Ноам Цхомск : Има ли Сноудена у авиону?

Попут Сноудена, Менинг је починио злочин откривања Американцима – и другима – шта њихова држава ради. То је озбиљно нарушавање „безбедности“ у оперативном смислу речи, познатом свакоме ко је читао декласификована документа. „Безбедност“ обично значи безбедност државних званичника од радозналих очију грађана којима они, теоретски, подносе рачун. Државе се увек позивају на безбедност – у Сноуденовом случају, безбедност од терористичког напада.

Noam Čomski / 07. август 2013

Деветог јула, Организација америчких држава (ОАД) одржала је ванредно заседање на тему шокантног понашања европских држава које нису дозволиле владином авиону боливијског председника Ева Моралеса да уђе у њихов ваздушни простор.

Моралес се враћао са самита у Москви 3. јула. Тамо је у једном интервјуу рекао да је отворен за идеју да понуди политички азил Едварду Сноудену, бившем сараднику америчке шпијунске агенције, кога Вашингтон тражи по оптужби за шпијунажу и који се налазио на московском аеродрому.

ОАД је изразила солидарност са Моралесом, осуђујући „поступке који нарушавају основна правила и принципе међународног права, као што је неповредивост шефова држава“ и „одлучно“ је затражила од европских влада – Француске, Италије, Португалије и Шпаније – да објасне своје поступке и да се извине. На ванредном састану УНАСУР-а – Уједињених нација Јужне Америке – осуђено је „флагрантно кршење међународних споразума“ од стране европских сила. И латиноамерички државници су се укључили. Председница Бразила Дилма Русеф изразила је „индигнацију и осуду ситуације коју неке европске земље намећу председнику Еву Моралесу“ и упозорила да овакво „озбиљно непоштовање закона… нарушава дијалог два континента и њихове могуће преговоре“.

Коментатори нису били тако резервисани. Аргентински политиколог Атилио Борон назвао је Европу „вавилонском блудницом“ која цвили пред силом. Са практично идентичном резервисаношћу, две државе су одбиле да потпишу резолуцију ОАД: Сједињене Америчке Државе и Канада. Нјихова растућа изолација у хемисфери, док се Латинска Америка ослобађа империјалног јарма после 500 година, од историјског је значаја. Моралесов авион, који је пријавио техничке проблеме, добио је дозволу да слети у Аустрији. Боливија тврди да је авион претражен да се види да ли је унутра Сноуден. Аустрија одговара да „није било формалног прегледа“. Шта год да се деслио, уследило је после упозорења из Вашингтона. Након тога, прича је магловита.

Вашингтон је јасно ставио до знања да сваку државу која одбије да изручи Сноудена чекају озбиљне последице. Сједињене Државе ће га „гонити до на крај света“, упозорио је сенатор Линдзи Грем. Међутим, портпарол владе САД уверава свет да ће Сноудену бити омогућена пуна заштита америчког закона – мислећи на исти онај закон под којим је амерички војник Бредли Менинг (који је објавио огромну архиву америчких војних и дипломатских докумената) држан у затвору три године, добар део тог времена у самици и у понижавајућим условима. Давно је заборављена архаична идеја о брзом суђењу пред поротом суграђана. Тридесетог јула је војна суткиња прогласила Менинга кривим за оптужбе за које је прописана максимална казна од 136 година.

Попут Сноудена, Менинг је починио злочин откривања Американцима – и другима – шта њихова држава ради. То је озбиљно нарушавање „безбедности“ у оперативном смислу речи, познатом свакоме ко је читао декласификована документа. „Безбедност“ обично значи безбедност државних званичника од радозналих очију грађана којима они, теоретски, подносе рачун. Државе се увек позивају на безбедност – у Сноуденовом случају, безбедност од терористичког напада. Овај изговор нуди администрација која спроводи замашну међународну терористичку кампању са беспилотним бомбардерима и специјалним јединицама војске, генеришући потенцијалне терористе на сваком кораку.

Нјиховом гневу нема краја на помисао да би неко кога Сједињене Државе траже могао добити азил у Боливији, која има споразум о изручивању са САД. Занимљива ствар у овом замешатељству је чињеница да изручивање иде у оба смера – опет, теоретски.

Прошлог септембра, САД су одбиле захтев Боливије да изруче бившег председника Гонзала Санчеза де Лозаду – „Гонија“ – оптуженог за геноцид и злочине против човечности. Било би, међутим, погрешно поредити боливијски захтев са вашингтонским, чак и кад бисмо претпоставили да ова два случаја имају упоредиву тежину. Зашто је то тако говори нам Свети Августин у причи о гусару, кога је Александар Велики питао, „С којим правом мора узнемираваш?“ Гусар му је одговорио: „С којим правом ти свет узнемираваш? Кад ја то малом лађом чиним, зову ме лоповом; тебе који то великом војском чиниш зову царем.“

Свети Августин каже да је гусаров одговор „елегантан и одличан“. Али стари филозоф, бискуп у римској Африци, само је глас светског југа, који је лако игнорисати. Данашњи мислиоци разумеју да цар има права којима мали народи попут Боливијаца не могу да теже. Гони је само један од многих које је цар одлучио да не изручи. Други случај се тиче Луиса Посаде Карилеса, кога аналитичар латиноамеричког терора Питер Корнблух описује као „једног од наопаснијих терориста новије историје“.

Посаду траже Венецуела и Куба због његове улоге у бомбашком нападу на кубански путнички авион, када је убијено 73 људи. ЦИА и ФБИ су га идентификовали као осумњиченог. Али ни Кубанци ни Венецуеланци немају прерогативе цара, који је организовао и подржавао тероризам који Кубанци трпе од ослобођења.

Покојни Орландо Бош, Посадин ортак у тероризму, такође је уживао цареву благонаклоност. Америчко министарство правде и ФБИ су захтевали да буде депортован јер је представљао претњу за америчку безбедност, теретећи га за десетине терористичких напада. Пошто је 1990. председник Джорџ Х. В. Буш поништио налог за изручење, Бош је остатак живота мирно провео у Мајамију, неоптерећен захтевима за изручење Кубе и Костарике, два обична гусара. Још један безначајни гусар је Италија, која сада тражи изручење 23 оперативца ЦИА-е, оптужених за отмицу Хасана Мустафе Осама Насера, Египатског свештеника у Милану, кога су ванредно предали Египту на мучење (касније је доказано да није крив). Срећно, Италијо.

Има и других случајева, али злочин ванредне предаје враћа нас на питање латиноамеричке независности. Институт за отворено друштво недавно је објавио студију под називом „Глобализовање тортуре: Тајно притватање и ванредна предаја ЦИА-е“.  У њој се разматра глобално суделовање у злочину, које је било врло распрострањено и обухватало неке европске земље.

Стручњак за Латинску Америку Грег Грандин указао је на чињеницу да се једна регија не налази на том срамном списку: Латинска Америка. Ово је двоструко значајно. Латинска Америка је годинама била поуздано „двориште“ Сједињених Држава. Чим би се неки тамошњи дрзник усудио да подигне главу, она му је одрубљивана терором или војним ударом. А будући да је била под контролом САД читаве друге половине протеклог века, Латинска Америка је била једно од главних светских мучилишта.

То више није тако, а Сједињене Државе и Канада су практично протеране из хемисфере.

 

  Ин Тхесе Тимес, 02.08.2013.

 

Текст преузет са пријатељског Пешчаника

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.