О будућој библиотеци, књигама и читању

2014. године, шкотска умјетница Катие Петерсон је покренула пројекат под именом Футуре Либрарy. Након што буде завршен, што је све само не сигурно, свијет би требао бити богатији за антологију од сто књига, премда тек за нешто мање од сто година.

Adnan Muminović / 16. јул 2019

Идеја је замишљена овако: Сваке године, Футуре Либрарy Труст (тијело које управља пројектом) бира једног аутора који својим рукописом доприноси будућој библиотеци. Писци који су до сада предали своје рукописе укључују Маргарет Атwоод и Елиф Схафак. Осим имена аутора, назива књиге и оквирне идеје о томе колико је она дебела, садржај остаје искључиво познат писцима и неће бити објелодањен све до 2114. године, тј. тачно сто година након почетка пројекта. Рукопис може садржавати само једну ријеч, може бити пјесма, прича, роман, измишљено или документарно дјело. Када дође вријеме, хиљаду норвешких смрека — засађених 2014. године — ће бити посјечено да би се произвео папир на којем ће се штампати књиге. 

Иза читавог пројекта се крије задивљујућа вјера у будућност, између осталог и јер могућност да антологија икада буде прочитана директно зависи од људи који њену објаву неће ни дочекати, као и аутора који тек требају да се роде. Још важније, идеја претпоставља да ће за сто година на овој планети и даље бити људи, шума и књига, да ћемо и тада хтјети да читамо и држимо књиге у руци. 

У коначности, она зависи од много непознатих и постоји могућност да ће на крају све бити узалуд. У мору злочина, превара и лажи, ово је неизмјерно лијепа и фасцинантна опклада на будућност и човјечанство. 

Читава ова прича ме некако натјерала да се запитам шта су нама књиге, зашто уопште читамо и која је будућност библиотека. Пошто се не осјећам нарочито позван да говорим о љепоти читања и користи коју књиге имају за појединца и друштво, могу само да понудим неколико мисли паметнијих људи. 

Са изузетком путовања, књиге представљају најшири, најбогатији и најљепши поглед на свијет. Оне, према Неилу Гаиману, показују један другачији свијет и воде нас на мјеста која никада нисмо посјетили — бивате преплављени свијетом у свој његовој љепоти и разноликости. Једном када видимо тај други свијет, никада више не можемо у потпуности бити задовољни са оним у којем смо одрасли. То незадовољство је добра ствар, јер рађа побуну против тренутног стања и тјера нас да промијенимо и унаприједимо свијет, те да га учинимо бољим и другачијим. С друге стране, некада увидите да ствари могу бити и горе, што има предност да све око себе не узимате више здраво за готово.

Надаље, у свијету који се наизглед тако брзо и непрепознатљиво мијења, некада је отрежњујуће видјети колико се мало тога ипак промијенило. У великој мјери и даље правимо исте грешке, водимо исте битке и море нас исте бриге. То је с једне стране помало тужно, али уједно пружа и неку утјеху. У исто вријеме, схватајући да нисте прва и једина особа која нешто проживљаја, постајете мирнији, али и понизнији. Књиге су, према Кафки, кључ у непознате собе нашег властитог дворца. У Сенегалу, лијеп начин да кажете је неко умро је да кажете да је њена библиотека изгорила.

Стварно не знам у којој нам мјери књиге помажу да избјегнемо понављање прошлости, али у сваком случају почињете да уочавате одређени образац кретања. Хеинрицх Хеине је рекао да тамо гдје се пале књиге, човјек заврши палећи људе. У мају 1933. године, нацисти су током Феуерспрüцхе у Берлину за један дан спалили између двадесет и деведесет хиљада књига. Оно што се десило послије тога је позната и тужна хисторија.*

Ово је насумична и неисцрпна листа која вјероватно изоставља главне користи. У коначности, има нешто тако чаробно у књигама што се не да описати ријечима, али што је тако снажно приказано у Раy Брадбуррyевом роману Фахренхеит 451. У њему, ватрогасци умјесто да гасе пожаре заправо пале књиге, дјелујући као ‘чувари мира ума’, бринући о томе да људе држе ‘сретним’. 

Главни лик, ватрогасац Монтаг рутински обавља свој посао све док једна жена одбије да напусти своју кућу, желећи да буде спаљена скупа са својим књигама. То је пријеломна тачка романа и почетак Монтагове знатижеље према књигама и њиховом садржају. Мора постојати нешто у књигма, каже он, ствари које не можемо да замислимо, да натјерају жену да остане у запаљеној кући. Мора бити нешто. Не остајеш у њој тек тако. Њега не мори само жена која је спаљена, већ и постепена спознаја да се један човјек крије иза сваке књиге. Неком човјеку је био потребан можда читав живот да запише своје мисли гледајући около у свијет и живот и онда дођемо ми и у двије минуте — боом! све је готово.
Прије тачно седамдесет година, УНЕСЦО је објавио Манифест о јавним библиотекама који каже да је библиотека претпоставка да грађани искористе своје право на информације и слободу говора. Слободан приступ информацијама је неопходан у демократском друштву за отворену дебату и стварање јавног мњења. За државу као што је наша, ово је очито још релевантније него за неке друге земље.

Али каква је њихова будућност?

Са доласком интернета, по први пут у хисторији, библиотеке су изгубиле статус јединог и најбољег складишта информација, али некако и даље опстају. У Америци, заправо, данас постоји више јавних библиотека него МцДоналдса, које уједно постају све популарније код људи испод тридесет година. Оне су постале нови градски тргови гдје се људи окупљају, дарују крв, региструју за гласање и главно утоћиште бескућника. 

ОверДриве представља највећу дигиталну библиотеку на свијету која је крајем 2017. успјела да ‘изда’ укупно једну милијарду књига. Можда овако изгледа будућност позајмљивања, али и даље није физички простор који припада једној заједници и гдје се људи налазе да би размијенили информације. 

У својој посљедној књизи Тхе Либрарy Боок, Сусан Орлеан каже да је библиотека добро мјесто да ублажите своју самоћу и простор гдје осјећате да сте дио једне конверзације која траје стотине и стотине година, чак и када сте сами. Ако ништа не траје, каже она, онда ништа није ни важно. То значи да се све што проживљавамо одвија без неког обрасца и да је живот само једна дивља, случајна и збуњујућа појава попут расутих нота без мелодије. Кроз књиге, међутим, свој живот можете научити да гледате као одраз свих претходних живота и искустава и одједном почети да осјећате да сте дио једне веће приче која има облик и сврху. Читање је, кажу, заправо заробљено слушање оних које нажалост нисмо били у прилици чути уживо. 

У читавом свијету постоји 320.000 јавних библиотека које нуде књиге стотинама милиона људи, ма гдје се налазили.** Многе су смјештене у конвенционалним зградама, док се остале опслужују бициклом, руксаком, хеликоптером, чамцем, мотором, волом, магарцем, камилом, камионом, аутобусом, или коњем. У Цајамарца провинцији у Перуу не постоји библиотека тако да су све књиге распоређене по кућама седамсто пољопривредника. У Колумбији, наставник по имену Луис Сориано сваког викенда путује на свом магарцу носећи књиге у околна села. Шездесет хиљада Литтле Фрее Либрариес стоје у баштама људи који су били вољни да их поставе код себе и које функционишу по принципу — узмеш једну, оставиш једну. 

Некада је равно чуду како су књиге упркос свему опстале, али су неизмјерно тврдоглаве и одбијају да нестану. У Анкари, сметљари су од бачених књига напрвили своју библиотеку која је од 2017. године отворена за све грађане. 

Свако од нас може дати свој мали допринос да тако и остане. Неил Гаиман је указивао на потребу да читамо на јавним мјестима и да на тај начин покажемо људима да је читање добра и пожељна ствар. То бива онај вид лијепе заразе о којој сам претходно писао и мали допринос који можете дати овој заједници. *** 
У Сарајеву постоји 17 јавних библиотека, што је дефинитивно више од два МцДоналдса, али нажалост неупоредиво мање од броја наргилхана. 
Има наде за оне који желе да је виде, иако ће борба бити дуга и тешка. 

Преузето са: www.инкрементално.блог 
__________
[*] Пошто сам претходно писао о спаљивању књига, нека само још остане записано да је Мао Це-тунг, који је био помоћни библиотекар на универзитету у Пекингу, такођер завршио палећи све књиге којие нису написали Марx, Лењин и наравно он. 
[**] Све до краја деветнаестог стољећа, јавне библиотеке су још увијек захтијевале чланарину коју су могли да приуште само добростојећи људи. Један од људи који није имао да плати чланарину од два долара у локалној библиотеци био је и Андреw Царнегие. Царнегие ће постати један најбогатијих људи у хисторији човјечанства који ће посљедњу трећину свог живота провести поклањајући свој новац, а библиотеке су биле једне од најсретнијих прималаца. На крају, Царнегие је био задужен за изградњу 1.700 библиотека у 1.400 заједница. Билл и Мелинда Гатес су подржали тринаест хиљада библиотека од Ботсване, Вијетнама, Јамајке и Молдавије. 
[***] Поред искрене љубави према књигама, ово је други најважнији разлог зашто ревносно читам по сарајевским кафићима. 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.