Новинарка Миланка Ковачевић за БУКУ: Ми смо друштво неслободних људи

Ми смо друштво неслободних људи. Људи који су од својих слобода одустали зарад неког прозаичног интереса. Људи који су спремни да се, због минималне плате или неке друге услуге, одрекну слободе говора.

Maja Isović Dobrijević / 03. мај 2019

Foto: BUKA

 

Поводом Свјетског дана слободе медија који се данас обиљежава разговарамо са новинарима, уредницима и медијским радницима о стању у медијима, слободи медија и раду у новинарству у БиХ.

Разговарамо са новинарком Миланком Ковачевић из Гацка.

Миланка, колико су медији код нас слободни?

Ми смо друштво неслободних људи. Људи који су од својих слобода одустали зарад неког прозаичног интереса. Људи који су спремни да се, због  минималне плате или неке друге услуге, одрекну слободе говора. У таквом друштвеном контексту, тешко је говорити о слободи медија као таквој. Имамо, рекла бих, медије који настоје да сачувају дигнитет професије и то чине на сопствену штету. Њих је све мање, а што их је мање, притисак је већи. И имамо медије чији информативни програм вређа елементарну интелигенцију. Они имају ресурсе и не либе се да их користе у пуном капацитету како би целокупну јавност бомбардовали информацијама које немају суштински значај за квалитет живота људи. Зато су нам ударне вести парастоси. Зато нам се, док се земља растаче,  намећу теме које смо требали да завршимо пре четврт века.

Колико је слобода медија важна за развој друштва?

Она је од круцијалног значаја. Флоскула да су медији седма сила, у суштини је тачна. Медији имају огромну снагу да покрену друштвене процесе, да анимирају људе. Нама сада требају и хуманизам и ренесанса. Да се човечност, емпатија и солидарност врате у друштво, али и да напокон изађемо из каљуге. Мејнстим медији, на жалост, ту каљугу промовишу не само као најбољи, него и као једини дозвољен начин живљења. У том смислу, изостаје подршка јавности, дакле грађана. Податак да сваки пети грађанин БиХ оправдава насиље над новинарима поражавајући је. Тешко друштву у коме су медији третирани као непријатељи. Оно је себе осудило на конзервацију и тихо умирање. То нам се тренутно дешава.

Који су највећи проблеми?

Мислим да је највећи проблем то што је држава приватизована и не постоје институције. Оне, су наравно, формално ту, највише као корисници буджета, али чињеница да се најважнија питања решавају на страначким састанцима или на приватним ручковима, да је интегритет земље клизна категорија, а корупција пожељан модел понашања, обесмишљавају настојања новинара да скрену пажњу јавности на неправилности. Да јавни новац троши као приватни, да природне ресурсе распродају, да је једна општа пљачка на делу, моћници у овом друштву више не морају ни да крију. Јер, стварност показује, да за њих санкција не постоји.

Са којим проблемима се најчешће сусрећеш у свом раду што би апеловала да се промени?

Мислим да су највећи проблеми у послу новинара нетранспарентност на свим нивоима и оглушивање институција и предузећа о Закон о слободном приступу информацијама. Новинари углавном немају ресурсе да своја права остваре на суду, чега су ови други свесни. Зато просто одлуче да вас искључе, да не одговарају на ваша питања. Са друге стране, стручни људи свих профила су се повукли пред политиком, па ћете тешко наћи некога ко је спреман јавно да се супротстави неправилностима у свом окружењу. Стварност показује да ми немамо ни академску заједницу која би се својим ауторитетом заложила за очување друштва. Посебна прича су званичници који немају одговорност за јавно изнет став. Имате председнике, министре, премијере, директоре чије су изјаве лишене елементарне истине. Увек сам у дилеми да ли преношењем и сами учествујемо у њиховој промоцији. Јер, без обзира на контра-аргумент, они остају несанкционисани у својој лажи, а осионост им скочи за који степен. На том путу смо сада далеко одмакли.

 

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.