Одлазим да се више никад не вратим

<п>Иако је понедјељак, данас не радим. У Холандији се, наиме, слави такозвани 'други дан Ускрса', који наравно увијек пада на понедјељак, и тако сваке године народ, нарочито радни, ужива у слободном 'ускршњем' понедјељку.</п>

Autor 23. / 21. април 2010

Не могу не помислити како вријеме лети, и како је ово већ пети ускршњи понедјељак који дочекујем у овој ниској земљи. Истовремено ме помало обузима носталгија за мојим првим домом јер сам од одсељења, почетак априла углавном проводила у родном Сарајеву. Из носталгичних, сањарских тренутака ме увијек на јаву враћају медији, углавном интернет, који даљину између мене и моје домовине чини премостивом. Довољно је да погледам насловнице неких ебстраница, и подсјетим се зашто сам уопште овдје; на тлу гдје сам официјелно још увијек странац, од недавно срећом такозвани 'научни мигрант', а не у земљи гдје сам рођена, гдје сам већим дијелом одрасла, школовала низ година, отишла на први концерт, проживјела прве тинејџерске дане и изласке, самосталне одласке у кино и позориште, на планину и излет с разредом, љетовања с рајом, у земљи гдје станује скоро моја цијела родбина, многи добри или најбољи пријатељи, и моја сродна душа. Упркос свим овим, за многе сасвим или више него довољним, разлозима за живот у властитој домовини, моја дилема у вези с останком, односно одласком из БиХ је била давно ријешена. И прије него ћу први пут напустити Холандију, а посебно након што ћу мало дуже корачати босанскохерцеговачким тлом, циљ је био један: отићи из БиХ чим будем пунољетна, чим завршим гимназију. Отићи ћу на студије, али отићи ћу и да се више никад не вратим.

У Холандију први пут стижем некад у октобру 1993. године. Многе детаље не памтим, било ми је само осам година, али знам да је ово био већ трећи пут откако ћу градити неки нови живот, али овај пут пак на неком другом, мени потпуно непознатом језику. Први покушај је био у Србији, гдје сам  провела мало времена, тек толико да завршим први разред основне школе, а други у Хрватској гдје сам завршила други разред, и таман се прилагодила далматинском говору, који сам и сама почела усвајати и користити. Дјеца су заиста посебна и чудесна, и не каже се џаба да упијају као спужве. Наиме, да нисам била дијете, вјероватно не бих с онаквом лакоћом усвајала туђа нарјечја, а камоли страни језик који сам, тако тврде други, проговорила за само неколико мјесеци. Из тог раног периода мог живота вјероватно потиче и моја данашња прилагодљивост новим и другачијим срединама, отвореност ка другом и другачијем људском бићу, и полет ка разноликим путовањима, што чешће, то боље. У детаље мог избјегличког живота у Холандији нећу улазити јер прије свега нису релевантни за ову причу, али ћу издвојити двије мени важне ситуације. Прва је та да се никад нисам осјећала дискриминираном, или непожељном школском другарицом. Штавише, осјећала сам се пуноправним чланом разреда, имала сам много пријатеља, бивала позивана на рођенданска славља, ишла на конаке код другарица, и обрнуто, учествовала у школским такмичењима разних спортова, и глумачким представама. Једноставно, била сам у сваком погледу укључивана у холандско друштво, и врло ријетко сам се осјећала, ако икад, странцем. Друга ситуација је важна јер дочарава да западни народи нису увијек категорично хладни и безосјећајни, као што им се приписује. Као опроштај, мој разред је припремио изненађење за моје посљедње холандско школско јутро - квиз знања сачињен од питања основаних на записима из разних споменара! Сваки мој тачан одговор би ме довео до неког поклона који су ми припремили, и с великом пажњом упаковали. Након забавних питања, много смијеха, отпакивања поклона, било је вријеме да се опростимо. Тешког срца сам напустила учионицу у коју више никад нисам закорачала. Изненађењу још није био крај. Прије него што ћемо заиста аутом кренути ка БиХ, мој цијели разред се створио испред улаза моје тадашње зграде, у плачу, препричавајући ми како нико ништа није могао радити током послијеподневног дијела школског дана, те су на крају одлучили доћи након наставе, и испратити ме.
Вративши се у Сарајево 1997. године, живот ћу изнова градити по пети пут, иако сам имала тек непуних дванаест година. Срећом, успјела сам и тај пети пут, и године проведене у Сарајеву након 1997. памтим углавном као угодне, с успонима и падовима, као и код сваког тинејџера и адолесцентног човјека. Сјећам се и неких мање лијепих; туча усред сарајевског парка 'Свјетлост', гурања у било којем реду, стрепљења хоћу ли бити примљена у гимназију и на факултет, иако имам сасвим реалне основе да будем, и разматрања да би се ипак нека 'веза' требала повући да осигурамо мени мјесто, сцене у тролејбусу које по мени осликавају ужасну некултуру и примитивизам, крављи воњ усред града јер се сељаци не прилагођавају граду, већ обрнуто, ишараних превозних средстава, разваљених клупа, клацкалица, и љуљачки на сваком кораку. Поред ових ситних призора, углавном памтим општу неуређеност државе, испуњену национализмом, шовинизмом, и неком свеобухватном мржњом. Ово су и вјероватно почетни разлози зашто моја носталгија за Холандијом није пролазила, зашто сам свако љето тражила прилику да посјетим ујака који је овдје остао, посјетим стару школску рају, и зашто нисам одустајала од снова да се вратим у беспланинску земљу тулипана, вјетрењача, сира и кломпи. 

Данас схватам да су и те непуне четири године мог дјетињства у Холандији биле довољне да ми обликују поглед на свијет и људе. Иако не волим генерализације јер изузетака увијек има, ипак ћу рећи да су Холанђани врло искрен и директан народ, углавном поштен и радан, и, изузевши новопечену националистичку политичку струју Геерта илдерса и његових поклоника, врло толерантан народ, што их је као нацију и прославило, и учинило врло пожељном земљом како за обићи, тако и за живјети. Како вријеме више одмиче, и постајем све старија, примјећујем да сам одрасла у другом систему вриједности, с другачијим правилима живљења које сам задржала и након селидбе у родно Сарајево. Те непуне четири године сам одрастала у свијету гдје се труд исплати, гдје се људи не радују твом неуспјеху, и бивају завидни твом успјеху, иако можда имају друге амбиције, у свијету гдје име и презиме не морају играти никакву улогу, гдје је могуће бити другачији, и опет бити успјешан и сретан, у свијету гдје се не може све постићи родбинском или било каквом другом везом, гдје је могуће бити свој, имајући властито мишљење, не покоравајући се маси само зато јер ће иначе комшије причати свашта. Ово је свијет гдје нећу слушати Милошевићеву пропаганду, која је сада само пресвучена у ново одијело, с другим именом – Додик, и његовим СДА-овским и ХДЗ-овским марионетама, а да не спомињем славног Фахру Радончића! Свијет гдје нећу слушати свакодневне позиве на гњев, мржњу и охолост, гдје ове поменуте, и многе друге усијане политичке главе, гладне новца и моћи, стварају само себи пут, и пуне властите џепове. Свијет гдје ће мој рад и труд бити цијењен, гдје нећу морати тражити штелу да нађем посао, гдје се послодавац неће иживљавати на мени и путем мене, као што је то случај с многим мени најдражим особама. Свијет гдје нећу свакодневно размишљати хоће ли ми се држава поново распасти, и хоће ли започети нови рат. Да будем јасна, не сматрам да постоји идеалан свијет, нити идеална држава, али сматрам да ми земља лала већ пружа много више него што би ми сада пружала моја земља – мир и спокој душе, регуларно нађен посао, слободу мишљења, изражавања, и кретања већу него у БиХ, друштвену освијешћеност, и осјећај вриједног људског бића са свим могућим правима човјека. 

О повратку данас нити сањам, нити размишљам. Зашто траћити живот, и пустити усијаним главама да спутавају здраву жељу за квалитетним, и напреднијим животом, онемогућавајући било какву перспективу младим људима, али и средовјечним и пензионерима? Зашто допустити да будем непожељна некадашња дијаспора којој је увијек лако у животу, без обзира колико је такво мишљење некад нереално? Зашто чекати више од годину дана нострификацију дипломе, и проводити вријеме незапослен, и више година на бироу? Зашто допустити тровање национализмом, и другим негативним појавама у друштву, и довести се у искушење да постану свакодневница? Зашто допустити да могући потомци одрастају у затрованом окружењу, и прва ствар коју буду учили буде етничка припадност? Мој професор социологије са Факултета политичких наука у Сарајеву, је на питања када ће по његовом мишљењу изблиједјети национализам и шовинизам у БиХ, одговорио како ће се то догодити тек можда за неких тридесет до четрдесет година. Дотад ћу, ако и те године доживим, бити стара, скоро пензионисана особа! Не, заблуда о повратку немам.

Да заиста могу бирати, изабрала бих чаробни штапић којим бих учинила своју домовину достојном, са свим њеним квалитетама које заиста има – природу, воде, како ријечне, тако језерске и морске, одличну климу, националну кухињу с регионалним варијацијама, и због свега овога да не говорим који потенцијал за разноврстан туризам. Осим природних љепота, љепота би била видљива и у систему државног уређења, гдје би сви народи и народности били једнаки, и једнако поносни на национална наслијеђа, и једнако их чували и поштовали. Домовина гдје би незапосленост била минимална, шанса за образовање већа, друштвена и еколошка свијест много већа, слобода медија стварна, и гдје би права човјека владала на сваком кораку, без дискриминације, расизма, национализма, шовинизма, и многих по мени негативних појава у данашњем друштву. Нажалост, оваква БиХ је пусти идеал, нешто што могуће никад неће постати стварност, и може постојати само у мојој машти. И ако некад буде држава у којој је нормалан и квалитетан живот могућ, велика је вјероватноћа да ја то нећу доживјети. Оваква каква јесте, мене не мами на повратак. Већу носталгију осјећам за Титовом Југославијом, на основу прича разноврсних становника бивше државе, и свог раног, сретног дјетињства, а можда и најсретнијег периода мог цјелокупног живота, него што осјећам за данашњу Босну и Херцеговину.

Блог аутора

 


Бука препорука

Литерарни конкурс

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.