О старом Јеврејском гробљу у Сарајеву и још понечему

Обично се каже да се о цвилизованости друштва суди по начину на који се односи према својим старима. Ја бих додала и према својим мртвима. 

Jasna Levinger-Goy / 06. април 2021

Foto: Wikipedia

 

Цивилизован однос према мртвима једно је од мерила којима се суди о степену цивилизованости друштва. Моји су преци сахрањени на старом Јеврејском гробљу у Сарајеву. Стање у којем се то гробље сада налази је више него поразно. Девастирано гробље не говори само о брисању трагова једне породице, него и о уништавању споменичке културе уопште. Међутим, у овом тексту ћу да се осврнем на само један аспект уништавања споменичке културе, на уништавање Јеврејског гробља. 

Ја сам из Сарајева избегла (не од добре воље) крајем лета 1992. године. Увек смо, моји родитељи и ја, себе сматрали Југославенима, али смо такође били и чланови Јеврејске општине. И управо та Јеврејска општина нам је 1992. године омогућила да побегнемо из пакла, у шта се Сарајево у грађанском рату претворило. Занимљиво је да су у том рату Јевреји наједном постали “повлаштени”, имали су понешто хране, лекова и могућност изласка из Сарајева. Веза с Јеврејима значила је отварање канала ка путу спасења. Али је истовремено понекад изазивала и зависти. Разумљиво. Наша нова комшиница, тек придошла из босанске провинције, например, испратила нас је речима да “ми Јевреји увек имамо среће”. Нажалост, историјски нетачна чињеница. Међутим, оно што треба поменути је да је у то време у Сарајеву Јеврејска општина, заједно са бројним јеврејским организацијама, помагала, не само Јевреје, него и остале. Али то није предмет овог текста.

Дакле, моја комплетна шира породица напустила је Сарајево 1992. год. и нико се тамо више није вратио. Ја лично не идем у Сарајево ни у посету, нити мислим да бих ускоро радо отишла. Све је то још увек за мене јако болно и тужно. 

Моји родитељи су у међувремену умрли, а ја зивим у Кембриджу у Великој Британији. Недавно сам написала мемоаре о периоду од десет година, почевши са 1992. Пошто ми је издавач предложио да приложим и неке фотографије, на интернету сам потражила слике Сарајева пре и у току грађанског рата. Тражећи те слике, наишла сам и на web страницу Опћине Центар Сарајево посвећене Јеврејском гробљу. Смрзла сам се. Тамо пише да је “у гробљу оштећено око 95% надгробника”. А 2004. године УНЕСЦО је, мислим, прогласио гробље Националним спомеником Босне и Херцеговине. Згрозила сам се. Оно што сам прочитала на тој страници извукло је из заборава оно што, заправо, и није било заборављено. 

Али прво да цитирам оно што сам, између осталог, прочитала на хттп://www.центар.ба/страница/536:

”У Сајеву је неколико пута девастирано:

-  године 1967. оборено је 15 споменика; 

-  24. новембра 1970. године оштећено је 16 гробова и разорено 5 споменика. У циљу израде темеља за далеководни ступ, такођер је уништено 11 гробова, без обављене ексхумације тијела. Том приликом је порушено стабло тополе које је оштетило 15 надгробника и камени зид комплекса у дужини од 8-10 м. Оштећено је укупно 200 м зида; 

-  године 1971. преврнуто око 100 надгробника новијег датума;

- 21. новембра 1975. године на парцели покопне задруге «Хевра Кадиша», оштећено је око 200 надгробника; 

-  13. фебруара 1983. такођер је забиљежена девастација гробља; 

-  године 1985. у комплексу гробља је направљено импровизирано игралиште ком приликом је помакнуто и оштећено неколико надгробника, оштећена капела, сломљене клупе  и др.;

-  године 1987, усљед нестручне сјече стабала, без сагласности службе заштите, оштећено је неколико надгробника; 

-  у току рата 1992 – 1995. године, гробље се налазило на првој линији борбених дјејстава. Том приликом су велике површине унутар комплекса биле миниране. Истовремено је током борбених дјејстава оштећен велики број надгробника и споменика који су настали касније. Такођер је у рату оштећена гробна капела, улазна капија и сви остали дијелови композиције;

-  новембра 2000. године извршено је рушење надгробника, ком приликом је оборено и оштећено укупно 36 надгробних споменика.

Ово о чему ћу даље да пишем је више емотивни осврт уназад, него фактографија. Нисам проверавала податке, јер мислим да је битна општа слика, да детаљи, ма колико битни индикативни, нису неопходни у оваквом тексту.. Тај посао препуштам историчарима. Ја говорим само о оном што ја знам и чега се лично сећам. Сећања временом бледе, али утисци остају. Ипак, она дубоко урезана сећања остају, како болна, тако и радосна. Дакле, да почнем од почетка мог магловитог  сећања у вези са Јеврејима и јеврејством у Сарајеву. 

Моји су родитељи силно желели да реализују "светлу" будућност коју им је комунизам обећавао у периоду након ужаса који су као Јевреји претрпели у ИИ светском рату.  Спремно су прихватили идеју братства и јединства. Ја сам расла у том окружењу и потпуно сам прихватила Југославенство као властити идентитет.  При том сам живела у убеђењу да у Југославији нема институционалног антисемитизма. Појединачних случајева сам била свесна и доживела их лично. Међутим, мислим да сам се тешила уверењем да предрасуда увек има и да ће их увек бити. Но, кад боље размислим, видим  да сам живела у заблуди. У заблуди која је вероватно била потребна за преживљавање. Лакше је живети у убеђењу да је јако мало зла око нас. Ја, заправо, истински верујем да је око нас више добра него зла и да коначно зло коначно не побеђује. Али зло је пуно  гласније и видљивије. Зато се лакше памти. 

Сасвим се добро сећам 1967. године, времена рата између Израела и Египта, и сећам се да су ”истакнути јеврејски појединци” морали јавно да се изјасне на чијој су страни. И то само Јевреји. И сад видим да је у исто то време страдало и гробље. То тада нисам знала. Такође се сећам пораста национализма 70тих година, сећам се појаве ”маспока”, те да је у Босни регистрован упад усташа у региону Бугојна, ако се не варам. Поново сад читам на web страници да је било вандализма на Јеврејском гробљу 1970тих година. Тешко да је то случајност.  Сећам се, такође, да се у попису становништва 1991. год. није било могуће изјаснити као Југославен, а ни као Јевреј. Јевреји и Југославени су тада класификовани као ”остали”. Тако смо ја и моја породица, нехтијући, наједном постали ”остали” у земљи у којој смо се родили и живели. Али ја сам то некако потиснула на периферију свести и никад нисам обраћала пажњу на то. А требало је. То је остало дубоко усађено и притајено у мом сећању. До сада!

Обилазак гробља није био у традицији моје породице, па нисмо, заправо, знали како у ком тренутку старо Јеврејско гробље изгледа.  Причало се да је гробље у лошем стању, али  себе сам убеђивала да је једини проблем у томе што је Јеврејска општина поклонила граду велику синагогу у центру, уз договор да ће заузврат град тј. погребно предузеће ”Покоп” одржавати гробље. А ето, ти недефинисани ”они” не извршавају обећано, не одржавају гробље како треба.  Синагога је, међутим, била претворена у ”Раднички универзитет Ђуро Ђаковић”, установу у којој су се дешавале културне манифестације. То ми се чинило разумним и фер решењем. Даље и дубље нисам хтела или нисам могла да размишљам. 

Касних 80тих година, кад сам водила једног израелског песника да посети Јеврејско гробље, са ужасом сам видела језиву девастацију, укључујући и разваљењу капелу, на којој више није било врата, графите по зиду и солидну количину људских фекалија уз чеони зид. Е, то већ нисам могла лако да занемарим. Али опет сам само била љута на ”неодговорност” надлежних. Наравно, опет нисам хтела или могла да видим реалност. Превише је застрашујућа била и страшна. Љутњу сам опет усмерила на  градске власти које су неодговорне, на предузеће ”Покоп” које није извршавало своју обавезу и на још пар актера, пема којима сам усмерила свој нарастајући револт. Али била сам дубоко рањена. Тешко је било немоћно гледати запуштено, уништено гробље, корачати преко отпадака на путу до гробова мојих Алберта, Николе и Емилије, гледати момке који играју фудбал у најстаријем делу гробља (из 16. века) претвореном у фудбалско игралиште. Мучило ме је што се о томе јавно не говори и што нико не подузима ништа, укључујући мене, чији су баба и двојица деда тамо сахрањени. Нико није реаговао. Срамота! Остао ми је горак укус у устима, али ”акцију” сам одгодила за боља времена. Боља времена никад нису дошла. Дошла су гора и то много гора. 

И сад док читам шта пише на тој web страници Опћине Центар, видим те нимало чудне подударности. Вандализам на гробљу 1967., вандализам 1970., 1971. и 1975. итд. Тачно је да о тим инцидентима није јавно говорено, као што никада није јавно речено ништа о људима који су становали око гробља, а који су се при градњи својих кућа ”послуживали” “камењем” са гробља. То смо знали из прича појединаца и мислим да нисмо сасвим у то веровали. Заправо и јесте то прилично невероватно. Исто тако смо и сваки антисемитски инцидент сматрали испадом појединаца и тиме себе тешили. А било је то много више од само испада појединаца. Стављали смо главу у песак, све док нам тај песак скоро није дошао главе. 

Сада, 2021. године, сасвим отворених очију читам да је ”у гробљу оштећено око 95% надгробника”. Тешко је прихватити, али сада је лакше поверовати. Пријатељ који је лично био на гробљу каже ми да су поједини делови гробља тако темељито уништени да није могуће наћи ни трагове гробова. А од краја рата је прошло много година. Нешто је поправљено уз помоћ из иностранства. Наводно су Норвежани помогли у уклањању мина, Немци у санирању клизишта. Капела је рестаурирана уз помоћ САД, кажу.  Али присуство, например, моје породице, нарочито предака, у жвоту те земље је ипак значајно минимизирано, постали смо и мање од ”осталих”. Изгледа да смо наместо некадашњих ”осталих” сад постали нестали. У Јеврејској општни и даље говоре о суживоту и пријатељству међу народима, братству и јединству, али чињеница да је Јеврејско гробље у тако језивом стању, да је 95% споменика нестало или оштећено, по мом мишљену, некако негира ту тезу. Одржавање споменика, признавање и препознавање различитих кутура и њиховог учешћа у животу једне средине ипак је најубедљивији и највидљивији доказ поштовања тог суживота.  У периоду након грађанског рата у Босни и Херцеговини, многи су споменици подигнути, много джамија је саграђено, а гробље и даље стоји девастирано. Дела говоре гласније од речи, кажу. У каквом је стању Јеврејско гробље? Чак и ако занемаримо спорадичну појаву кукастих крстова (што је веома тешко), остаје питање о чему девастирано Јеврејско гробље сведочи

Јасна Левингер-Гоy

Кембридж 

31.3.2021


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.