О Алуминију и алуминијима

Не желим уопште да трошим тастатуру на ову другу глупост, али нека ми неко објасни како то тачно државна предузећа тренутно служе јавном интересу.

Adnan Muminović / 12. јул 2019

 

Шездесетих година прошлог стољећа, Влада Јужне Кореје је одлучила да уђе у производњу челика – без икаквих налазишта жељезне руде и угља – и покренула државну фирму ПОСЦО.

ПОСЦО ће, под водством генерала Парк Тае-јоона, постати и остати четврти произвођач челика у свијету. Фирма је 2001. године приватизирана, не због лошег пословања, већ из политичких разлога.

Влада је такођер била та која је шездесетих година забранила ЛГ-у да уђе у производњу текстила и натјерала га да уђе у производњу електричних каблова, чему између осталог дугује и свој данашњи успјех.

Крајем седамдесетих година, Влада Јужне Кореје је такођер покушала да успостави и своју производњу алуминија, да би коначно одустала због драстичног повећања цијене електричне енергије.

Ових пар редова је довољно да покаже да држава може доносити добре одлуке, да чак и политички постављени генерали (без икаквог претходног пословног искуства) могу бити добри менаджери и да приватизација не мора нужно бити лоша, све под претпоставком да иза њих стоје добри и поштени људи који брину о јавном интересу.

Прије пар мјесеци, ММФ је објавио податак да у Босни и Херцеговини има око 550 државних предузећа, махом непрофитабилних и са укупним дугом од око 8 милијарди марака. Прије него шта напишем било шта друго, невјероватно је да овај податак уопште мора објавити ММФ, а мора, јер у нашој држави не постоји транспарентан и лако доступан регистар државних предузећа гдје можете наћи податке у томе како ко послује и са колико људи.

Не постоји, јер људи не желе да постоји. У демократији, написао је Амартyа Сен, људи углавном добију оно што траже, и још важније, у правилу не добију оно што не траже.

24 године послије рата, ми још увијек вјерујемо да државне компаније служе јавном интересту, док приватне комапније само искориштавају јадне раднике зарад својих себичних интереса.

Не желим уопште да трошим тастатуру на ову другу глупост, али нека ми неко објасни како то тачно државна предузећа тренутно служе јавном интересу. Шта је то тачно јавно у чињеници да се вашим новцем плаћају предузећа која годинама не могу да остваре добит? Шта је то јавно у чињеници да сваки пут када једна марка оде на спашавање предузећа којем нема спаса, та иста марка не оде на неку школу, или болницу? И како је то тачно у вашем интересу да плаћате високе плате људима који у великој мјери своје послове дугују политичким везама, док ви једва састављате крај са крајем?

Што се тиче заљубљеника у БХ Телецом, телеком је у 2016. години остварио нето добит од 93 милион, 2017. године 63 милиона, а 2018. године 56 милиона. И за све оне који истичу како БХ Телецом забога уплаћује новац у федерални буджет, желим само да кажем да то заправо није ништа друго него наш новац, који ми БХ Телецому плаћамо за њихове полууслуге, а који они даље упућују Влади.

Међународни аеродром у Сарајеву је један од ријетких аеродрома у регији који није под концесијом, претпостављам зато што и он брине о јавном интересу. Пошто служи јавном интересу, Сарајево са дупло више становника има дупло мање путника годишње од Приштине, што уједно значи и дупло мање туриста и пословних људи.

Ја стварно нисам за приватизацију свега, нити сам против тога да држава управља одређеним предузећима. Ако ништа, свијет је пун примјера успјешних државних предузећа која заиста брину о јавном интересу. Али ми, тренутно, у оваком политичком систему и са оваквим судством, очито не знамо боље и вријеме је да то себи признамо.

Јасно ми је зашто су политичари против приватизације , али не могу да схватим зашто већина људи и даље тако љубоморно чува државна предузећа.

Само зато што је послијератна приватизација проведена на ужасан начин, не значи да ће и свака наредна. Само зато што су Алуминиј, Фамос и остали били успјешни прије рата, не значи да морају и послије рата. Времена се мијењају.

Недавно прослављена серија Чернобил почиње са питањем ‘која је цијена лажи?’

Заиста, која је цијена свих ових обмана, лажи и илузија? Волио бих рећи да су радници Алуминија платили високу цијену, да ће се сада опаметити и да ће све бити другачије. Волио бих да су и остали научили нешто из овога. Волио бих да је баш ово била прекретница и да послије овога не може горе. Волио бих...

Стварно, која је цијена лажи?

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.