О неким моментима турбо-фолк списатељства

Нотре-Даме и дивљаштво турбо-фолк вјерника и турбо-фолк невјерника

Franjo Šarčević / 17. април 2019

Јутрос је група дјеце у Конгу добила кантице и лопатице, ушла у дубоку рупу и није изашла ван док није напунила кантице. За слабије упућене, у Африци имају два Конга, овај већи се службено зове Демократска Република Конго, већи је од Босне и Херцеговине за готово 46 пута и има преко 90 милијуна становника. Дјеца у Конгу, међу којима има и седмогодишње дјеце, ишла су копати руду која се зове колтан. Тај колтан ће затим добити папире у сусједној Уганди, бити продан у Сингапур, одатле у Хонг Конг, а на крају ће завршити у новом мобителу или лаптопу. Наиме, из колтана се добивају два важна и ријетка метала, ниобиј и тантал, који своје важно мјесто нађу од мобитела до магнетних резонатора у болницама. Посвједочит ће вам о путевима колтана, примјерице, врхунски ратни репортер Зоран Мариновић.

Колико сутра, нетко ће од нас, на примјер Ведрана Рудан, отићи купити лаптоп, том куповином подржати робовски рад дјеце, дати десет метака једном од побуњених афричких генерала који ће малољетној дјеци дати пушке у руке, и на том лаптопу написати, примјерице, текст о лицемјерном Западу, лицемјерним кршћанима и тако даље, који ходају свијетом и убијају те успут троше свој новац на глупости као што је обнова више од 8 стољећа старе катедрале Нотре-Даме у Паризу.

Споменута Ведрана Рудан није споменута случајно. Истина, она није једини примјер атеистичког талибана на нашем говорном подручју, увјереног да чињеницом да није вјерник аутоматски треба да постане барбар који нема везе с људском цивилизацијом и кога се највеличанственији споменици људског стваралаштва, утемељени између осталог и на монотеистичким религијама, једноставно не тичу и од којих увијек има нешто прече. Такођер, она није једини примјер простака поносног на властиту игноранцију којему сијање мржње према одређеним скупинама, утемељено на идиотским генерализацијама, постаје крух свагдашњи. Тȁ пуна је земља нецивилизираних бедака који ће, да наведем неке примјере, у сваком муслиману видјети джихадисту, у Жидову непријатеља планете, у сваком Србину агресора на Босну, у свакој нерелигиозној особи Ведрану Рудан или – ево примјера којим обилује опус споменуте текстописачице – у сваком католичком свећенику силоватеља дјеце.

Разлика је у томе што је Рудан популарна, веома популарна, права регионална звијезда чије се књиге штампају на тоне. И што ће њезине писаније о “јебеном” злочиначком Западу иза којих вришти у небо вапијуће незнање и површност која узрокује физичку бол у кори великог мозга, илустриране срцепарајућом сликом уплаканог дјетета, а посвећене изгарању катедрале Нотре-Даме у Паризу, за само пар сати након објављивања подржати више од 21.000 људи, а прослиједити око 5.500 њих, уз још пар тисућа коментара подршке. Ти десеци хиљада људи, поновимо градиво, са својих стотине хиљада електроничких уређаја у које је уграђен руднички рад конгоанске дјеце – успут споменимо, готово сви становници Конга су кршћани, да отклонимо неке сумње које се могу појавити код руданизираног читатеља – мантрат ће о гладној дјеци у Јемену и Сирији, о злу и лицемјерности Запада, и тако даље. Сватко са своје идеолошке позиције, сватко у складу са својим кућним мржњама.

Колтан је само један примјер, но добар да покаже да смо сви скупа у свијету који није савршен и који никада неће бити савршен. Тко мисли да хоће, вјероватно је пропустио часове еволуције и хисторије. И Рудан је само један примјер, но добар да покаже много: примјерице, да баналност и површност огрнути тобожњом праведничком уплаканошћу јако добро пролазе у овом несавршеном свијету, те да је довољно у шкрабањима редовно употребљавати неку од форми глагола јебати да би био проглашен храбрим и неустрашивим.

Таква писања некога тко је звијезда наше турбо-фолк списатељске сцене, дају легитимацију свим оним небројеним хиљадама мање или више анонимних грађана и малограђана Западног Балкана, који су се радовали ватри која гута споменик културе, сватко из својих разлога. Турбо-фолк православци нашли су важним да се сјете Косова и његових манастира и да Нотре-Даме скупа с Албанцима прогласе кривим за њихову судбину. Једина добра ствар у свему томе је – да се послужим ријечима једног анонимног корисника друштвених мрежа – едукативне природе: захваљујући пожару у Паризу, многи Срби су сазнали да на Косову уопће постоји Богородица Љевишка.

Турбо-фолк муслимани своју радост су исказали причањем шта су они све проживјели и како је тешко муслиманима под чизмом злог Запада. Одједном је готово тисућљеће старо умјетничко дјело постало криво за ситуацију у Сирији, Јемену и Палестини. Дајем једну руку у нотредамску ватру да апсолутна већина таквих не би знала на карти показати Јемен нити зна тко тамо ратује, да мисли да је Израел већи од Федерације БиХ и да не зна тко влада Газом, а тко Западном обалом, а обје руке да је апсолутна већина таквих дала нула марака за помоћ Блиском истоку и провела нула сати волонтирајући међу избјеглицама.

Оно што уједињује турбо-фолк православце и турбо-фолк муслимане мржња је према Западу, коју испољавају у паузи вибер-разговора с члановима обитељи у Аустрији, Њемачкој, Француској и Америци.

Турбо-фолк атеисти, несвјесни да Нотре-Даме није нека обична црква и није само светиња мрске Католичке цркве, такођер су дочекали својих пет минута. Идући логиком њиховог незнања, сутра бисмо приоритетно требали кренути у рушење египатских пирамида – јер није ваљда да подржавамо фараоне којима робови граде гробнице; затим у рушење колосеума – јер није ваљда да подржавамо римске цареве који уживају у гладијаторским борбама; радовати се евентуалном рушењу цркве-джамије-музеја Аја Софија – јер није ваљда да подржавамо бизантске цареве жељне власти и доминације и османске султане жељне власти и доминације, а не одговара нам ни тренутна турска власт; све у свему, правити се да немамо везе с тисућама година повијести наше цивилизације и кренути од тачке на којој су стали Црвени кмери у Камбоджи.

Турбо-фолк католици овај пут су ожалошћени, но једини кривац тој чињеници јест што је Нотре-Даме католичка црква. Да није, већ би с некима од горе побројаних нашли заједнички језик. Зато су се потрудили да пронађу дефинитивне кривце и прије него је истрага почела.

Вратимо се на колтан. Уствари, довољно је о њему речено. Сви ми који ујутро пијемо каву и имамо три оброка дневно, а поготово ако имамо и више од тога, имамо довољно разлога да плачемо над судбином оних који су далеко од те среће, не треба нам несрећа у Француској да нас подсјети. Ускоро ће топли дани, а затим и љето. Коме ће пасти на памет да новац који планира потрошити на било коју форму љетовања донира јеменској дјеци, или барем некој од стотина сиромашне дјеце у својој земљи?

Нитко такве ствари од нас, наравно, и не тражи, ако не бројимо неке ликове из књига староставних. Оно, пак, што би се могло јест да нешто научимо о свијету, да не постајемо олако руља било којег баналног популисте, да не будемо поносни на игноранцију, да схватимо да смо производ једног дугог и постепеног развоја човјечанства, да се цивилизирамо. И да мантрањем о нечијој лицемјерности не ускачемо сами себи у уста. Писац овог текста барем је свјестан да се добар дио његове комоције темељи на нечијем копању.

 

Фрањо Шарчевић, Прометеј.ба

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.