Битно је да не стојиш у мјесту, не мораш баш сваки дан да кукаш на вријеме, систем, државу, људе

Николина Јовичић, професорица социологије из Бањалуке животни позив пронашла у раду са дјецом и здравом животу

Maja Isović Dobrijević / 28. август 2019

Foto: Svjetlopis

 

Бањалучанка Николина Јовичић професорица је социологије. Након завршетка факултета, као и многе њене колеге, није могла да се запосли „у струци“, али због тога није очајавала. Сама је себи креирала посао који је завољела и који ју је одвео до здравог начина живота.

Факултет је завршила 2010. године, а послије тога са супругом се одселила у Теслић, гдје су њих двоје имали намјеру да покрену дневни центар за дјецу, али нажалост нису успјели у томе. Николина нам каже да она није особа која може да мирује и љето проводи у кући, па је посао нашла у Добоју, гдје је једно вријеме радила као радио водитељка.

Од професорског позива тада није одустајала, па је конкурисала на многа радна мјеста, али како је то чест случај код нас, „без везе“ посао није успјела да нађе. Тада јој је све то тешко падало, али данас је занимају друге ствари и већ неко вријеме и не прати конкурсе.

„Посебно ми је било тешко када су ме људи испитивали зашто ми је требало да завршим баш тај факултет и да ли се довољно трудим да пронађем посао у струци.  Временом постане лакше, учиш и радиш неке друге ствари, идеш на разне радионице, семинаре, обуке, ако за то постоје могућности,  а ако не постоје, много тога можеш научити и сам.  Ја сам једно вријеме радила ручне радове, украшавала сам предмете декупаж техником, нисам имала новца да идем на радионице, ситуација је била таква да је само муж радио, мала беба у кући и  подстанарски живот... Истраживала сам туторијале на јутјубу, упознала сам жену која ми је објаснила основне технике декупажа, читала чланке, гледала емисије и научила. Битно је да не стојиш у мјесту,  не мораш баш сваки дан да кукаш на вријеме, систем, државу, људе. Да, много тога не штима у нашој држави, има толико тога за поправити, али ако само сједиш и не радиш ништа, не може бити боље ни теби ни људима око тебе“, каже за БУКУ Николина.

Каже да и данас понекад размишља о факултету и пита се да ли је избор био толико лош, или је лоша само тренутна ситуација, али ипак себи не дозвољава да се осјећа лоше.

„Можда требам научити и проћи још много тога да бих једног дана радила у струци, а можда се то никада и не деси, и то је ок, немам времена за жаљење“, прича нам она.

РАДИ СА ДЈЕЦОМ, КАО ШАНКЕРИЦА И ФИТНЕСС ТРЕНЕРИЦА

Николина је пронашла  свој позив радећи са дјецом, али и као фитнесс тренерица. У задње вријеме ради и као шанкерица у једном ресторану здраве хране у Бањалуци. Каже да заиста ужива у пословима које тренутно ради и труди се да у том пољу напредује колико може, да стиче нова сазнања и вјештине.

„С обзиром на то да волим учити, овај посао шанкера дошао ми је као прави изазов, посебно због тога што радимо са здравим слаткишима, сировом исхраном, детокс програмом, сваки дан имам прилику да научим нешто ново“, каже нам Николина.

 

 

Вјежбању и фитнесу се приближила након трудноће, када је започела процес мршављења.

„Жељела сам да скинем вишак килограма, који сам добила током трудноће, али нисам била за класичан начин вјежбања, ни за одласке у теретану.  Требало ми је нешто што ће ме покренути, гдје ће бити занимљиво, а ефектно. Тако сам упознала дјевојку која је држала тренинге Зумбе у парку, а како плес волим од малих ногу, то ми се учинило савршено. Ишла сам на њене часове Зумбе и једне прилике питала сам је да ли бих и ја могла постати инструктор једног дана, она ми је објаснила како и на који начин могу да остварим своју жељу и ето, то се десило. Нисам одабрала Зумбу, али јесам други плесни фитнесс правац, и данас радим као лиценцирана тренерица У Јам Данце Фитнесс програма“, каже нам Николина.

А управо ју је плес спојио са дјецом.

„Држала сам тренинге за одрасле, али увијек ми је била жеља да радим и са дјецом, да плешем са њима. Како су моје велике љубави из дјетињства биле плес и глума, осјећала сам потребу да ту љубав пренесем и на најмлађе. Плесом се нисам бавила никада до сада, једина плесна сала у којој сам наступала као мала јесте моја дјевојачка соба, ту сам била главна звијезда и судија. Глумом сам се бавила неколико година, и то је искуство које не бих мијењала ни за шта на овом свијету.  Једног дана написала сам статус на фејсбуку да почињем са часовима плеса за дјецу, оставила сам датум и мјесто гдје ће се одржати први час. Сјећам се да је на први час дошло троје дјеце, на други петоро и тако је било скоро годину дана. Доста људи ме питало зашто се трудим и која је корист да радим са групицом од пет дјевојчица, да сам више на губитку, јер плаћам аутобуску карту, плаћам салу... Али нисам могла одустати, нешто у мени говорило ми је да тако треба и да идем даље“, каже нам наша саговорница.

Данас у њеној плесној групи има двадесет и пет чланова и између себе његују сјајан однос.

„Ма колико били велики људи, вјерујте увијек можемо много тога научити од дјеце.  Поред плеса, радимо и драмске секције, а понекад и неку радионицу декупажа“, истиче. Додаје да је у задње вријеме највише фокусирана управо на то да јој рад са дјецом буде посао, њена мирна лука и остварење животног сна.

 

Управо са дјецом спрема и прву представу која говори о проблемима са којима се сурећу данашњи тинејджери, односно шта они виде као проблем и шта им то тешко пада.

ПРОБЛЕМИ У ДРУШТВУ О КОЈИМА РАЗМИШЉА...

Николина каже да су нам у друштву у којем живимо обезвријеђена основна људска права и управо то је највише боли.

„Закони очигледно нису једнаки за све, немамо повјерења у јавне институције, економска ситуација поприлично је лоша, све више је гладних и болесних. Мислим да већина нас зна шта овдје не функционише и шта је потребно мијењати, али смо очигледно превише лијени да покушамо било шта промијенити. Некако смо као друштво навикли да је ситуација лоша и да то требамо прихватити, јер, како кажу увијек може горе, па вјероватно због тога ћутимо и трпимо“, појашњава.

Многе породице одлазе са ових простора, а Николина нам каже да су она и њен супруг дуго размишљали о истоме, чак су и радили на томе, али сваки пут нешто их је у томе омело.

„Схватила сам то као неки знак Универзума, или неке више силе, да још увијек није вријеме за одлазак, да вриједи остати и покушати. Немам ништа против тога да људи одлазе, да иду тамо гдје мисле да им је боље, подржавам сваку одлуку. Мислим да новац није једини разлог одласка, има ту више фактора који утичу на такву одлуку и баш због тога не осуђујем никога ко одлучи да напусти земљу. Можда једног дана одем и ја са својом породицом, а док се то не догоди, трудићу се да радим оно што волим и што ме испуњава“, каже она

Николина је свој рад из Бањалуке преселила у Челинац, али од свог родног града, каже, није одустала.

„Челинац је мјесто које има душу и велико срце. Челинчани су људи великог срца, спремни су да дају подршку и  помогну у сваком погледу. У Бањалуци су настали моји први плесни часови,  ту сам нашла своју прву салу и започела посао који волим.  Тренутно не држим тренинге у Бањалуци, а можда једног дана кренем поново, јер ми је посебно била драга плесна група за маме и дјецу, па можда једног дана поново оживим ту причу у нашем граду“, каже нам наша саговорница Николина Јовичић.

 

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.