer osećaju svet oko sebe mnogo više nego odrasli.
Ne znam da li ću ikada imati svoju decu. Ili ću gajiti tuđu. Ili ću voleti tuđu kao da su moja. Ali znam jednu stvar. Ne izrastaju deca u loše ljude zbog loših brakova, nego zbog loših roditelja. Ne može dobar brak zamaskirati lošeg čoveka, niti loš brak može uništiti dobrotu u čoveku. Zato i danas volim i poštujem svoje roditelje. Bilo nam je teško. Preživeli smo. Ne znam još uvek koliko toga smo prevazišli i međusobno oprostili jedni drugima. Ja radim na tome. Zato nam želim da dolazeća decenija bude pitomija nego prethodna jer kad najgore prođe jedino što preostaje je bolje sutra.
Živeli,
B.
Tekst je preuzet sa bloga B(l)ogdan
