О чему мисле жене које немају децу

Сањала сам да сам родила дете. Кажу да је сан нека потиснута жеља али можда и није. Овај сан сам сањала после одгледане последње епизоде серије Странгер Тхингс.

Marija Ratković / 30. август 2016

У том сну то неко имагинарно дете родило се тако да ме уопште не боли, дало је само себи име, потом је устало и само проходало и углавном је ћутало да ме не наљути. То мало дете у том сну ме се плашило и волело ме, а ја нисам знала шта бих с тим. Чак и у том сну, трипут сам заборавила за њу, отишла сам негде па сам се вратила јер сам заборавила да имам тај ћутљиви и послушни привезак. Једна моја другарица која има дете, каже да исто понекад заборави да има дете, па се накнадно сети. Сањала сам да је кротка и добра, као мали пас, сањала сам је тако да не плаче и да ме ничим не нервира, јер сам у том сну желела да је волим, да је прихватим и на крају, желела да желим да је имам. Али јебига, у то у стварности нисам сигурна.

Фото: Бен Гарне/Флицкр

Наш свет у стварности је подређен деци, као неки бескрајни механизам, родитељи који рађају децу, која рађају децу, која рађају децу. Или га ја бар тако видим. Они који не роде децу, на неки начин су издали човечанство, људску расу, затрли су своју лозу, они су јалово слепо црево еволуције, њихови гени не иду никуда, све што јесу или имају са њима ће се спаковати у ковчег, који ће појести црви и ћао. Овој одвратној фатми не може се умаћи, чак ни ако си задужио људски род пруживши му неко невероватно достигнуће као Никола Тесла, чак и ако си Усаин Болт, најбржи човек на свету, твоја мама ће рећи да јој је једина жеља да се скрасиш и направиш дете, као што кажу или прећуте милиони родитеља на свету. У овој реченици са Теслом и Болтом, жене које немају децу намерно не помињем, јер само оне знају како им је када их гледају са сажаљењем, са презиром или осудом. Јер су болесне, безобразне или себичне, јер свету ускраћују раст и развој, одричу се онога за шта су једино створене, чиме их је природа обдарила, посветила, наградила.

Моје жеље, моји снови

Зато је немогуће не желети децу. Не желети децу је аномалија, одступање и грешка са којом никада нисам могла да се поистоветим. Тешко је признати себи да си покварен, да си накриво насађен, да ма колико то тражио у себи, налазиш само потпуно погрешне разлоге за децу. Некада се гледам гола у огледалу и мислим како би ми стајао стомак, некада чак ставим јастук испод мајице да видим да ли могу да се замислим тако, па не иде. Некад замишљам да ме неко јебе док сам трудна, да мази мој стомак или да га грли, покушавам да замислим да ми се то свиђа. И осећам само ужасан и паралишући страх.

Ауторка

Можда је идеја да имам дете моја ултимативна фантазија, а под тим мислим једна потпуно апстрактна жеља која ме истовремено ужасно привлачи и невероватно плаши и одбија. Као смрт, као лудило, као ванземаљска отмица или групни секс у јавности. Сваки покушај да то поједноставим и артикулишем у или/или облику је ужасно тежак. Ако на тренутак помислим на то да сам сигурна да не желим дете, да ми је та идеја потпуно страна или одвратна, почиње да ме копка идеја о томе да бих свету могла да ускратим најлепшу и најдивнију особу која је икада ходала земљом, убија ме идеја да моја материца никада неће испунити своју намену, да ће заувек остати празна и да ће иструлити неистрошена, а да ћу ја умрети никада не осетивши мајчинску љубав у себи, далеко од све мале деце и њихових првих речи, зубића, корака и тако тога. Капирате, нисам баш имуна на рекламе са слатким бебама у којима је њихова пишаћка плава и не смрди, а они весело гучу и неодољиво се ваљушкају. Са друге стране, знам да ако се одлучим да после две црте на тесту не искористим право на вето, отиснућу се реком без повратка, и да нико неће бити ту кад будем се будем мрзела у огледалу, док будем невољно испуштала гасове или се осећала као да је елијен напао и заузео моје тело. Океј, имам пар другарица које умеју да причају о томе. Нисам сама, али опет.

Хиљаду зашто, хиљаду ето

Питала сам хиљаду пута мајке да ли су зажалиле, да ли понекад мисле како би им било лакше да нема малих смарача који им се обесе о врат кад им се највише спава и себично их дркају до последњег атома снаге. Питала сам их да ли некад желе да их удаве, да их гурну у реку, да их шутну да заболи, да оду у пичку материну, да се претворе у ништа одакле су и дошли. Да ли се после кају што су то помислиле, касније кад су поносне и осећају да су нешто велико урадиле онда када су се јебале, или када су их истиснуле, кад осете да би они били нико и ништа да их нису родиле, кад осете тај ултимативни понос, понос стварања новог живота, нове особе, која је као бабушка у којој се крију још две три минимум. Одговори су увек неодређени, и да и не, и јесте и није, углавном "видећеш кад постанеш мајка" или "не могу да ти опишем". Нећу да постанем мајка да бих видела како је то бити мајка, хоћу да видим одмах, хоћу унапред да знам. Нећете ме преварити.

Абецеда страха

Плашим се, јебено се плашим. Како ћу га волети ако има клемпаве уши, шта ако превише личи на старца, шта ако ми буде смрдело, шта ако буде глуп, ако буде заостао или болестан, шта ако убије неког, ако ме буде мрзела, ако оде у затвор, шта ако умре, шта ако буде најгора особа на свету, масовни убица који утајује порез силоватељ гнусни разбојник без обе руке, а ја га ипак будем волела, слепа и потпуно обузета мајчинском љубављу. Не знам шта је горе, не знам шта ми је одвратније, да смислим унапред све опције или да не размишљам о томе уопште. Тако се отприлике креће моја клацкалица.

 

Нећу да постанем мајка да бих видела, хоћу да видим одмах, хоћу унапред да знам. Нећете ме преварити.

 

Мислим, како неко може да буде сигуран да је дете све што је икад желео. Ја желим баш доста тога, и сигурна сам да бих то наставила да желим и кад бих имала дете. Замислим, да ми то све неко одузме и ували ми један замотуљак и каже "Ево ти, доста ти је! Испунила си своју мисију, одјеби".

Плашим се и да можда нећу никад имати дете зато што га не желим довољно, зато што користим кондом и зато што је практично искључена могућност да ми се то догоди ако не будем желела. Плашим се да не бих могла да га желим довољно, ако га не жели мој и партнер, имам утисак да ми није баш по сваку цену стало да имам дете. Плашим се да сам ја "једна од оних" које су пљунуле на свој најсветијиј задатак, којима "ништа није свето", плашим се шта ако сам себична и одвратна особа коју није у стању да отопи нежно гукање из суседне собе. Мислим да је страх од тога да сам неадекватна, будућа лоша мајка, заправо највећи разлог што се ни у тридесетим не усуђујем да помислим или пожелим да имам дете. Чак ни на секунд. Можда секунд, али не више.

И себичности...

Свака жена која нема дете је помало себична. Да, али и свака жена која има дете је исто тако помало себична. Зар не? Поклонити свету своју малу оплођену јајну ћелију, не чини вам се себично? Те несебичне жене које имају децу, да су толико несебичне могле су нунати, хранити и облачити неко од оне деце која као напуштени керови свакога викенда чекају да их неко изабере, док у међувремену уче да мрзе цео људски род.

Мали, неодољиви паразити / Ма Талбот-Минкин/Флицкр

Ствар је у томе што нису, јер "моје је ипак моје" а природа је подла и направила је целу ту хормонску представу названу "мајчински инстинкт" како жене не би утекле од малих паразита који весело шире ручице и смешкају се не би ли себи обезбедили још који оброк, неког да им промени упишане гаће и отпева им песмицу по могућству. Е па ја сам себична исто колико и беба. Хоћу да спавам, једем и да ме неко мази док не заспим. Док са друге стране, нисам претерано заинтересована за хормонски коктел који ће од мене направити бебећег роба, ако пожелим некога да храним и облачим и осећам се добро поводом себе због тога, исту сатисфакцију ми може пружити и рандом изабрани примерак малишана, дат на усвајање. И не мислим да су људи који оставе своју децу себични монструми. Мислим да им је много теже него мени.

Победе...

Некако ми је јадно сваки пут кад прочитам егзалтиране мајчинске коментаре "Ово је моје највеће богатство" испод слике малог упишанка који још увек нема ни фокусиран поглед ни свест о својим стопалима. Увек помислим "Сестро ако ти је то највеће богатство, иди рокни се", неко је свршио у тебе и истиснула си бебу, о да нећеш Нобелову награду, људи јебено гину за добробит човечанства, док се ти селфираш с младунцем по кући. Јебига, знам да сам одвратна, али признајте да бар понекад помислите тако нешто. Ствар је у томе да нећу да ми дете буде "мој факултет", хоћу да ми факултет буде факултет, а дете дете и ћао. Нећу да дете буде моје богатство, мој успех и моје све, хоћу да имам и будем шта хоћу, а не да рестлове својих снова пројектујем на упишанка који није ни тражио да се роди. Прва и једина победа мог детета коју очекујем од њега је да уопште дође до тога да се роди, после тога све је остало небитно.

И порази...

Где је једна победа, ту је и милион пораза. Знате оно кад кажу, само да је здраво... Е па а шта ако није. Имам потпуно патолошку склоност да се саживљавам са мајкама болесне деце. И док су сви фокусирани на мале анђеле који то нису заслужили, ја патим за мајкама које исто то нису заслужиле, за то нису криве а опет их народ гледа сажаљиво и у себи шапуће "добро да нисам ја, добро да нисам ја". Пре неки дан сам видела на улици неку малу са Дауновим синдромом која стеже неку ручку од туша, а кева је цимбуља да крене. Малу боли курац, јебе јој се она би да се игра, а кева носи сто исусових крстова сваког јебеног дана свог и њеног живота. Једном сам причала са једним биологом генетичаром који каже како се осећа мало лицемерно уз сва та људска права и инклузивност болесних људи, док истовремено читаво човечанство на челу са његовом струком ради на развоју пренаталне дијагностике и настојањима да исте те болесне људе елиминише још пре него што су се родили.

Срчане мане, оштећења рожњаче, неразвијена плућа, генетске аномалије, ракови, аутоимуне болести, ментални поремећаји или поремећаји личности само су врх онога што не желимо за своје дете, али још страшније ми је кад помислим колико смо далеко спремни да идемо у томе да елиминишемо сваку могућност да се то догоди. Као људски род, не као појединци. Нисам ни ја изузетак. Не свиђа ми се генетски модификовани парадајз који преживљава стоструки век просечног парадајза без иједне огреботине и мрље, али бих продала дупе да могу конзервиране лепоте, памети и здравља доживим петсто година. И ја и сви моји потомци. Јебига, на корак од еугенике ме држи само потпуно бедан кончић људскости и та емпатија са мајкама све деце из нестандардног пакета, било да су слинави или аутистични. Али како доврага да се упустим у ризик да уђем у ту трку око имања детета и жељења свега најбољег за њ, кад ме иза сваког ћошка чека пораз.

Јесте ли некад чули како су мајке одвратне према другим, "лошим" мајкама? Јесте ли некад чули како иза њихових леђа говоре да нису довољно бринуле, да нису довољно пазиле, да су пушиле у трудноћи или носиле високе штикле, да су прекратко дојиле или нису биле довољно строге, довољно здраве, исправне, пожртвоване, младе или паметне. Е па ја јесам, сто пута. Мајке баш умеју да буду говна. Очеви још више. И уопште не мислим да бих ја била изузетак, али ето теши ме што је свако друштво довољно малограђанско да не говори баш све у лице. Теши ме што већина мајки никада не сазна шта се о њима шапуће кад напусте собу.

Патријархат и како га с(т)ећи

Понекад намерно сама себи допустим да се утопим у патријархату да видим докле то може да иде. Замислим себе као комплетну жену, као мајку девет југовића у најмању руку. Замишљам се као оне бабе о којима често мушкарци причају, родила петоро на њиви сама без лекара, сахранила троје и ево је како је преживела, увек ћутала и радила, кућа блиста, онда иде апдејт завршила факс, издржавала породицу, штедела, ћутала, трпела, борила се ко лавица кад треба, прелепа, горда, добра, нежна, снажна, за славу спремила три торте, сарму и тридесеттри предјела, нико да јој помогне, све успела, свуда стигла. Мислим, ко то не би желео? Апсолутно и недостижно савршенство без мане. СВЕ!

Замишљам како бих била строга и спартанка, како не бих од срца сузу пустила, али бих праведно судила и бранила чојство и јунаштво. Ако можете да замислите све библијске, талијанске, црногорске, јеврејске, мајку далтона или српске мајке из народне поезије, ја бих била та. Прва, права најбоља, која зна и уме све од зашивања дугмета и мазања маргарина до савршене кике, квантне физике и интеграла. Али да се разумемо, то није мој мајчински инстинкт, то је моја болесна амбиција да се остварим на сваком јебеном пољу, и више, да победим, поразим и понизим све који су икада посумњали у мене. Нема ту никаквих осталих, ту сам само велика ја, ја и ја, која лако може да се оклизне на едипов комплекс својих југовића или вечиту улогу жртве која својим вољеним пилићима набија на нос непрејебиву неприкосновеност.

А патријархат је превртљиви лицемер. Ушушка ме у слатку лаж и могућност да будем та мајка са двеста руку и убеди ме да је све мање од тога чисти пораз и моја слабост. И онда ме онако спартански рокне ногом преко ивице, пљуне и каже "умри ако не можеш да извезеш гоблен, марш у ћошак људска бедо и поразу". Тако да – да, ми што презиремо патријархат углавном смо људски шкартови који нису способни да победе у мегдану јачег, ми што нисмо дорасле мајци југовића, ми себичне, фаличне, болесне, тужне и слабе. Ми стварне.

Феминизам наш насушни

Иако то никад нико не би рекао, највише ме у целој овој причи теши феминизам. Имај дете, немај дете, ко га јебе, океј је како год да одлучиш. Као нека топла сигурна кућа у којој ме загрли нека мајчинска фигура са великим меким сисама и каже "ако будеш имала дете, помоћићемо ти", а "ако нећеш и даље ћемо те волети и нећеш бити мање жена". Одахнула сам кад сам схватила да треба да престанем да се мучим и да по себи тражим знаке да ли сам ја мајчински тип или то једноставно нисам.Схватила сам да никад није касно да будем мајка да ако пожелим да будем мајка, да у крајњем случају могу да се борим за то да будем мајка неком детету које нема мајку, а не да се као паћеница ложим на биологију, прецењујем свој генетски код, јер он није бољи или исправнији од туђег. У супротном, и најбоље намере воде у еугенику, ГМО и фашизам.

Иако то никад нико не би рекао, највише ме у целој овој причи теши феминизам.

 

 

Не људи, не мушкарци, већ друштво у коме живимо је то које од феминисткиње вековима прави вештицу која се бори за право на абортус или немање деце, демона који има разумевања за људске мане, слабости, чак и кад је у питању постпорођајна депресија, самоубиство и чедоморство, и стоји на путу здраве репродукције и подржава све неприродно и ненормално, девијантно и труло у људској врсти. То је у неку руку и разумљиво да се друштво бори да искорени феминизам, јер је свака феминисткиња на неки начин непослушна – она је у старту одустала од императива и вредности које то друштво намеће и бори се да их преиспита, промени или бар редефинише. Али парадоксално, та непослушност, то тврдоглаво инсистирање на изборима, промени односа моћи и борби за бедне и понижене, слабе и никакве, феминисткињу чини идеалном мајком. И то не једног детета, свог, као што природа и држава налажу, него све деце на свету без обзира да ли су рођена са звездом на челу или на дашчаном поду, ко што каже једна шпанска пословица.

Кад се запитам било које од мојих страшних питања, оно што ми није рекла ни једна туђа или сопствена мајка, рекле су ми феминисткиње. Спале су ме и утешиле и учиниле да поверујем да имам снаге или памети да сама у себи пронађем да ли желим и да ли могу да будем мајка када то буде битно, да упознам и научим да слушам себе и да се не мучим превише око свега тога. Свет се ионако не окреће око моје одлуке да имам дете или не, већ око новца и моћи који су већину времена ван мог домета.

Али слушала сам недавно на телевизији рекламу за анатомски душек у којој спикер каже како је тај душек идеалан за "мајке које имају децу" и баш сам помислила како се копирајтер грдно зајебао. А онда схватим како то уопште није грешка, и како, иако би било идеално да све мајке имају децу, неке ето и немају. И можда сам ја једна од тих мајки која нема децу, али ако то пожелим имаћу их. На овај или онај начин. Јер у феминизму је све могуће.

 

вице.цом

 


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.