Ниједан државни орган не може да затвори МИКИНУ МУЧИОНИЦУ? Алексић је ухапшен, а његова школа и даље НЕСМЕТАНО РАДИ

Према тврдњама станара зграде у Улици кнеза Михаила 19 гдје се налази школа глуме “Ствар срца”, часови се одржавају и након што је Алексић приведен.

BUKA portal / 22. јануар 2021

 

Школа Мирослава Мике Алексића (68) и даље ради. Родитељи нормално доводе дјецу, а часове држи његова супруга, баш као да се ништа не догађа, баш као да Алексић није ухапшен под језивим оптужбама за силовање и сексуално узнемиравање малољетних ученица у истој тој школи, за злостављање које је трајало више од деценије.

Према тврдњама станара зграде у Улици кнеза Михаила 19 гдје се налази школа глуме “Ствар срца”, часови се одржавају и након што је Алексић приведен. У сриједу увече се на вратима школе појавила његова супруга Биљана Машић, која је дошла да одржи час са дјецом. Иначе, она је професорка на Факултету драмских уметности.

Она је брзо ушла у зграду и одбила да да изјаву, а неколико минута након ње стигли су и први родитељи с дјецом, који такође ништа нису жељели да коментаришу.

Постављају се овдје два важна питања.

Прво, како је могуће да ниједан државни орган Алексићеву школу још није затворио? Макар привремено, док се не испитају оптужбе за осам случајева силовања и седам полног узнемиравања, који су се одвијали иза њених врата.

И друго, подједнако важно, како је могуће да родитељи доводе дјецу у школу за коју се сумња да је прије била култ него учионица, култ препун језивих тајни које су откривене када су храбре глумице Милена Радуловић и Ива Илинчић изашле у јавност, али и отишле у полицију са својим болним свједочењима.

Ко може да забрани рад ове школе?

Фирма “Ствар срца” регистрована је 19. јула 2004, као продукцијска кућа д. о. о., с адресом у Улици проте Матеје 44 на Врачару. Дакле, није регистрована као школа глуме.

У АПР-у је пријављена под шифром 5911, производња кинематографских дјела, аудио-визуелних производа и телевизијског програма. Као законски заступник наведен је Мирослав Алексић, а његова супруга Биљана Машић је члан друштва са 50 одсто капитала, чија је основна вредност на дан оснивања била 146.559 динара.

Највећа енигма је ко је надлежан за рад ове установе. Блиц је покушао да дође до тог одговора, али чини се безуспјешно.

Из Министарства просвете тврде да они “немају никакве ингеренције и не могу да врше контролу субјеката попут школа глуме, плеса, покрета, салсе…” Како наводе, ти субјекти не обраћају се Министарству просвјете у смислу давања било какве сагласности за рад.

И из МУП-а и Министарства трговине – Сектор тржишне инспекције, кажу за Блиц да забрана рада Алексићеве “продукцијске куће” није у њиховој надлежности.

Из Инспектората за рад при Министарству за рад и запошљавање кажу да су они задужени искључиво за контролу радних односа и област безбједности и здравља на раду. И додају:

– Провјерили смо у Централном регистру социјалног осигурања и Мирослав Алексић је једини запослен. Кад послодавац нема запослене, онда то није домен наше надлежности. Наводе и да у посљедњих пет година није било пријава за ову школу. Ту се поставља и питање како је Алексић једини запослен, ако у школи има више предавача, између осталих, предавач је његова супруга.

Адвокат Божо Прелевић каже за Блиц да у овом случају “није проблематична дјелатност установе, већ шта је тај човјек радио”, и није сигуран да сада било ко може да забрани рад ове продукцијске куће.

Зашто родитељи и даље доводе дјецу?

Поводом информације да је школа глуме наставила с радом, намеће се питање – како је могуће да родитељи настављају да шаљу дјецу у установу у којој се сумња на насјтрашније случајеве сексуалног насиља?

Друштвене мреже преплављене су коментарима типа “никад више не бисмо водили дјецу у ту школу”, да је друштво изгубило компас, да је то доказ да “родитељи више воле своје амбиције од своје дјеце”, и да су “рјешени да им дјеца буду глумци по сваку цијену…”

Психолог Радмила Вулић Бојовић вјерује да родитељи нису увијек у позицији да донесу најјасније и најбоље одлуке.

– Сигурна сам да постоје различите мотивације зашто родитељи своју дјецу излажу оваквим непријатним ситуацијама. Људи нису савршени, имају различита увјерења и предрасуде, и та школа је очигледно јако дуго представљала “златни стандард”, јер касније дјеца просперирају у тој професији. Нажалост, нека дјеца су на том путу страдала – истиче она.

Као што смо чули од многих који су похађали Алексићеву школу глуме, већина њих је ту ишла због друштва и групе.

– Они су сигурно патили због начина на који се тај учитељ глуме опходио према њима, али су имали и неке позитивне аспекте попут подршке и припадности тој групи. Може се рећи да је то својеврсни елитизам који јесте хранио апетите родитеља – каже Вулић Бојовић.

Како додаје, у цијелој овој причи се јавља један парадокс.

– Очигледно да су те погрешне методе са становишта васпитања дјеце давале позитивне резултате, јер су то дјеца која су касније остваривала врло озбиљне каријере, ниси била “на штети”. С једне стране, имате особу која због своје привилеговане позиције има право да се понаша противзаконито и да јој нико ништа не може, док не схвати да је то узело маха и изашло из сваког нормалног оквира. С друге стране, имате родитеља који вјерује да је тај строги, аутократски начин прави пут да се дјеца устроје да буду послушна и вриједна – наводи саговорница.

С тим у вези, сматра да је јако тешко бити судија у овом случају.

– Чула сам за методе Мике Алексића и увијек сам сматрала да су оне дубоко погрешне. Лично, никада не бих провела дијете кроз такву тортуру, јер ми се чини да је много значајније бити слободан и јединствен него повиновати се неком неприкосновеном ауторитету – истиче Вулић Бојовић.

Парадигма насиља

Према њеном мишљењу, случај Мике Алексића је много значајнији на нивоу парадигме насиља.

– Насиље се крије иза много позитивних аспеката једног односа. Ове младе жене не би могле да остану жртве на овакав начин да тај насилник пре тога није изградио један однос у којем је био особа од неприкосновеног ауторитета – напомиње саговорница.

Како каже, због тога је Алексићева одговорност још већа.

– Читали смо коментаре појединих људи који се питају која је разлика између Мике Алексића и Малчанског берберина? Разлика је у томе што је Мика опаснији, јер подрива основну супстанцу друштва, злоупотребљава поверење које су и дјеце и родитељи и читаво друштво инвестирали у њега – наглашава она.

И социолог Ратко Божовић сматра да је овај случај парадигма стања у држави и друштву.

Према његовом мишљењу, насиље је покрило читав простор социјалног живота.

“Печат на све што нам се дешава”

Годинама ћутале о паклу кроз који су пролазиле: Миленина исповест охрабрила и СТОТИНЕ ЖЕНА У РЕГИОНУ да проговоре о насилницима и полном узнемиравају

Кривица је лична, има људи који раде савесно и одговорно

Психолошкиња Вулић Бојовић, међутим, сматра да не би требало генерализовати читаву ови причу, нити кривицу.


Бука препорука

Регион

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.