Одлазак Рите Леви Монталчини, једне велике жене

Потпуно незапажено на нашим просторима прошла је вијест о смрти др Рите Леви Монталчини, неуролога, добитнице Нобелове награде за медицину и доживотне сенаторке Италијанске Републике. Није ју запао ни стубац, просто није било мјеста од разних глупости којима нас свакодневно гађају. А Рита, како је тражила да ју ословљавају, отишла је достојанствено, у 104. години, као најстарији Нобеловац и неко ко је до посљедњег био активан и у науци и у Сенату Републике.

Milijana Pavlović / 12. јануар 2013

Велика дама науке, др Рита Леви Монталчини (сефардска Јеврејка; по оцу Адаму, инжењеру и математичару, Леви, по мајци Аделе, сликарки, Монталчини), прошла је пут од неког коме су се подсмијавали, па до звјезданих висина академског свијета и научних достигнућа. Као женско дијете рођено 1909. године, морала је прво да се избори са сопственом породицом, тј. оцем, који је сматрао да његове кћери (Рита и њене двије сестре) не би требало да се школују, јер би то нарушило њихову, како је он то сматрао, основну улогу – да буду супруге и мајке. Рита пак, није била конформиста – да јесте, сада не бисмо о њој причали – и у 20. години је објаснила оцу да не може да се помири са његовим концептом њене будућности и инсистирала је на својој жељи да се школује, тако да је он ипак попустио и подржао њена настојања. У осам мјесеци је успјела сама да „попуни рупе“ у знању из латинског, грчког и математике, положи матуру у гимназији и упише се на медицину на Универзитету у Торину. Ту је имала велику срећу да буде студент Ђузепеа Левија (нису били у роду, Леви је често јеврејско презиме; Ђузепе Леви је био отац познате италијанске књижевнице Наталије Гинзбург), једног од највећих италијанских хистолога, с којим је остала да ради у својству асистента и након што је 1936. дипломирала (о квалитету Левија као професора говори и чињеница да су, осим Рите, још два његова студента из исте генерације касније добила Нобелову награду, а први је у Италију донио метод експеримената ин витро). Сусретала се са много отпора од стране колега због свог пола, али ју је Леви, који је врло добро знао о каквом се таленту ради, узео под своје и научио, између осталог, и техници „бојења“ нервних ћелија сребром како би се лакше видјеле под микроскопом.

Године 1938. фашисти су се потрудили да из Ритиног живота елиминишу монотонију, па су ову сјајну жену, као Јеврејку, избацили с универзитета и прогнали из академског живота, што је био директан резултат Мусолонијевог „Манифеста за одбрану расе“, „дубокоумног“ документа који је потписало десет представника научне заједнице и којим се свим неаријевцима забрањивао рад. Такав исход примјене Нирнбершких закона у Италији за Риту је значио само да се њен рад сели у импровизацију и илегалу, никако да престаје. Заједно са Левијем емигрира у Белгију, гдје ради на Универзитету у Бриселу, све до 1940. када, под пријетњом њемачке окупације те земље, одлучује да је врати у Торино. У својој спаваћој соби у кући родитеља, Рита је уз помоћ брата Ђина направила лабораторију, а недуго затим професор Леви, у међувремену и сам пристигао у Торино, налази Риту и замољава је да ради заједно с њом у тако створеним условима. Кад су град почеле засипати бомбе, преселили су своје активности у кућу Ритине породице на селу. Рита је по комшилуку куповала кокошија јаја, како би она и Леви могли да проучавају начин на који нерви који расту из кичмене мождине ембриона проналазе удове кроз које ће се разгранати. Инструменте којима су радили правила је сама, од предмета које је имала кући (типа скалпели од игала за шивање), а да су ухваћени на дјелу, и она и професор би били затворени и погубљени. Тактика им је, ипак, била беспрекорна, јер нико није могао посумњати превише у жену која у селу купује јаја, која би након експериментисања често и појели. Радили су на провјери теорије Американца Виктора Хамбургера, по којој рана неуронска пролиферација карактеристична за екстремитете зависи од присуства одрживих заметака екстремитета који производе одређен хемијски сигнал. Током својих експеримената др Рита Леви Монталчини и њен професор, др Ђузепе Леви, дошли су до закључка да је Хамбургер открио нешто битно, али да му закључак није био добар, те да је оно што зачеци екстремитета заправо производе супстанца која стимулише раст нерава. Осим тога, открили су и нешто што ће бити признато тек тридесетак година касније, а то је била апоптоза, тј. механизам програмиране ћелијске смрти.

Капитулацијом Италије 1943. године и њемачком окупацијом, породица Леви-Монталчини се сели у Фиренцу у потпуну илегалу (током које су били раштркани на неколико мјеста и стално се сељакали како би избјегли депортацију у концентрационе логоре, а тиме и смрт), која се завршава наредне године доласком савезника којима се Рита, која је стално била у контакту с партизанима, одмах приидружује као љекар и ради по избјегличким камповима. Након рата, Рита се враћа у Торино и свој универзитет, те наставља рад. У међувремену се њено име прочуло по академској заједници, захваљујући радовима које је објавила заједно са својим професором Левијем у неким од важнијих стручних часописа. Тако је њен рад дошао и до Виктора Хамбургера, који ју је 1947. године позвао на Универзитет Вашингтон у Ст. Луису да му се придружи на, како је рекао, „неколико мјесеци“, како би, заправо, провјерио ко од њих двоје има право. Др Рита Леви Монталчини је у Ст. Луису остала не само тај семестар, него и наредних тридесет година, те је самим тим ту провела и кључни дио своје каријере. Убрзо након доласка у Америку, прочула се по свом раду. Године 1951. поставља тезу о фактору који поспјешује раст нервних влакана и представља је пред њујоршком Академијом наука. Наредне године своју тезу допуњава резултатима експеримената ин витро које је спровела са Хертом Мајер на Институту за биофизику у Рио де Жанеиру (чувена је прича о томе како је у Бразил у торби однијела неколико својих лабораторијских пацова, јер је процијенила да ће тамо боље спровести оно што је наумила). Са својим асистентом, биохемичарем Стенлијем Коеном, на ћелијама тумора код мишева изолује протеин који синтетишу сва ткива, а посебно егзокрине жлијезде, те га дефинише као „фактор нервног раста“ (Нерве Гротх Фацтор, НГФ). Ово откриће потпуно се косило са дотадашњим концептом нервног система као механизма одређеног генима и донијело им је подсмијех и негодовање, који ће касније бити замијењени највећим признањем у науци.

 

Универзитет Вашингтон је 1956. именовао др Риту Леви Монталчини за ванредног професора, а само двије године касније јој додјељује звање редовног професора, што је била све до 1977. године, када је постала професор емеритус. Шездесетих година прошлог вијека, име Рите Леви Монталчини је већ било веома познато у научним круговима. Недостајала јој је Италија, па 1961. године оснива истраживачки огранак у Риму (на чијем челу остаје до 1969. године) те је од тада живјела између Рима и Ст. Луиса. Почела су да се ређају звања, признања, награде, па је између осталог била директор Лабораторија цитологије Националног савјета за истраживања у Риму (ЦНР), суперексперт у Институту за неуробиологију при ЦНР, прва жена примљена у Папску академију наука у Ватикану (иако је била Јеврејка и декларисани атеиста), члан многих свјетских академија наука и умјетности и власник још бројних признања за чију листу је простор овог текста превише мали. Оно највеће признање, Нобелову награду за медицину, добила је 1985. заједно са Стенлијем Коеном, за већ поменуте експерименте који су довели до изоловања фактора нервног раста. Др Рита Леви Монталчини је била научница која никад није престала бити жена. Са изузетно развијеном креативном страном (мајка Аделе и сестра близнакиња Паола биле су сликарке), дизајнирала је сопствену одјећу и накит и сама илустровала своје научне радове. Неке колеге су јој замјериле стил писања научних радова који је одударао од есенцијалног и ригидног, а Стенли Коен ју је назвао комбинацијом Марије Кири и Марије Калас. Веома успјешна у својим активностима, које су јој биле мотор живота, увијек беспријекорно дотјерана, отмјена и женствена, у лабораторијском мантилу и штиклама, била је симбол жене у науци и, знајући то, искористила је сав свој утицај да побољша положај жена у академском свијету и активно се укључивала у друштвене прилике. Била је врло страствена у свему што је радила, а њена креативност се савршено поклапала са интелектом, тако да је, за разлику од већине колега, могла да унапријед закључи неке ствари и експериментом их потврди, док су ови експериментисали како би видјели гдје ће их то одвести. Много се ангажовала око младих, за које је изјавила: „Данас, у поређењу са јуче, млади имају приступ невјероватно широком спектру информација; то је цијена хипнотичком ефекту који производе телевизијски екрани који им уништавају навику да мисле (осим што им краду вријеме које би требало да посвећују учењу, спорту и активностима које стимулишу њихове креативне способности). Стварају им једну коначну реалност која им кочи способност да „измисле свијет“ и уништава привлачност непознатог.“ Године 2001. тадашњи италијански предсједник, Карло Ацељо Чампи именује др Риту Леви Монталчини доживотним сенатором Италијанске Републике. Активно је учествовала у раду Сената, беспоштедно критиковала владавину Силвија Берлусконија, а није се спасио ни Марио Монти, којем је замјерила укидање пеер-ревие система у расподјели средстава академских фондова. Десничари су је вријеђали и отписивали као стару и сенилну, одговарала им је без длаке на језику, јер је заправо буквално до посљењег тренутка имала потпуну контролу над својим интелектом. Била јој је велика жеља да Италији подари научну институцију највишег нивоа, па је 2002. у Риму основала Европски институт за истраживање мозга. Др Рита Леви Монталчини је оставила непроцјењив допринос науци и човјечанству уопште. Умрла је у 104. години, 30. децембра 2012. у свом дому у Риму, и оставила велико наслијеђе и неприкосновен примјер људског достојанства, безусловног залагања и жеље да се допринесе нечему што остаје генерацијама послије нас. Најбољи опроштај од ове велике жене су њене сопствене ријечи:   У животу се никад не треба препустити, предати просјечности, него изаћи из те „сиве зоне“ у којој је све навика и пасивно препуштање, треба гајити храброст за побуну. Мало ми је ослабио вид, много слух. На предавањима не видим пројекције и не чујем добро. Али сада размишљам више него кад сам имала двадесет година. Тијело нека ради шта хоће. Ја нисам тијело: ја сам ум. Боље додати живот данима, него дане животу. Веома сам захвална. Хвала вам свима! Рита Леви Монтачини

 

Од исте ауторке:

Божићно примирје

 

 

 

 


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.