О интелектуалним медиокритетима

Данас је карактеристичан припадник виших кругова, интелектуални медиокритет, понекад савестан, али ипак медиокритет. Његова интелигенција се открива само тиме што повремено схвата да није дорастао одлукама с којима понекад сматра да је позван да се суочи

Rajt Mils / 15. август 2019

 

Некад давно, у почетку постојања Сједињених Америчких Држава, пословни Ијуди су истовремено били и културни Ијуди: елита моћи и елита културе су се у знатној мери подударале, а тамо где се нису спајале у истој особи, често су се подударале у смислу друштвених кругова. У оквиру учене и делотворне јавности, знање и моћ били су у успешном додиру. Шта више, та класична јавност је одлучивала о много чему што се тада остваривало.

                                                                                          *

До средине двадесетог века америчка елита је постала сасвим друкчија врста људи од оних који би на било ком разумном основу могли да се сматрају културном елитом или, што се тога тиче, људима с изграђеном сензибилношћу. У владајућим круговима знање и моћ нису уједињени: и кад Ијуди од знања дођу у додир с људима од моћи, они им не прилазе као равноправни, већ као унајмљени Ијуди. Елита моћи, богатства и славе није елита културе, знања и сензибилности. Шта више, оне и не долазе у додир једна с другом, иако се банализоване и разметљиве границе ова два света подударају у свету славе.

Већина људи сматра да они најмоћнији и најбогатији истовремено имају највише знања или чак да су најпаметнији. Такве идеје подржавају многобројне мале пароле о онима “који дају лекције зато што сами не могу да чине оно о чему говоре” и “кад си тако паметан, зашто ниси богат?” Али таква мудријашења значе да они који се њима користе сматрају да су моћ и богатство суверене вредности за све Ијуде, а нарочито за “паметне Ијуде”. Они претпостављају да се знање исплати да на такав начин, или да би бар требало тако да буде, и да је права провера знања баш то исплаћивање знања. Моћни и богати морају да буду јуди који највише знају; иначе, како би били оно што су? А сматрати да они који су стекли моћ морају да буду “паметни”, значи рећи да моћ јесте знање. Рећи да они који су стекли богатство морају да буду паметни, значи закључити да богатство јесте знање.

Ове претпоставке откривају нешто што је истинито: да су обични Ијуди чак и данас склони да богаство правдају знањем и способношћу. Такве претпоставке откривају и нешто што се догодило оној врсти искуства у коју се претворило знање. Знање се више не сматра идеалом већ оруђем. А у друштву моћи богатих, знање се цени као оруђе моћи и богатства, а наравно и као украс разговора, посластица квиз-програма.
Оно што знање значи за човека (разјашњава шта је он и ослобађа његове моћи) - то је лични идеал знања. Оно што знање значи за цивилизацију (открива њено људско значење и ослобађа га) - то је друштвени идеал знања. Данас су се, међутим, лични и друштвени идеали знања подударили у значењу: паметном човеку помаже да напредује а мудрој нацији даје културни престиж, овенчавајући моћ ауторитетом.


Знање ретко даје моћ човеку који га поседује. Али претпостављено, тајно знање неких Ијуди који грабе моћ и користе се тим знањем врло слободно, оставља последице на друге људе који немају моћ одбране. Знање, наравно, није ни добро ни лоше, нити је добра или лоша његова примена. “Лоши људи стишу знање исто толико брзо као и добри Ијуди”, писао је Дон Адамс, “те се наука, уметност, укус, разум и књижевност користе и у неправедне и у праведне циљеве.” То је писано 1790. год. и данас имамо много разлога да верујемо да је такво мишљење тачно.

Проблем знања и моћи јесте и увек је био проблем односа Ијуди од знања и Ијуди од моћи. Претпоставимо да данас у Америци треба да одаберемо стотину моћних људи из свих области моћи и да их постројимо у један ред. Затим треба да одаберемо стотину Ијуди с највише знања из свих области друсштвеног знања и да их постројимо. Колико ће истих људи бити у једном и у другом реду? Наравно, наш избор би зависио од тога ста подразумевамо под знањем а ста под моћи - нарочито шта подразумевамо под знањем. Али ако подразумевамо оно што изгледа да те речи значе, данас бисмо свакако насли мали број људи у Америци који би припадали обема групама, а свакако бисмо могли да их нађемо много више у доба кад је ова нација била оснивана. Јер у осамнаестом веку, чак и у овој колонијалној предстражи, Ијуди од моћи тежили су знању, а људи од знања се често налазили на моћним положајима. У том погледу смо, верујем, доживели жалосно опадање.

Ретко су знање и моћ сједињени у истој особи; али Ијуди од моћи се стварно окружују људима који нешто знају или бар људима који имају искуства у довитљивом пословању. Човек од знања није постао краљ-филозоф; али је често бивао саветодавац, и то саветодавац човеку који не личи ни на краља, ни на филозофа. Није природно да током своје каријере Ијуди од знања срећу људе од моћи. Везе између универзитета и владе су слабе, а кад до њих и додје, човек од знања се појављује као “стручњак”, што обично значи као најмљено техничко лице. Као и већина других у овом друштву, и човеку од знања зависе средства за живот од запослења, што данас представља основну санкцију контроле мишљења. Тамо где напредовање захтева добро мишљење оних моћних других, њихови судови постају главни предмет бриге. Према томе, уколико интелектуалци непосредно служе моћи - у хијерархији запослења - они то често чине неслободно.

Данас је карактеристичан припадник виших кругова, интелектуални медиокритет, понекад савестан, али ипак медиокритет. Његова интелигенција се открива само тиме што повремено схвата да није дорастао одлукама с којима понекад сматра да је позван да се суочи. Али он таква осећања обично задржава за себе, док су његове јавне изјаве богобојажљиве и сентименталне, непоколебљиве и храбре, ведре и празне у својој универзалној општости. Он прихвата само скраћене и вулгаризоване, претходно сварене и углачане идеје. Он је вођа доба меморандума и извештаја. Он добија извештаје, али не дуже од једне стране; он радије говори телефоном него што пише писма или води разговоре.

Истичући непаметност и медиокритет пословних људи ја, наравно, не мислим да ти људи понекад нису интелигентни, мада им интелигенција ни у ком случају аутоматски не припада. Међутим, не ради се првенствено о расподели “интелигенције” - као да је интелигенција нешто хомогено, чега може да има мање или више. Ради се више о квалитету ума, квалитету који захтева процењивање суштинске рационалности као кључне вредности у човековом животу, у карактеру и понашању. То процењивање недостаје америчкој елити моћи. Његово место заузима “утицај” и “мишљење”, што у њиховом прослављеном успеху вреди много више од било какве префињености ума и снаге интелекта.

                                                                                          *

Као тип друственог цовека, интелектуалац нема неки политицки смер, али рад сваког цовека од знања, ако је заиста такав, има сасвим одредену врсту политицког знацаја: његова политика је на првом месту политика истине, јер му је дузност одрзавање адекватне дефиниције стварности. Уколико је политицки вест, главно нацело његове политике је да открије истину где год мозе, ида је саопсти правим Ијудима у право време и на прави нацин. Или, изразено негативно: да јавно побија оно сто зна да није истинито, па макар побијао било цију изјаву; било да се ради о непосредној лази или о лази због омаске, о слузбеној тајни или о слуцајној гресци. Интелектуалац треба да буде морална савест свог друства, бар у погледу вредности истине, јер у крајној линији то јесте његова политика. Исто тако, он треба да буде заокупљен покусајем да сазна та је стварно а ста је нестварно.

Моц и власт садрие стварно доноцење одлука. Оне обухватају и легитимацију моци и одлука путем доктртине, а обицно и сјај и славу, олицења оних моцних. Интелектуалци, као и уметници, постају политицки знацајни у вези с легитимацијама и олицењима моци и одлуцивања.
Интелектуални рад је на безброј нацина везан за моц, а измеду осталог и следецим цињеницама: помоцу идеја цовек мозе да подрзава или оправдава моц, покусавајуци да је претвори у закониту власт; помоцу идеја власт мозе и да се омаловази, да се сведе само на моц, да се дискредитује као самовољна или као неправедна. Узиваоци моци путем идеја могу да се прикрију или излозе погледу. А помоцу идеја које су висе хипнотицке природе, мада фриволног изгледа, мозе да се одврати пазња од проблема моци и власти и друствене стварности уопсте.

                                                                                          *

Ма ста друго био, интелектуалац свакако представља цовека који поставља озбиљна питања, а ако је и политицки интелектуалац, поставља питања о онима који имају моц. Ако питате где је место интелектуалцу, онда морате да одговорите да он пре свега припада оној мањини која је отпоцела велику расправу о рационалном уму, велику расправу која се води - јаце или слабије - јос одкад је пре неких две хиљаде година западно друство настало у малим заједницама Атине и Јерусалима. Ова велика расправа није нека неодредена област у којој се уцествује - макар и као мање знацајан уцесник - вец је то поцетак сваког вредног осецања припадања, то је кљуц за једину врсту припадања коју слободни људи у насе доба могу да имају. Али ако хо- цемо да јој припадамо, треба да покусамо да зивимо онако како то она захтева од нас. А она пре свега захтева да одрзавамо цуло за њу. А бас сада, у овом тренутку Ијудске историје, то је прилицно теско.

                                                                                          *

Демократски човек претпоставља постојање јавности, и у својој реторици тврди да та јавност представља само седиште суверенитета. Замерамо господину Вилсону његовог бога и његове стручњаке зато сто у свом тврђењу изричито побија две ствари које су нужне за демократију: јавност која поседује знање и уме да се изражава, и политичке вође који ако нису разумни људи, бар су разумно одговорни постојецој обавестеној јавности. Демократски поредак Ијудских послова постоји само тамо где се јавност и водје одазивају и где су одговорни, а такав поредак је могуц само кад знање има опсти знацај. Само онда кад има аутономну основу, независну од моци али цврсто везану за њу, ум мозе да примени своју снагу у уоблицавању Ијудских послова. Такав полозај је демократски могуц само кад постоји слободна и обавестена јавност којој могу да се обрате уцени Ијуди и према којој су заиста одговорни људи од моци. Таква јавност и такви људи - било од моци или од знања, нису сада у надмоцности, па према томе сада у Америци знање нема демократски знацај.


Из књиге ‘Знање и моц’, Рајт Милс  (Вук Карадзиц, Београд 1966, стр.24/33)
(Ц. Wригхт Миллс он Кноwледге, Поwер, анд тхе Морал Дутy оф тхе Интеллецтуал)

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.