Нинослав Митровић: Дрекавац представља наш менталитет

Књижевник Нинослав Митровић недавно је објавио своју прву збирку прича страве и ужаса под називом “Глуво доба”. Приче у овој књизи су инспирисане митологијом и народним предањима и у њима се сусрећу разна чудновата и страшна бића.

Buka intervju / 29. август 2012

Митровић је рођен 1976. године у Добоју. Дипломирао је 2001. године на Одсјеку за географију и етнологију Природно-математичког факултета у Бањалуци. Био је члан редакције и сарадник магазина БУКА од његовог оснивања. Живи и ради у Бањалуци. За портал БУКА, са Митровићем смо разговарали о избору хорор жанра за приче, народним предањима, популарности вампира у посљедње вријеме и другим темама. Написали сте збирку домаћих прича страве. Шта Вас је инспирисало да се бавите овим жанром? Одувијек ми је жанр страве био некако најзабавнији, ваљда због свог тог узбуђења које изазива, и оне натприродне подлоге, која је мени, маштовитом сањару, увијек била интересантнија од свакодневнице. Говорим наравно о класичним дјелима, пошто се већ одавно не може говорити о неком квалитету у хорор жанру. Такође, кад сам почео студирати етнологију, схватио сам како богату митолошку заоставштину, препуну вампира, баука, авети и других караконџула, не користимо колико бисмо требали. С обзиром да нико никад није написао ништа слично овоме, ја сам се прихватио посла, спајајући своје двије љубави – страву и етнологију – у једну збирку. Кроз своје приче тематизујете митологију и народна предања. Која све мистична бића можемо наћи у Вашим причама и у каквим су они односима са обичним људима? Било је тешко одлучити се која бића уврстити у књигу. На крају се у девет прича нашло мјеста за више-мање оне најпознатије какви су вампир, вјештица, дрекавац, мора и друга хтонична, ноћна бића из словенске митологије. Лјуди од ових бића зазиру и плаше их се, јер она долазе из древног мрака, који се не може освијетлити ниједним разумним објашњењем. Тако се свака интеракција међу њима своди или на бјежање или предузимање бројних магијских радњи, како би се та бића отјерала или спријечила у чињењу зла. Неки пут успјешно, неки не, све у зависности од радње сваке од прича. Опет нисам могао избјећи симболику, па тако у једној од прича, дрекавац представља наш менталитет, који неспреман да се прилагоди, завршава изолован и заборављен у тамним шумама.   Није ријеткост да чујемо да вјештице, вампири и вукодлаци долазе са Балкана. Због чега је балканско подручје било плодно за “настанак” ових бића? Митологије индоевропских народа су доста сличне. Дијеле готово исте митове о постању, имају слична божанства и неке ритуале. Ипак, ниједна митологија не обилује демонима као митологија јужних Словена, која се значајно разликује и од вјеровања осталих словенских народа. Зашто је то тако, не знам. Можда смо их наслиједили доселивши се на ово несрећно тло, препуно неког древног мрака, који и данас баца сјену на све народе који овдје живе. Можда су Словени са собом донијели богове, али им је Балкан дао демоне. Колико су наши људи упознати са домаћом митологијом и народним предањима? Чак и несвјесно, веома добро, с обзиром да су ритуали из наше предачке словенске вјере уткани у обичаје који се и данас упражњавају. Мада, све је мање оних који памте приче старијих, па тако са тим људима нестају и предања. Машта, којом је духовни живот нашег народа одувијек био снажно саткан, губи битку од сиве свакодневнице. Посљедњих година, управо су вампири постали популарни, имајући у виду филм, тв серије и књижевност на глобалном нивоу. Због чега је то тако? Па лијепи су и бесмртни. Вјероватно је то у питању. Истина је да је хорор жанр данас веома популаран тренд широм свијета, нарочито кад је ријеч о бројним вампирским сагама. Међутим, ти блиједи и отмјени готски демони, заробљени у тијелима бунтовних тинејџера, средовјечних правника, домаћица или камионџија, који се заљубљују, пате, отплаћују кредите и обављају свакодневне активности, су неистинит приказ хтоничног демона словенског поријекла. Кад је Брем Стокер за свог Дракулу посудио непотпуне детаље из наших предања, ни слутио није како ће вијековима касније хорде бљедоликих сљедбеника опонашати влашког кнеза, умјесто изворног словенског демона. Наш вампир није готски љепотан. Он је црн, длакав, надувен као каква мјешина, нијем и језив. Такав не би имао успјеха код публике која се поистовјећује са привлачним вампирима, нарочито тинејџери, који су највећи конзументи вампирских сага. Према Вашем мишљењу, какав је положај младих књижевница и књижевника код нас, јер читаоци су више заокупљени популарним писцима и њиховим дјелима? Не баш завидан, захваљујући овом несрећном времену и друштву које је нестрпљиво за све осим за властиту корист, и гдје се умјетност и естетика крију унижене и попљуване. У таквом је времену стваралаштво осуђено на герилу. Домаћи умјетници траже сламку спаса и подршке у земљама региона, гдје су, нажалост, више признати и познатији него у властитом граду и земљи. Штампа се и чита штиво сумњивог квалитета. Али данас маркетинг продаје робу, а не њен квалитет. Пратите ли нашу књижевну сцену и како ју коментаришете? Кога бисте издвојили и зашто? Нажалост, не много, из једноставног разлога јер се о домаћим ауторима и њиховом раду веома мало зна. Вјерујем да ситуација може бити много боља, јер много је талентованих писаца и уопште умјетника. Али сви они стварају у сјени, чекајући да их неко угледа и препозна њихов дар. Нажалост, чекати случај у овом обезвријеђеном сивилу исто је као и чекати кап кише у пустињи. Писци и остали умјетници морају бити спремни да се усправе и да погурају своју ствар заједно. Умјетник тешко може сам. Имамо рецимо награђивану списатељицу Лану Басташић, која и поред младости пише као “велика”, као да је за стопама оставила друмове година и искуства. Изузетно вјешт са ријечима је Берислав Благојевић, мој колега из факултетских дана. Он је недавно добио награду Фонда “Борислав Пекић”. То је огромна ствар за једног писца, а колико људи у Бањалуци  и БиХ зна за то? Ту је и Данијел Симић, аутор двије књиге и прави иноватор кад је ријеч о приступу читаоцима новим и оригиналним садржајима. Сви се они боре сами, властитим снагама, да изгурају свој сан на сунчанију страну. Још је доста писаца које знам поименично, али, нажалост, нисам упознат са њиховим радом.

 

Умјетност која се ствара у Бањалуци као да не подлијеже критици. Немамо позоришних, књижевних, ликовних критичара, а немамо ни критичке текстове у новинама. Како Ви гледате на то? Књижевна критика је била нешто што се подразумијевало у пријератним часописима. Данас не само да нема ко да вас искритикује, већ што је још горе, нема ко ни да вас нахвали. Младом, неафирмисаном писцу је изузетно важно да добије стручно мишљење које ће му помоћи да обликује своје стваралаштво, које ће му дати подстрек или га натјерати да промијени негативне стране и да размишља у правцу даљег развоја. Нажалост, писци су данас ослоњени на властите снаге. Ослушкују мишљење родбине, пријатеља, познаника. Баве се не само писањем, већ и промоцијом и рекламом свог дјела, носећи га од врата до врата као да су трговачки путници. Чак се и критиком свог дјела баве сами. Све то утиче на квалитет, али и на стицање самопоуздања и сагледавање реалне слике о себи и властитим могућностима. Конструктивна критика је неопходна, нарочито младим писцима који тек долазе. Како читаоци реагују на ваше приче? Јесте ли већ успјели чути неке коментаре? Да не будем нескроман, за сада стижу само похвале и за стил и тему о којој сам писао. Званичних критичких осврта још нема, али надам се да ће и њих бити.   Одломак из једне од прича из књиге “Глуво доба”: “…Пред њим на одру лежао је висок сувоњав човјек бркова увезаних са зулуфима у такозване бакенбарде. Подсјетио га је мало на оног човјека кога је малочас сањао. Око главе је имао везану мараму, да му грч не би отворио уста, и два крајцара на оба ока. Није изгледао тако опасно ни злокобно, тако да са извјесним олакшањем, Реља засједе у њему намијењену столицу. Гледао је одар неко вријеме ослушкујући звукове око себе. Није чуо ни хук вјетра, ни шкрипу дрвета, ништа. Била је мртва тишина. Свуда око њега. Та му тишина ипак није дала спокоја. Узврпољио се по пространој одаји, ходајући час горе, час доле. Завиривао је по тамним ћошковима, руку превлачио преко прашњавог намјештаја. Опет погледа ка одру. Покојниково као восак блиједо лице било је освијетљено свјетлошћу свијећа. Од помисли на смрт, зебња му заледи срце и он лагано приђе столици и свали се у њу. Није имао храбрости да погледа напријед према одру, већ су му очи почивале на клатну старинског сата, које се помијерало равномјерно, а чији звук до малочас није чуо. Шта ће сат у цркви, помисли, али се одмах присјети да није у божијем дому и да га ова чудна варош и нема. Коса му се диже на глави. Опет погледа ка одру. Свијеће су трепериле правећи чудне сјенке на покојниковом лицу, које као да се час смијало, па онда мрштило, па посустајало у агонији неког страшног бола.  Реља дохвати наслон испод себе стишћући га у грчу, док је под језивим свјетлом, лице покојног великаша оживљавало. Очекивао је да га мртвац сваког трена пробурази живим погледом посред устрепталог срца. Ипак, свијеће одједном престадоше да трепере и све је опет било у тихој тами, осим клатна које је и даље монотоно и успављујуће лупкало. Мртвачево лице опет доби смирени, воштани сјај, а Реља се у олакшању ослободи грча и склопи очи у наслоњачу…” Књига “Глуво доба” може се наћи на свим киосцима широм Републике Српске.

 

Разговарала Маја Исовић

 

Везан текст

Тања Шљивар: У позоришту је важно говорити истину

 

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.