Никола Врањковић у Беер Гардену – Први дан лета, на Ади

Нас одавде бије глас да славимо поразе. Да ли их баш славимо? Кад ти историја даља и ближа да лимун, направи цикнулу лимунаду

Lazar Divjak / 23. јун 2019

FOTO: SKULLCHEZZ – JOVANA MILOVANOVIĆ

Ако ме сећање добро служи, „Лето на Ади“ је била емисија која је на тадашњој београдској телевизији (дакле пре него што су еx-Yу телевизије уместо градских узеле националне, да не кажем етничке одреднице за своја имена) била емитована још крајем осамдесетих. Ишло се уживо са шеталишта на београдској Ади Циганлији, људи су на трибинама окренутим ка језеру пратили пригодне културно-уметничке садржаје, и све је то био само део колажа који су чинили сви начини на које су радни људи и грађани проводили своје одморе у умирућим годинама бивше државе, али ипак довољно пре него што је њен крај постао неминован већини њих на том шеталишту. Проблем је настао коју годину касније, када је Ада заслужила свој дугогодишњи надимак „београдско море“, новинарску флоскулу која на неки мрачни начин одувек вуче на самоиспуњујуће пророчанство. Када се заратило, бројне туристичке дестинације Јадрана постале су недоступне за овдашње туристе, а општи економски суноврат довео је до тога да многи Београђани више нису ни имали куд него да своје лето проводе на Ади. Емисија са почетка овог текста је тада била у пуном замаху: требало је показати свету, а више себи самима да умемо да негирамо стварност и да нам је супер. Многе су песме настале због те негиране стварности. „Лето на Ади“ београдског Блоцк Оута била је једна од њих.

НИКОЛА ВРАЊКОВИЋ У БЕЕР ГАРДЕНУ (ФОТО: СКУЛЛЦХЕЗЗ – ЈОВАНА МИЛОВАНОВИЋ)

Као и толике друге ствари тих година у Србији, ова песма је остала у процепу. Сувише добра и болна да би била занемарена, а опет сувише споредна у репертоару бенда који данас називају култним (и поред тога што за песму постоји спот, она иницијално није била објављена ни на једном албуму, пре него што се негде 2004., дакле добрих десетак година по свом настанку, није појавила као бонус песма на реиздању албума „Црно, бело и сребрно“, првог албума групе). Али како се ствари дешавају у циклусима и историја понавља, било је само питање тренутка када ће и ова песма бити оживљена. Симболика првог дана лета и чињенице да ће Никола Врањковић са својим бендом наступити те вечери на Беер Гардену, на Ади, није могла остати непримећена: друштвене мреже и приватни канали били су посебно активни, на све стране се лобирало да се песма уврсти у списак оних које ће бити свиране. На све то ни Врањковић није остао имун, те је концерт започео на за њега прилично необичан начин, речима уместо музиком. Објаснио је да ће почети једном старом песмом коју стварно дуго није свирао. И лето је почело.

НИКОЛА ВРАЊКОВИЋ У БЕЕР ГАРДЕНУ (ФОТО ИЗВОР: ФАЦЕБООК/НИКОЛА ВРАЊКОВИЋ)

Нас одавде бије глас да славимо поразе. Да ли их баш славимо? Кад ти историја, даља и ближа, да лимун, направи цикнулу лимунаду. Колико са неразумом, ми овдашњи имамо један крајње интиман однос и са гордошћу. Пораза искусимо, шта личних, шта друштвених, толико да их брзо заборавимо, односно прекријемо новим. Није то што радимо ни слављење пораза, то је више као неки понос што и после толиких пораза још стојиш и радиш. О томе помало невољно размишљам док свирају „Фотељу“. Врањковић у „Задржи свој дах“, која је уследила, више пута каже да без наде и страха нема победа, али вероватно их нема ни без пораза.

Није овај концерт никаква тужна и суморна манифестација, напротив. Људи који дођу (а дође их увек пуно) су ту јер их његове песме тачно погађају у неки нерв и та блискост са музиком, речима, темама или идејама чини да и овај концерт убрзо постане крајње личан, да не кажем херметичан. Сви певају „Две речи“, толико гласно да се Никола микрофону приближи и уз „Хвала вам пуно“ укључи тек на трећој строфи. У „Раскораку“ се чека и као у трансу дочека онај средишњи инструментални део, који као да са сваком свирком постаје још солиднији и потентнији.

НИКОЛА ВРАЊКОВИЋ У БЕЕР ГАРДЕНУ (ФОТО: СКУЛЛЦХЕЗЗ – ЈОВАНА МИЛОВАНОВИЋ)

Звук? Велики. Налазимо се напољу. Има Врањковић такву екипу (предвођену Милошем Момировим) да су у стању да извуку максимум и из било ког затвореног простора, не кажем, али ово је било напољу и било је велико. Било је омањих проблема са комарцима (налазимо се близу реке, пролеће је било веома влажно, а градске власти се на крајње упитан начин односе и према много већим проблемима у Београду ових дана), али све то нестане када стојиш и слушаш „Вечерња звона“, лични фаворит који такође напредује временом и постаје обавезан део сетлисте. Неке песме додуше вечерас звуче за нијансу другачије, јер у аранжманима улогу уобичајеног синта на више места преузима Моог, али та промена је више куриозитет него квалитативна одредница, другим речима можда не свима и приметна. Иначе, бенд вечерас чине Милан Вучковић и Данило Никодиновски на гитарама, Иван Михајловић на басу (и судећи по Фацебоок Ливе нотификацији у једном тренутку и на камери), Андреј Младеновић на удараљкама и Владан Божиловић за бубњевима (од стране Врањковића оптужен и да је украо тестове из математике, као хоммаге једном од новијих српских скандала, у вези са „проваљивањем“ матурског испита).

НИКОЛА ВРАЊКОВИЋ У БЕЕР ГАРДЕНУ (ФОТО: СКУЛЛЦХЕЗЗ – ЈОВАНА МИЛОВАНОВИЋ)

„Фототапет“ који је враћен у репертоар, барем што се скоријих београдских концерата тиче, својом структуром и упливима електронике подсећа на неку инверзну функцију Дивљана са Љетним кином. Звук ефекта на почетку наредне песме ме увек разгали. „Марбург“. Ако прича да га је једном упуцао Джон Вејн Спрингстиновом јунаку из „Wестерн Старс“ купи хиљаду пића, питам се да ли ће и мени неку лимунаду донети прича да сам свирао на студијској верзији ове песме. „Марбург“ је песма која звучи превише познато сваком ко је био и овде и напољу, и загледао се оданде на унутра, па онда у другом смеру. Али то сам већ једном рекао. Уз све то треба имати у виду и да концерт изгледа опасно добро, и да је јасан разлог због којег када представља појединачне чланове бенда, Врањковић апострофира и Милошев звук, те Арсу Златковића који му ради светло већ толике године.

Сваки концерт Николе Врањковића има онај „А-ха!“ моменат када бенд устаје и намештањем каишева од гитара наговести да ће остатак вечери свирати стојећи. Ипак, чињеница да је прва „стојећа“ песма била ни у ком случају полетан „Тежак случај пакла“, врати мисли ка ономе што јесмо и ономе што живимо. Ми смо се за своје поразе поштено изборили, јер и кад победимо ми после изгубимо (више о тим мислима током последње песме у сету, којих четрдесетак минута касније). Опет, ако је судећи по атмосфери на бини – живот је Швицарска. Бенд свира феноменално. На „2000 и кусур година“ Данило на уштрб матичне гитаре бриљира на чинелама, што ће се наставити практично до краја концерта. „Бунар жеља“ је још једна песма Блоцк Оута која је у време тог бенда била оно што би Американци рекли дееп цут (чак никад свиран уживо), а која је од… назовимо га осамостаљења постала нешто као химна, у сваком случају песма која представља грандиозни улаз у финале. У „Мораћеш да научиш да живиш са тим“ фали глас Кизе Зорановића (што ће бити исправљено првом следећом приликом), али пажњу ускоро потпуно украде језа која те пролази док Никола текст краја песме из „Секу ти грану, а ти седиш“ мења у понављање суморне мантре: „Посекли су сво дрвеће а ти седиш“, да би поентирао са: „Јебу ти мајку а ти вредиш!“ Још једно подсећање на време и место у ком живимо. Како превазићи све те поразе, ако живиш у дану мрмота?

НИКОЛА ВРАЊКОВИЋ У БЕЕР ГАРДЕНУ (ФОТО: СКУЛЛЦХЕЗЗ – ЈОВАНА МИЛОВАНОВИЋ)

Вече је више фестивалско него што је уобичајено за Врањковићеве свирке, што ће рећи да ће уместо три-и-нешто-сата концерт трајати два и кусур. Растанак нам се смеши после, како је Никола најавио: „Још два евергрина“. Редовни посетиоци знају да то у преводу значи да креће „СДСС“, са све у последње време обавезном терцом, квартом, квинтом и чиме већ на гитарама у оном „И још сам заљубљен у свој мали сан“ делу, који потписиника ових редова држи под утиском да би тако звучали Еаглеси да су спознали чари ракијештине. Штим се потом спушта у дроп Д, и ћао довиђења; време је за растанак уз „Дан који никад није дошао“. Људи су нервозни и гадни и воле победе у фудбалу и рату, што је истина данас баш колико је то био случај када је песма први пут свирана, пре неких 17 година. Оутро је беспоштедан и уобичајен: песма се завршава са преко 5 минута организованог ноисеа на којем би бенду и Сwанси позавидели. Ми који смо после свега тога успели да пронађемо отпале вилице по поду се пакујемо и крећемо кућама. Николу Врањковића ћемо следећи пут у Београду видети на Беер Фесту, а предстоји му прилично попуњен распоред свирки по региону током лета. Недавно је по први пут свирао у Загребу и врло је могуће да ће се и тамо вратити до краја године.

 

Преузето са Равно до дна


Бука препорука

Рецензије

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.