ОД ПОЧЕТКА ГОДИНЕ ОСВОЈИЛА 10 НАГРАДА: Милени награде стижу из цијелога свијета, а све је почело због изгорјелих албума

Чим обави многобројне радове на породичној фарми надомак Градишке, Милена Ерцег се лати фото-апарата и њиме почиње биљежити живот и тренутке који поред већине нас пролазе непримијећено.

Tatjana Čalić / 26. август 2019

 

На адресу Милене Ерцег, из Лијевча поља надомак Градишке, у само пар дана стигле су три награде за умјетничку фотографију.


Фотографија “Огњен” донијела јој је двије награде - прву у Украјини и другу награду на 23. клупској изложби у Бањалуци. Поштар јој је само пар дана раније донио и другу награду за фотографију “Лифе Сторy” освојену у Крагујевцу.

Награђена фотографија "Огњен"

 

Поменимо и захвалницу из Индије, као и да је све ово Милена освојила у првој седмици јула.


А то је тек дио награда од почетка ове године  - од 15 изложби на којима је учествовала, награђена је 10 пута.


Огромне љубави према фотографији Милена је постала свјесна тек након пожара у породичној кући, када су заувијек изгубљени сви албуми са драгим успоменама, па и читава колекција старих фотографија, које је годинама  брижљиво скупљала и чувала њена бака.


Након тога, Милена се прикључује фотосекцији у школи, а убрзо јој отац купује аналогни фотоапарат "Смену".  Од тада почиње биљежити живот и тренутке који поред већине нас пролазе непримијећено.


Фотографије су, како каже Милена, биле и остале непроцјењива вриједност као записи, свједоци једног времена које се неће вратити.


А кроз фотографије Милена жели посматрачу приближити живот онакав какав јесте, без режирања, уљепшавања или намјештања сцене. Сматра да у данашње вријеме тога имамо и превише. Стога и не чуди што посебно воли фотографисати дјецу, они су јој, истиче, најслађи пред објективом,  са стварним емоцијама, без намјештања и позирања, без маски. 


 “У данашње вријеме је права ексапнзија што се тиче фотографије . На већини њих се види режија, сценарио, види се нешто осмишљено унапријед или приказано на што љепши начин. Нема много реалности и стварности, нема много оног што у ствари јесте око нас. А ја волим реалност и зато људе фотографишем онако како их затекнем у неком моменту, случајно и без намјештања. Покушам, заправо, кроз фотографију само пренијети њихов живот, онакав какав је заиста, било да је у питању нека радња или портрет. Такође, дио фотографије чини и посматрач иза објектива. Ја, а тако претпостављам и остали, имам своје животне приче и разне емоције, а то што их пренесим на фотографију  је вјероватно због тога што препознајем неки дио преживљених емоција у оном што посматрам кроз објектив”, објашњава Милена, која поред фотографија људи, често биљежи ухваћене тренутке неког јутра на Сави, у селу, у природи уопште.


Миленин избор је аналогна фотографија и углавном се сама едуковала, највише путем интернета.


Има Никон 3100. и сва подешавања ради ручно. Неке филмове је и сама развијала, а у скорије вријеме се нада и неком студију, гдје би могла радити пуно више са филмом. 


Ова талентована жена, мајка два сина, успјешна је у још једном послу - сточарству. Има фарму музних крава недалеко од Градишке, а њена тајна је у доброј организацији и чињеници да фото-апарат увијек носи са собом.


Село је мјесто гдје се мој живот одвија. На селу сам рођена и одрасла и село ми никада није било ограничење за напредовање у било ком сегменту, већ напротив непресушан извор инспирације”, прича Милена, али се присјећа да је било и одређених предрасуда: “Сјећам се раније, када поменем да сам домаћица, људи су ме чудно гледали, јер виде да носим фото-апарат свугдје около.  Нажалост, код нас још увијек постоји та перцепција да се од једне домаћице на селу не може очекивати да у слободно вријеме ради било шта друго, већ испија кафе или нешто слично.  Ипак, нисам дала да ме предрасуде одвоје од фотографије. Апарат је увијек уз мене, чак и у ауту, јер ја сам та која обавља административне послове и често сам у вожњи. Многе тренутке сам забиљежила тако што сам угледала неки мотив док сам возила, зауставила се и фотографисала. Пошто због обавеза на фарми свако јутро устајем поприлично рано,  свједочила сам многим прелијепим свитањима са измаглицом, који су врло чести мотиви на мојим фотографијама”, наглашава Милена, чији се радови могу видјети на изложбама Асоцијације за Умјетничку фотографију БиХ, изложбама њеног клуба-Универзитетског фото кино клуба Бања Лука, као и на неким изложбама Фото Савеза Србије. Своје радове шаље и  на међународне изложбе од Хрватске, Македоније, Италије, преко Француске, Турске, Индије, Естоније, па све до Јужне Африке.


Почетком септембра, Миленине фотографије моћи ће се погледати на клупској изложби у Градишци, а током новембра у Банском двору на изложби коју организује Фото БиХ заједно са Међународним салоном фотографије.


Сљедеће године нада се и својој првој самосталној изложби, а до тада очекује  и резултате од Фото савеза БиХ за стицање звања Фотограф 1 класе.


На крају смо се дотакли и самог повода нашег разговора - бројних награда које је освојила. Питали смо је шта за њу оне представљају и колико су јој важне: “Осјећај је немјерљив кад добијем неку награду, заиста испуним срце, јер то што радим волим и чиним из љубави. То ми је и мотивација за даљи рад. Не радим комерцијалу, али пријатељима и родбини увијек ако затреба урадим и поклоним фотографије. Оно што ми је најважније је што уживам у томе што радим, што имам свој мали свијет и простор у којем тражим свој властити зен и, у коначници, што се то ношање апарата около ипак на неки начин оправдало.


А ми на крају само можемо додати - и те као се оправдало, Милена.  

У наставку погледајте неке о Милениних радова:

 

 

 

 

 

 

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.