О докторатима: Учитељ се препозна и без титуле

Ријетке су савремене праксе са таквом историјском укоријењеношћу као што их имају академска звања. Оправдава ли то опште узбуђење око ових титула? Претходни дани су нашој јавности донијели отворену дискусију о академским звањима. Како су настала академска звања?

Slobodan Bubnjević / 09. јун 2014

Ових дана, многи су доктори наука гледали ка полици на којој чувају своју дисертацију. Неки са гневом, други са зебњом. Наиме, након што је почетком јуна 2014. једно медијско преиспитивање аутентичности доктората највших државних службеника покренуло лавину реакција, понеки од наших доктора могли су бити и забринути. Шта ће се открити ако на њихову дисертацију дође ред у општем медијско-политичком ковитлацу?

Чудно, зар не? Како је у својој суштини чисто академско питање одбране доктората постало тако врела политичка тема? Сасвим се довољно о томе пише и говори, те препустимо паметнијим и упућенијим да истраже даљи заплет око спорних доктората, актуелних процедура и будућности универзитета који их је издао. Али, хајде да, за разлику од других, покушамо да научимо још нешто и направимо мали осврт на корене докторских титула.

За то је потребно да се на тренутак из буре новинских наслова и усијаних друштвених мрежа вратимо у средину 12. века, доба кад ничу прве клице европских универзитета. Европа овог доба је чудно, страшно место. Свет је не само подељен, на хришћански и онај други, пагански, него је, након много векова релативне тишине, узбуркан. У даљини се воде крсташки ратови. Јерусалимска краљевина покушава да преживи скоро пун век, сабијена у уски појас уз Средоземно море. Серије похода које предводе папски легати и европски краљеви жедни вечног живота променљивог су успеха.

Црква издаје докторима такозвану лицентиа доценди, што им даје право да подучавају. Слобода универзитета, као заједнице доктора, није плод буржоаских и социјалних револуција, па чак ни ренесансе – она вуче корен из “мрачног”, хришћанског Средњег века.

Страх окива градове на континенту. Упоредо са далеким напором да се поврати и задржи Јерусалим, путевима лутају крсташи, трговци из даљине, ходочасници. Први бенедиктански монаси траже покајање. Сиромашни голијарди, посебна група учених луталица, тргају за знањем кроз села, манастире, градове, певајући скаредне песмице и изводећи представе. Мешају се идеје, утицаји, вештине – на многим местима знање постаје роба. Манастирске школе излазе у градове. Ученици и учитељи се окупљају око прослављених мислилаца и говорника, као што је у Паризу био Абелард. Преводе се арапске књиге, а знања антике изнова оживљавају.

У тој атмосфери, средином века настају “еснафи” учитеља и прве организоване школе, из којих ће у Паризу, Оксфорду и Болоњи настати прва свеучилишта, први универзитети. “Порекло свеучилишних корпорација је често једнако мрачно као почеци и осталих занатских тијела. Организирају се полагано, постепеним тековинама, случајним згодама. Нјих статути тек накнадно потврђују”, описује овај лагани развој један од најбољих познавалаца епохе, француски историчар Жак ле Гоф, у узбудљивој књижици “Интелектуалац у Средњем вијеку” (у преводу Наде Грујић). “У градовима где настају, свеучилишта бројем и квалитетом својих чланова представљају снагу која забрињава остале облике власти”, сматра ле Гоф.

Испрва, будући да су потекле из манастирских оквира и да су учитељи и сами били клерици, овим школама управља канцелар, кога именује локална црквена власт, бискуп. Канцелар ће, међутим – како универзитети буду расли, привлачили више студената и постајали све богатији и моћнији – без много драме прерасти у протоколарну функцију. Знатно ће бити бурнији сукоб универзитета и световне власти, феудалаца, краљева и градских комуна. Универзитет довлачи људе из целог света у град, студенти су организовани у нације и то забрињава локално становништво. Но, он значи и економско благостање за градове у којима расте, па локални краљеви дају бројне привилегије универзитетима.

Рани универзитети били су организовани у четири целине, где се проучавало право, теологија, медицина и вештине (артс). Временом, последња целина ће израсти у филозофију, а касније и у науке које познајемо данас. О расту утицаја ових студија можда најбоље говори да је титула ректора испрва била резервисана само за факултет филозофије и да је са његовим јачањем, она постала управитељска на целом универзитету.

Еснаф, заједницу која води универзитет чине доктори, предавачи. Током 12. века Црква издаје докторима такозвану лицентиа доценди, што им даје право да подучавају. Универзитет је заједница доктора. То није једно здање или кампус, већ група интелектуалаца која на неком месту окупља слушаоце. Сама реч доктор је латинског порекла, а настала је од доцере, подучавати. Мада је етимологија често варљив траг кад пожелите нешто да растумачите, доктор као латински – и антички и потом, средњевековни – назив за учитеља, подсећа на хришћанске темеље слободе универзитета.

Докторима су називани сами апостоли и први хришћански учитељи. Мада кад мислимо о слободи интелектуалног рада, Цркву најчешће видимо као супарника академским организацијама, управо је универзални, интернационални дух средњевековног хришћанства омогућио да настану универзитети какве познајемо.

Елементаријум је научно-популарни портал Центра за промоцију науке на којем се објављују текстови који објашњавају феномене из науке, као и актуелности из различитих научних дисциплина.

Са преласком у 13. век, у јеку сукоба са локалним властима, римске папе низом декрета јачају ова средишта знања. У Паризу, који је у то доба један од најживљих интелектуалних центара (Вавилон, како га називају поједини калуђери попут Св. Бернара), 1229. године долази до сукоба студената са локалним становништвом и краљевом стражом. У знак протеста, универзитет штрајкује и напушта Париз на пуне две године. Ово укидање универзитета у Риму виде као трагично.

Да би поправио ствар, папа Григорије И издаје 1231. чувену булу Паренс сциентиарум којом универзитет ставља под своју заштиту. Овај се документ у историји академизма сматра Магна цартом, а налик Паризу, сличан пут уласка под папску заштиту прећи ће и остали европски универзитети. Посебно је важно да већ од 1213. папска власт обезбеђује универзални значај титули доктора, издајући од тада свршеним студентима и будућим учитељима лицентиа убиуие доценди која важи не само на универзитету где је студент завршио школовање, него у целом хришћанском свету.

Захваљујући томе, титула доктора постаје универзална. Она доноси извесну сигурност интелектуалцима, а универзитетима независност и благостање. Студије на средњевековном универзитету трају шест година након чега се добија титула мастера, са универзалним правом на подучавање, док се статус бачелора могло постати успут. Докторанд, кандидат за докторско звање, називао се доцторандус. Сама титула доктора, највишег академског достојанства, стицала се у средњим годинама и везивана је за подучавање и животну посвећеност ширењу знања. Но, она се, много више, везивала за учењае и подучавање, него за научно истраживање.

Узимајући у обзир како је ово звање постало популарно међу политичарима и јавним личностима, тешко да ће ико одбранити тезу како је у 21. веку сваки доктор заиста научник или пак, истински наследник средњевековног колегијума учитеља

Тек у Немачкој у 19. веку, у епохи огромног развоја савремених наука, стизање звања доктора почиње да се искључиво везује за истраживачки допринос. Овде настаје у многим земљама данас популарна титула ПхД, односно Пхилосопхиæ Доцтор, доктор филозофије (доктор наука, како бисмо на српском данас рекли), а за чије је стицање неопходно написати дисертацију која садржи оригиналан научни рад. До краја века, захваљујући бројним америчким студентима на немачким универзитетма, ова пракса ће се проширити на САД, а почетком 20. века и на остатак Европе.

Шта год мислили о Србији данас, извесно је да огроман број универзитетских радника баштини исте ове универзалне вредности. Несумњиво, већина наших доктора нема ништа са плагијатом, тим гнусним, никад довољно прогањанин злоделом против умног рада. Мада лично, ни на који начин, не припадам клубу доктора, прилично ми је очигледно колико су се, током случаја са оптужбама за плагијат, озбиљни истраживачи и професори наљутили гледајући како су “неки од њих” своје звање наводно стекли на недозвољени начин. Сасвим је јасно да академској заједници никако не може припадати онај ко је лажирао своју приступницу у клуб, односно докторат.

Међутим, погледамо ли ширу слику, да ли оног ко не донесе никакав научни допринос, а овенча се титулом доктора, то заиста дискредитује на другим пољима? Морално, без икакве сумње. Но, свет се битно изменио не само од дванаестог, него и од деветнаестог века. Истраживач посвећен откривању и ширењу знања је моћнија фигура од човека са титулом. И то – због свих оних који су докторат стекли из ко зна каквих мотива. Не доводећи у питање оправданост преиспитивања сваке титуле, тешко да ће ико одбранити тезу како је у 21. веку сваки доктор заиста истински научник и наследник средњевековног колегијума учитеља. Нјихов дух, њихова вера у знање је очувана на сасвим други начин.

Зато, без икаквог узбуђења, научника и учитеља лако препознајемо и без титуле.

б92

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.