Ник сусреће мале духове

Нови албум Ницк Цаве анд тхе Бад Сеедс, "Гхостеен", свуда у свету дочекан је као важан културни догађај. С пуним правом – ради се о ремек-делу на тему преживљавању бола губитка неког ко вам је најближи, какво досад није постојало у популарној музици

Dragan Ambrozić / 19. новембар 2019

 

Први, никад објављени соло албум Ника Кејва, после распада његове ране, урагански аутодеструктивне пост-пунк групе Биртхдаy Партy, требало је те 1983. да се зове "Човек или мит?" ("Ман Ор Мyтх?"), али заправо није ни био завршен – свеједно, ова наизглед реторичка дилема добијала је на значају са сваким новим пројектом, док је његов култ растао и задобијао планетарне размере. Последња епизода у све невероватнијој каријери овог аустралијског рокера не само да поново отвара питање које је сам себи поставио пре толико година, него га коначно смешта у мит.

Наиме, управо објављени двоструки албум "Гхостеен" једно је од оних дела која заокружују не само професионални него и животни пут свог ствараоца, на један коначан и неопозив начин, који себи могу да приуште само историјски великани. Овако јединствен скуп песама о преживљавању бола губитка неког ко вам је најближи до сад није постојао у популарној музици, тако да отпадају поређења која се ових дана спомињу у хвалоспевним критикама, површне паралеле са величинама какве су Леонард Коен, Скот Вокер или Ван Морисон. Ник Кејв је коначно доживео да постане мерило за друге.

Није то неочекивано. Најновије издање са потписом Ника Кејва на неки начин као да наставља тамо где је његов први велики соло подухват кренуо, а још неколико их између пратило. Већ на албуму који га је прославио – "Фирстборн Ис Деад" (1985) – Кејв се бави митологијом рођења и смрти, третирајући долазак на свет и тренутну смрт близанца Елвиса Преслија (под именом Джес Гарон Пресли), неколико минута пре рођења самог Краља рокенрола, као митолошки тренутак кад је рокенрол створен – тако што му је пут отворен смрћу особе која је била Елвисов двојник. Још тад су теме почетка и краја живота биле довољно доминантне у његовом стваралаштву да напуне целу лонгплејку, па и да се прелију. Зато можемо бити сигурни да никако није случај то што "Тхе Спиннинг Сонг", прва песма на "Гхостеен", поново помиње Елвиса.

Бављење доживљајем смрти појављује се као успутна, али важна тема и на следећим двема плочама из његовог берлинског периода, које су га експресно претвориле у лик кога и данас познајемо – аутентичног алтернативног рок поету: ради се о прилично експлицитно названој "Yоур Фунерал, Мy Триал" (1986), те на првом тржишно успешном делу – "Тендер Преy" (1988) – где се такође налази и прва Кејвова песма по којој ће остати упамћен, један од његових најинтензивнијих исказа икада – "Мерцy Сеат", саткан од тока мисли осуђеног на смрт пред погубљење на електричној столици.

Десетак година касније, Кејв бележи врхунац каријере кад је у питању маинстреам каријера у класичном смислу, шармирајући свет хит синглом "Wхере Тхе Wилд Росес Гроw" са Кајли Миног, што потиче са његовог и сад најпродаванијег албума под именом, гле чуда – "Мурдер Балладс"(1996)… Не само да је лик који тумачи Миног овде убијен из обожавања, али ипак испод површине воде пева дует са својим убицом, већ је цео пројекат намерно састављен од песама које се баве искључиво различитим начинима сусрета са смрћу.

И мада су љубавне песме – катарзично гласне или нежно тихе – увек биле први и најважнији део његовог стваралаштва, после толиког бављења крајем живота на начин једног романтичног готхиц списатеља – чињеница да је лична трагедија у последње време уоквирила постојање и рад Ника Кејва, некако нам данас изгледа као нешто што је било записано да ће се једног дана десити. Не само да је 2015. у страшној несрећи његов син Артур пао са литице на обали Ламанша, страдавши у петнаестој години, него је прошле године од последица операције тумора на мозгу умро и Конвеј Севидж, стари Кејвов сарадник и стабилни члан пратећег бенда од 1990.

Обрубљен смрћу у стварном животу, Ник Кејв сад заиста изгледа као оно што нам је стално причао да је – песник бола који не може проћи, ходајући весник истина са оне границе постојања, блуз баладер кога његов блуз носи како хоће. Не морамо да му верујемо, знамо да јесте.


ТАМО ГДЕ СЕ МУЗИКА ЈОШ УВЕК СЛУША

Трилогија о сусрету са смрћу, којом се бавио последњих година, мора се сматрати не само новим степеником у Кејвовој каријери, него и јединственим мини-циклусом у историји рокенрола – започета је 2013. са "Пусх Тхе Скy Аwаy", настављена 2016. са "Скелетон Трее", и управо заокружена са "Гхостеен" овог октобра. Свака следећа музичка слика на овим делима била је све тиша и сведенија, остављајући нас да нагађамо какав ће бити финални исход. На крају пута, "Гхостеен" нам се нуди као маркер бола, звучни опис разарајућег искуства губитка вољене особе заувек.

Од почетка је јасно да се сусрећемо са потпуном уметничком визијом – концепт укључује интегралне визуелне садржаје, као што су видео-филм што прати слушање/гледање целог албума на Јутјубу (аутор Том Хингстон), али и омот рајске тематике који нуди идеализовану представу о врту у коме једни поред других у миру живе јагањци, лавови, коњи, лабудови и фламингоси (аутор Том ди Боа). Сада када живимо у свету галопирајућег тоталног кича и дигитализованог лажног рајског искуства, овако свесно креирано јефтина кулиса за понуђене песме говори све о томе како је његова опојна слаткоћа наша неизбежна судбина, посебно кад останемо огољени и суочени са питањима нестанка најближих. У таквим часовима, једино нас кич јаких и наивних емоција може тренутно умирити, уљуљкати и извести на пут олакшања од личног ужаса, постајући једина истина коју желимо.

Основни облик композиције овде је Кејвова верзија сакралне песме, а главна порука већим је делом албума скривена у молитвеном обраћању свету оних који нису живи, као да су живи. Уместо свима познатог баритона, Ник повремено пева херувимским фалсетом, као да је и сам изашао из себе. Слављенички тихе композиције овде као да више не припадају уобичајеним моделима популарне музике, осветљујући је изнутра светим сјајем за који нисмо знали да је још увек могућ.

Као нека врста бесконачне елегије за крај постојања, албум нуди електронске амбијенталне токове емоција и песничких слика, кроз које наш свет видимо другим очима. Никовим очима, које су неупитно претрпеле немерљив бол, и зато се надају – само надају – да све око нас има смисла. Запрепашћујући, а опет једино могући расплет у овој потрази за смислом после бола, албум "Гхостеен" налази у сталном присуству оностраног – у свакодневници која се указује као место сусрета оних који су били и оних који су сада.

Та помало застрашујућа помисао истовремено нам се указује као коначна утешна идеја – да су сви који су икада постојали још увек некако присутни. Нада и те како станује на овом албуму, али нада кроз веровање аутора, који се сусреће са одласцима и нестанцима вољених, да га они никако не напуштају. Апсолутно све песме на албуму "Гхостеен" на неки начин говоре о овом искуству које је спиритуално на крајње личан начин, препознатљив свима који су неког изгубили.

Релативност живота и смрти, крхкост постојања и сећања, једине су теме овог дела, које потписује особа што је током каријере довољно пута и сама доводила у питање своју егзистенцију. Ово ретко јединство дела и животног пута, идеал рокенрола као уметности, као и озбиљност музичких решења на граници са новом класиком, претварају "Гхостеен" у нешто више од обичног статемента о стању духова у нашем времену. Ради се о до сад непознатој звучној врсти, трансценденталном делу које обједињује музичку апстракцију са дубоко персоналним доживљајем.

После каријере од 40 година, плативши највишу могућу цену, Ник Кејв се коначно доказао као један од најупечатљивијих апартних хероја и отелотворења рокенрола. Комплетан Ницков опус интимних сведочанстава о трагичности живота на крају XX века, века који никако да се сасвим заврши, остаће заувек записан у историји популарне културе, тамо међу њеним највећим постигнућима.

Време


Бука препорука

Рецензије

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.