Обама је идеалиста и одличан писац

<п>Даве Еггерс студирао је новинарство на Универзитету Иллиноис пре него што су оба његова родитеља изненада преминула, што је детаљно описано у његовом мемоарском роману А Хеартбреакинг орк оф Стаггеринг Гениус. Одабрана да буде међу финалистима Пулитзерове награде за публицистику, ова књига је постала инстант бестселер.Са овим писцем разговарао је Владимир Арсенијевић.</п>

Vladimir Arsenijević / 02. фебруар 2011

 

Већ с првом књигом, аутобиографским романом “А Хеартбреакинг орк оф Стаггеринг Гениус”, доживели сте несвакидашњи успех. Да ли сте имали било какав разлог да га очекујете или вас је он потпуно изненадио? Да ли је било теже писати након тог искуства?

- Па, покушавао сам да пишем друге ствари пре те књиге, али сам непрестано откривао да нисам у стању да мимоиђем сопствену причу. Она је представљала препреку коју сам морао да отклоним како бих био у стању да радим било шта друго. Претпостављам да би се то искуство могло назвати катарзичним. Кад сам завршио рад на рукопису, очекивао сам да ће моји пријатељи и породица можда прочитати поједине делове (али да га највероватније неће прочитати до краја) и да ће то бити то. А кад сам схватио да роман интересује далеко ширу читалачку публику, за мене је то представљало невероватан шок. Посебно због тога што сам, пишући, био искренији и отворенији у оним личнијим аспектима приче него што бих можда био да сам очекивао да ће роман читати тако широка публика. А чињеница да је књига доживела многобројне преводе мени се чини скоро невероватном. То није нешто што примам олако. Од тада сте објавили још неколико наслова, од којих су најистакнутији “хат ис тхе хат” и “илд Тхингс”. Која вам је од свих тих књига најдража, чак и ако објективно није најбоља? - Књига “хат ис тхе хат” највероватније ће заувек задржати једно необично важно место у мом срцу. Била је то прва важна књига коју сам написао након “А Хеартбреакинг орк…” и рукопис од ког сам одустајао много пута током четири године, колико ми је било потребно да га напишем. Чињеница да сам га завршио и да га је одобрио Валентино (Валентино Ачак Денг, главни јунак ове јединствене фикционализоване аутобиографије, избеглица је из Другог грађанског рата у Судану који је од 1983. до 2005. однео више од два милиона жртава; он је једно од 27.000 деце која су расељена током тог рата а постала су позната као Изгубљени дечаци Судана, оп. а.), била ми је важнија од свега на свету. Најискреније, било је то први пут да сам осетио да могу и даље да пишем књиге – да сам довољно савладао занат да знам да, објективно, могу све то исто да урадим поново и поново. Мој друг Јое Уремовицх Реците нам нешто више о вашим другим активностима, о часописима “Мигхт” и “МцСеене’с”, као и о добротворном раду? Да ли бисте себе дефинисали као писца који ради све те друге ствари са стране или вам је све то подједнако важно? - Био сам издавач много година пре него што сам уопште био у стању да се издржавам као писац, па сам се навукао на објављивање других аутора. И будући да сам уређивао књиге других људи толико дуго, то ми је уједно послужило да постанем изузетно добар само-уредник. Окрутан сам кад уређујем књиге које сâм пишем. Најтврђи сам на себи самом. Мислим да је то последица свих тих година проведених у уређивању часописа и новина. Сада покушавам да одржим баланс између свих тих ствари и пројеката којима се бавимо у канцеларији. Остали запослени имају разумевања за моју потребу да се изгубим на много дана док пишем. Зашто је савремена америчка књижевност до те мере интимна и неполитична? Док већина познатијих писаца из САД-а има тенденцију да се клони директне политичке расправе у својим књижевним делима, чини ми се да ви непосредно исказујете своје политичке ставове? - Мислим да влада мишљење да наша књижевност није политична, али многи од писаца које знам изузетно су политични. Можда су управо калифорнијски писци попут иллиама Т. Воллманна и Исхмаела Рееда скроз-наскроз посвећени политичком деловању. Имам такође утисак да су дословно сви писци које знам били укључени у кампању Барацка Обаме, и да су сви увек спремни да направе искорак и учествују у нечем вредном подршке. Али, постоји једна ствар која нам недостаје, можда, а то су чисто политичне књиге, попут “Животињске фарме”, које имају да кажу нешто од непосредног значаја о политичкој клими у неком тренутку. Која су имена нових америчких писаца који још увек нису досегли интернационалну славу? - Поменућу два аутора из Сан Францисца, Ерица Мартина и Степхена Еллиотта, који су недавно написали роман о Доналду Румсфелду, у ком је он замишљен као жртва сопствене политике током рата против терора. У књизи, њега киднапују и авионом пребацују у тајни затвор без суђења. За неколико недеља објавићемо то у “МцСеене’су”. Какво је ваше мишљење о председнику Обами? Да ли данас заиста живимо у значајно другачијем свету од оног у ком смо живели током ере Георгеа Бусха? - Обама ми се јако допада. Идеалиста је и сјајан писац. Али, сматрам да би требало да уложи више напора како би коначно размонтирао све те судске травестије које је поставила Бусхова администрација. Гуантанамо је и даље ту, што је скандалозно. Такође, наша инфраструктура се распада, а незапосленост се мери двоцифреним бројкама. Наш едукациони систем је у кризи, а ми и даље водимо два рата у којима је немогуће победити. Имамо јединствену способност да безумно трошимо милијарде долара које би могле бити много боље употребљене. Рођени сте у Бостону, одрасли у Цхицагу, а данас живите у Сан Францисцу. Зашто баш Сан Францисцо? - Цхицаго је у време мог одрастања имао огромну хрватску заједницу. Имао сам друга из разреда који се звао Јое Уремовицх и који је звао себе Хрватом у време кад већина људи у Иллиноису није никад чула за Хрватску. Али, након што сам завршио колеџ у Иллиноису, осетио сам да је дошло време да напустим ту државу. Моја сестра се баш тада уписала на студије права у Сан Францисцу, па је за мене и мог млађег брата Топха било некако природно да се преселимо тамо. Од првог дана проведеног у Сан Францисцу, било ми је јасно да је ово место из ког никад нећу отићи. Наравно, одлазио сам, али увек с осећањем у костима да је овде мој дом. Лјуди у вашем региону, сигуран сам, деле сличан осећај: ту комбинацију ваздуха и неба, мора и брда. Мистериозни Тимотх Једном сте приликом боравили у Хрватској и тамо чак написали део књиге “хат ис тхе хат”. Где сте тачно били? Да ли сте имали прилику да обиђете и друге земље региона? - Пре него што смо супруга и ја добили децу, имали смо обичај да проведемо по неколико месеци на једном месту, да рентирамо јефтину кућу у природи, да се искључимо из свега и пишемо (моја супруга, Вендела Вида, пише романе). Тако смо једног лета одабрали Хрватску. Рентирали смо кућу у градићу по имену Кремена надомак Метковића. Сјајно смо се проводили, и колима смо обишли значајан део земље. Посетили смо и Дубровник, па од тада свима говорим да је то најлепши град у Европи. Добро, можда други, након Париза. Јако бих волео да се вратим у ваш регион. Провели смо приликом нашег путовања нешто времена и у Србији, и у БиХ. Обишли смо Београд и Сарајево, били смо и у Мостару кад је мост  поново отворен. Али, наша деца су тренутно јако мала, тако да су путовања отежана. Кад мало порасту, свакако ћемо поново доћи. И на крају: ко је заиста Тимотх МцСеене? - Још тамо негде 1998. почео сам да сакупљам фикцију, есеје и експерименте који нигде другде нису могли да пронађу издавача, за часопис чије сам издавање у то време планирао. Будући да се часопис састојао од радова који се нису уклапали у маинстреам издаваштво, одлучио сам да га назовем “Тимотх МцСеене’с уартерл Цонцерн”. Ево зашто: девојачко презиме моје мајке било је МцСеене. Одрасла је у Милтону, Массацхусеттс, као кћи акушера Даниела МцСеенеја и његове супруге, Аделаиде Мар МцСеене. Много касније, моја мајка се удала за Јохна Еггерса и преселили су се у предграђе Цхицага. Кад је мени било отприлике осам година, почели смо да добивамо необична писма адресована на мајчино и моје име. Најчешће су то биле поруке написане на памфлетима и сличној пошти која се шаље без поштарине. Поруке су биле збуњујуће, а писао их је човек по имену Тимотх МцСеене, који је мислио да је у сродству с мојом мајком и који се надао да ће ускоро имати прилике да нас посети. Тимотх би нам повремено слао распореде возова и друге планове, понекад цртеже или дијаграме. Нјегова писма су ме интригирала толико да сам их чувао у фиоци у својој соби, и питао се да ли је тај Тимотх заиста у сродству с нама. Моја мајка је његова писма сматрала порукама поремећене или збуњене особе коју никад није срела. Кад би стигло ново писмо, пружила би ми га, а да га претходно најчешће не би ни прочитала. Ја бих га потом претраживао уздуж и попреко, трагајући за скривеним значењима пре него што бих га одложио у фиоку. Нисмо знали да ли постоји стварна особа по имену Тимотх МцСеене, али то је име попримило ауру мистерије. Он је био енигма, човек у потрази за домом, чије је писање било загонетно и испуњено чежњом. Живот пише часописе Много година касније, кад сам смишљао назив за књижевни часопис, пало ми је на памет име “Тимотх МцСеене’с уартерл Цонцерн”. Био сам у могућности да тиме одам пошту ирској страни моје породице и да алудирам на тог мистериозног човека и осећај разноразних могућности, па чак и чистог чуда које је он донео у наш дом у предграђу. Неколико година након што је наш квартални часопис почео да излази, запослили смо стажисту по имену Росс МцСеене, који је споменуо да је његова породица такође пореклом из Бостона. Нашалио сам се да смо вероватно у некаквом сродству, а он ми је рекао да је он нећак Тимотхја МцСеенеја. Оног правог Тимотхја МцСеенеја! Уз помоћ Россовог оца Давида – Тимотхјевог брата – Росс и ја смо напокон саставили читаву причу. Ово се, највероватније, догодило: једног дана 1943. године у Бостону, мој деда Даниел МцСеене, акушер, донео је на свет једну бебу. Та беба је дата на усвајање, и била прихваћена од стране друге породице с истим презименом, МцСеене, која је бебу назвала Тимотх. Тимотх је одгајан заједно с Давидом у породици која их је подједнако волела. Похађао је Массацхусеттс Сцхоол оф Арт и дипломирао лепе уметности на универзитету Рутгерс. Потом је предавао уметност на Рутгерсу неко време. Али, ментална болест га је савладала и борио се с алкохолизмом. Много пута је био хоспитализован. Коначно је смештен у институцију за ментално здравље, где је лечен. Из те је институције почео да нам шаље писма. Претраживао би градске и државне архиве, проналазио имена и писао свима које би тако нашао. Претпоставка је да је пронашао име мог деде на крштеници и да је тако помислио како би Даниел МцСеене могао да буде његов отац, а не напросто акушер који је помогао при порођају. И тако је почео да тражи децу Даниела МцСеенеја. Росс, Давид и ја то смо схватили 2000, а тада сам добио и обавештење да је Тимотх још увек жив. Све те године провео је под лекарском негом, а породица МцСеене редовно га је посећивала. Сазнање да часопис носи име стварне особе која је претрпела године муке нанело је сенку меланхолије над наш посао. Али МцСеенјеви су инсистирали да је име прихватљиво, чак и одговарајуће, ако се у обзир узме да је Тимотх био уметник који је трагао за контактом и значењем путем писане речи. Тако смо од 2000. године недвосмислено посветили сва издања часописа стварном Тимотхју. О аутору: Даве Еггерс студирао је новинарство на Универзитету Иллиноис пре него што су оба његова родитеља изненада преминула, што је детаљно описано у његовом мемоарском роману “А Хеартбреакинг орк оф Стаггеринг Гениус”. Одабрана да буде међу финалистима Пулитзерове награде за публицистику, ова књига је постала инстант бестселер. По смрти родитеља, Еггерс се преселио у Беркеле са својим осмогодишњим братом Топхом, за чији је одгој био одговоран. Док је Топх похађао школу, Еггерс је радио за локалне новине. Радио је и за интернетски сајт Салон.цом и био суоснивач часописа “Мигхт Магазине”. Написао је још књиге “оу Схалл Кно Оур Велоцит” (2002), “Хо е Аре Хунгр” (2004), “хат ис тхе хат” (2006), која је била финалиста за награду “Натионал Боок Цритицс Цирцле Аард фор Фицтион”, “Зеитоун” и “илд Тхингс” (2009), те сценарио за филм “хере тхе илд Тхингс Аре”, који је режирао Спике Јонзе. Еггерс је познат и као оснивач независне издавачке куће и часописа “МцСеене’с” те књижевног часописа “Тхе Белиевер”, који уређује заједно са супругом Венделом Видом. Покренуо је пројекат 826 Валенциа, списатељску радионицу за тинејџере у Сан Францисцу, који је прерастао у 826 Натионал с књижевним радионицама по читавом САД-у. Новоссти


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.