Нобелова награда и омаж избеглицама

Главна тема Гурниних романа је егзил, односно избеглиштво и све што оно носи. Избеглице из Африке „не долазе празних руку!“, понавља нобеловац позивајући Европу да долазак избеглица из Африке посматра као богатство.

Vesna Cakeljić / 13. октобар 2021

 

Нобелову награду за књижевност за 2021. добио је писац пореклом из Танзаније АБДУЛРАЗАК ГУРНА (Гурнах), саопштио је Нобелов комитет овог четвртка 7. октобра у Штокхолму. Шведска академија поздравља „његово бескомпромисно и саосец́ајно писање о учинцима колонијализације, и о судбини избеглица заглављених између култура и континената“. По мишљењу жирија, „његово дело се „удаљава од стереотипних описа и отвара нам очи ка културној разноликости Источне Африке која је слабо позната у многим деловима света“.

Ова награда је велико изненађење. Највећи фаворити су били Харуки Мураками, Ани Ерно, Маргарет Атвуд… а спомињала се и Дубравка Угрешић. Многи критичари и издавачи признали су да не познају овог писца, који је био одсутан са листе предвиђања чак и као обичан аутсајдер. Његов издавач у Шведској рекао је за штампу да није ни сањао да ц́е писац уграбити књижевни грал. Када га је Шведска академија назвала, Гурна је мислио да је у питању нека шала. Његово лице убрзо је освануло на насловним странама медија широм света, али највише танзанијских и афричких. Радост и понос захватили су „црни цонтинент“ јер су досадашњи лауреати великом већином били из Европе или Америке. Црнац свега један. Сада их је двојица.

Наиме, Гурна је рођен 1948. године на Занзибару, архипелагу поред обала источне Африке, данас у саставу Танзаније. Арапског порекла, одрастао је у мањинској арапској заједници. У раној младости, крајем 60-их, после деколонизације, напустио је своју земљу где су арапски муслимани били изложени прогонима. Стигао је као избеглица у Велику Британију, студирао, касније докторирао књижевност и постао професор на Универзитету у Кенту. У Занзибар се могао вратити тек 1984. Задржао је везе са земљом порекла. „Идем тамо кад год је могуц́е. Одатле и потичем. У глави и даље живим тамо“, рекао је за АФП. Нови нобеловац је данас пензионисани професор и живи у Брајтону.

Писао је најпре на свахилију, да би од 1987. објавио десет романа на енглеском језику, као и збирку прича. Прва три романа: Меморy оф Департуре (1987), Пилгримс Wаy (1988) И Доттие (1990), обрађују искуство имиграната у савременом британском друштву. Посебно је био запажен четврти роман Парадисе (1994, номинован за Букера) који је смештен у Источној Африци током Првог светског рата. Адмиринг Силенце (1996) прича о младиц́у који напушта Занзибар и емигрира у Енглеску где се жени и постаје учитељ. Повратак у родну земљу двадесет година касније дубоко ремети његов однос са самим собом и брак. Последњи роман Афтерливес (2020) осврће се на немачку колонизацију у Занзибару.

Главна тема Гурниних романа је егзил, односно избеглиштво и све што оно носи. Избеглице из Африке „не долазе празних руку!“, понавља нобеловац позивајући Европу да долазак избеглица из Африке посматра као богатство. „Многи од ових људи долазе из потребе, а такође, искрено то мислим, и зато што имају шта да дају. Не долазе празних руку“, устврдио је писац у интервјуу за Нобелову фондацију, позивајуц́и на промену погледа на те „талентоване људе пуне енергије“. „Људи користе за њих израз ‘економски мигрант’ као да је то неки злочин. Зашто не бити један од њих? Вековима су милиони Европљана напуштали своје земље из истих разлога.“ Његово писмо има снажан печат арапске и персијске поезије, те прича из Хиљаду и једне ноћи. Доктор енглеске и постколонијалне књижевности Универзитета у Кенту, велики је познавалац дела нигеријског нобеловца Волеа Сојинке и Кенијца Нгуги ва Тхионг’оа, који је ове године био међу фаворитима за Нобелову награду. Гурна је први црни афрички писац који је добио најпрестижнију књижевну награду након Сојинке, лауреата 1986. године.

Гурнин поменути роман Рај, у француском преводу Парадис, објавио је 1999. издавач Пјер Астије (Астиер), познат и као први књижевни агент у Француској, у колекцији Мотиви своје издавачке куће Ле Серпент à плумес. Роман му је препоручио писац Абдурахман А. Вабери (Wабери) из Джибутија. Обојица су гостовали у Београду 1998, поводом промоције моје антологије франкофоне приче Од Хаитија до Мадагаскара (Цлио) у Француском културном центру. Пјер Астије данас каже: „Имао сам прилику упознати Абдулразака Гурну у његовој куц́и у Бристолу. И сец́ам се човека велике отмености, са моћним говором о колонизацији у Африци. Танзанијци посебно и Африканци уопште данас могу бити поносни.“

За Ваберија, који га је упознао и који је писао о његовом делу, ова награда је само правда за писца на рубу великих књижевних покрета. Према његовим речима, Гурнино дело представља сец́ање на острво Занзибар. „Није увек био Танзанијац, живео је на Занзибару пре Танзаније. Рецимо да је он чувар памћења Занзибара. Отишао је као млад, у двадесетим годинама, у Енглеску. Он је писац изгнанства, сец́ања и књижевности. Нека врста Пруста, могло би се рец́и, модерног, источноафричког, свахилијевског, будуц́и да му је матерњи језик свахили. То је свет о коме знамо врло мало, свет који се протеже од Омана, од Јемена до Занзибара, до обала Мозамбика. А он има тај универзум у сец́ању“. „Укорењене у колонијалној историји афричког Истока, шумец́и легендама свахилија, послужених очаравајуц́им језиком, Гурнини романи се крец́у између иницијацијске приче, истраживања патњи изгнанства, аутобиографске интроспекције и медитације о људској судбини“, написао је Вабери 2010. У Ле Монде дипломатиqуе. Гурна нам „нуди меланхолична, разочарана и врхунски отелотворена дела“, додао је у приказу књиге Дезертерство, која је добила одличне критике. Остаје да се надамо што скоријем преводу неког од пишчевих романа.

Весна Цакељић

#АбдулразакГурнах #НобелПризеинЛитературе2021


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.