Од Кине до Шпаније у потрази за послом: „Овдје јако цијене образован кадар и нису тражили да се учланим у странку“

„Три одјељења моје генерације из Гимназије су вани, Њемачка, Шведска Данска, Америка... Има, наравно, и сјајних људи који су остали и раде на добрим позицијама, али ја увијек слиједим свој инстинкт“, почиње Ена причу о томе зашто је отишла из БиХ.

Milica Plavšić / 18. јун 2021

 

Ена Риджал је професорица српског и италијанског језика из Бањалуке која данас живи и ради у Мадриду. Њена прича слична је причама других младих људи који су отишли из Босне и Херцеговине у потрази за својим мјестом под сунцем. Ена је свестрана, харизматична дјевојка, необичне енергије, коју, нажалост, нисмо знали задржати у БиХ.  

Док разговарамо путем Зоома, њена диплома Филолошког факултета, Универзитета у Бањалуци, видно је истакнута на зиду иза ње. Каже да је то због тога што у Шпанији јако цијене образовање. 

„Они јако цијене образован кадар и нису ми тражили да се учланим у странку“, каже Ена кроз смијех, алудирајући на искуства из Бањалуке.

„Све дипломе сам превела на шпански језик и када сам ушла на тржиште рада у Шпанији, јако сам добро котирала, фирме су ме тражиле, жељеле запослити, а у Бањалуци је увијек био неки стрес. Ја сам онај тип који се ни по коју цијену није желио учланити у владајућу странку. Имала сам понуде за посао, али увијек је то било под условом да се учланим. То се брзо одради - учлањење у странку, само ти треба тај папир. Ту су биле и неке везе за потенцијалне послове, али ја то апсолутно нисам жељела. То сам рекла и мами и тати - нема шансе, то се никад неће десити“, искрена је Ена на почетку нашег разговора. 

Ена каже да је много младих људи из њене генерације отишло из БиХ. „Три одјељења моје генерације из Гимназије су вани, Њемачка, Шведска Данска, Америка... Има, наравно, и сјајних људи који су остали и раде на добрим позицијама, али ја увијек слиједим свој инстинкт“, почиње Ена причу о томе зашто је отишла из Бањалуке. 

Пут у Кину

Као прави полиглота, Ена поред италијанског, говори и енглески језик, који је научила у раном дјетињству, а касније га и усавршавала кроз школовање. 

„У Бањалуци сам једно вријеме радила у вртићу, гдје сам предавала енглески и италијански, али била сам срамотно плаћена. Ја нисам ни знала колико је то понижавајуће јер тад нисам имала радног искуства. Касније ствари јесу кренуле набоље што се тиче посла и можда бих и остала у Бањалуци, али доживјела сам једну ситуацију која ме јако повриједила. Радила сам на замјени у једној основној школи и мени је то искуство рада у школи било прелијепо. То је једна дивна школа, дивна дјеца, паметна, јако сам се лијепо осјећала. Радила сам замјену на један дужи период и када су ме дјеца завољела и кад су писала петицију да ја будем стални професор, то је дошло до директорице и мени је само преко ноћи прекинута та замјена.“

Убрзо након тога, прочитала је чланак о томе да у Кини постоји велика потреба за предавачима енглеског језика и одмах је знала је да је то њена прилика, прича Ена. У Кини је провела годину дана. „Кина ме ојачала, ту сам 'испекла занат' што се тиче посла и зарадила довољно новца да се могу отиснути даље.“

Пред крај боравка у Кини, даноноћно је претраживала интернет у потрази за послом у Шпанији, обзиром да је Шпанија друга земља по потреби за предавачима енглеског језика. По доласку у Шпанију завршила је ТЕФЛ академију у једној школи језика, гдје су је затим примили да ради као предавач. У томе јој је много помогло и познавање италијанског језика. 

„Они нуде и италијански језик за људе који имају пословне везе са Италијом и кад сам почела причати на италијанском, они су се одушевили. Ја сам била прва генерација која је имала италијански језик у бањалучкој Гимназији и тада сам добила наградно путовање у Италију као најбољи ученик италијанског језика. Кроз студирање на Одсјеку за италијански језик, стално смо ишли у Италију на студијска путовања, у Напуљ, Рим...“

О свом раду у школи језика у Шпанији, Ена има само ријечи хвале. „Мене овдје јако цијене, поштују ме и родитељи, и ученици, и послодавац, ја овдје никад нисам доживјела непријатну ситуацију, да ме неко понизи или да ми каже како да радим свој посао. Ја сам професионална, волим свој посао и уживам у њему.“ 

Поред посла у школи, Ена ради и као маркетинг менаджер у једној фирми која јој је пружила прилику иако је на разговору за посао била искрена и скромна у вези са својим претходним радним искуством.

„То је велика разлика између наших простора и земаља као што је Шпанија, јер ако си добар у нечему, све је могуће. Имала сам босански став, кад ми је послодавац рекао да им је потребан неко за маркетинг, ја сам рекла - али ја не знам радити ништа осим предавања језика. Мој став је одмах био 'ја не знам'. Испоставило се да они цијене то што сам искрена и да не воле кад неко каже да зна све. Касније се показало да сам веома креативна у дигиталном маркетингу и успјешна у продаји.  Ја нисам знала да знам продати нешто, а  када су они видјели да сам добра у томе, сва су ми се врата отворила. То ми је фасцинантно. Јако сам задовољна.“

Питам је да ли је образовање које је стекла у БиХ било добра основа за њен даљи развој и за послове којима се данас бави.

„Апсолутно да. Ја сам се изненадила колико су универзитети код њих другачији. Имам доста пријатеља филолога који су завршили шпански језик, који су професори, међутим, код њих се ништа не ради тако темељно као код нас. Ја, рецимо, стално користим цитате на латинском, а они ме гледају у чуду. Ја сам одрасла са тим цитатима, и у породици смо их користили и кроз образовање, а они кажу да нису имали латински као предмет током свог школовања. Морам признати да сам се осјећала некако супериорно, образованије од њих. Или, рецимо, ја сам на факултету имала предмет Књижевност 20. вијека и неке ствари су се морале прочитати. Руски класици су се подразумијевали, а они сматрају да је њима то апсолутно непотребно, кажу, 'то је тешка књижевност', не разумију... Ја сам јако поносна на наш Филолошки факултет.“

Живот у Шпанији

У Шпанију се, каже, заљубила одмах по доласку. „То је била љубав на први поглед. Није било лако испочетка, била је борба, али добила сам посао, живим у јако лијепом дијелу града, све се посложило, и професионални и друштвени живот“, задовољна је Ена.

За Шпанце каже да су „слични нама“. „Срчани су, весељаци , паметни су и они раде да би живјели, а не обрнуто, као што је био случај у Кини.“ Једино што им замјера је што су, како каже, конформисти, илуструјући то примјером односа становника Мадрида према њиховој градоначелници.

„Градоначелница Мадрида је као покојни Бандић, она је њихова светица, свемогућа је, и они кажу 'хвала ти Изабел што нас чуваш', што је мало чудан однос. Тако су покорни, нема отпора као код нас. Ја сам била јако поносна када сам била на протестима за Пицин парк, на Бањалука која је била уједињена... То је за мене било нешто сјајно, за мој развој, мени је то био један од најљепших периода. Шпанци немају тај бунт, да изађу на улице, да протестују... то се деси, али то је некако под контролом и није спонтано.“

У Мадриду је стекла много пријатеља, са којима проводи слободно вријеме.

„Имам много пријатеља, то су све образовани људи, професори филозофије, шпанског, архитекте... Код њих нема никаквог стида, никакве стигме, сви смо једнаки, код њих је то тако природно, сви се цијене, немају предрасуде. Не праве разлику између нас који смо професори и нашег пријатеља који је пекар. Он је један фантастичан лик, невјероватан интелектуалац, али је изабрао свој живот, кад прода сав крух, онда он нама пошаље слику, а ми сви кажемо 'Оле!' и сви смо срећни због њега. Идемо често у позориште, у музеје, на концерте, планинарења, али углавном викендом...преко седмице се ради, ипак је то капиталистички начин живота.“ 


Бука препорука

Бука деск

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.